Trenirao Partizan i Zvezdu, odbio milione, ima karijeru od 47 godina: Životna priča prof. Koprivice

Srpska košarka je oduvek imala vrhunske trenere osvajače najsjajnijih medalja sa najvećih takmičenja Olimpijskih igara, Svetskih i Evropskih prvenstava.

Košarkaška bajka naše države traje već 60 godina, tačnije od 1961. kada je osvojena prva medalja na EP pa do 2020 Jugoslavija, a potom Srbija su mahom osvajale medalja bilo zlatne, srebrne ili bronzane sa velikih takmičenja.

Karijera profesora duga 47 godina

Međutim, iako svi znaju imena Ranka Žeravice, Ace Nikolića, Dušana Dude Ivkovića, Svetislava Pešića, Željka Obradovića, Božidara Maljkovića, Duška Vujoševića i ostalih uspešnih trenera, mlao ljudi zna da iz tih trenera kao i svih posle njih, stoje njhovi saradnici, treneri za fizičku pripremu.

Jedan od njih je Prof.Dr Vladimir Koprivica legendarni profesor sa Fakulteta za sport i fizičko vaspitanje u Beogradu gde od 1973. godine radi na predmetima Teorija sportskog treninga, Metodika sportskog treninga, Osnove sportskog treninga, Teorija i metodika elementarnih igrara, Upravljanje pripremom i takmičenjem i Šah.

U košarci je aktivno radio trideset godina. Bio je direktor Više košarkaške škole i profesor na predmetu Osnove sportskog treninga.

U više navrata je bio predavač na saveznim i republičkim seminarima košarkaških trenera Jugoslavije, Srbije i Bosne i Hercegovine, Mađarske, kao i na košarkaškoj Klinici u Beogradu, najvećem trenerskom skupu na svetu.

Položio je kao student četiri sudijska ispita (plivanje, rukomet, atletika i šah) i ispit za spasioca u plivanju. Jedno vreme je bio sudija u sva četiri navedena sporta, a radio je kao instruktor plivanja na obuci studenata.

Kako je iznenadio profesore na fakultetu sa diplomskim iz šaha

Kao kondicioni trener radio je u više košarkaških klubova, a najduže u KK“Partizan“ i KK“C.Zvezda“ sa svim kategorijama košarkašica i košarkaša. Ekipe koje je trenirao osvojile su 16 titula prvaka Srbije, Jugoslavije i Jadranske lige, kao i šest kupova Jugoslavije i Srbije (ukupno 22) . Trenirao je brojne vrhunske košarkašice i košarkaše reprezentativce zemlje.

Radio je kao kondicioni trener sa ekipom „Levski-Totel“ iz Sofije u sezoni 1993/94. godine kada je ova ekipa postala prvak Bugarske. Više godina je bio kondicioni trener raznih reprezentativnih selekcija koje su osvajale medalje na svetskim i evropskim prvenstvima. Radio je četiri godine kao kondicioni trener reprezentacije Crne Gore.

• Na fakultetu ste diplomirali na temi kondiciona priprema šahista, odakle ideja da baš to izaberete?

- Uvek imate osnovni put kojim idete i taj put morate da poštujete. Moj osnovni put je bio put školovanja preko osnovne srednje škole i Falulteta koji sam mnogo voleo. Upisao sam ga uprkos protivljenju svih koji su bili oko mene. Svih, sem roditelja koji su to prećutali, iako su želeli da upišem medicinu ili nešto drugo. Međutim, ne kajem se i opet bih sve ponovio, jer sam radio sa puno ljubavi i onda kada se radi sa ljubalju,  to je onda bliže nekom generalnom uspehu. Ako bih mogao da pošaljem neku poruku ljudima, onda je to da ako čovek ide neki putem ka cilju, ne sme da usput zanemari i neke druge stvari. Ta vrsta otvorenosti daje širinu.

- Moja ljubav je bila šah igrao sam ga od malena, ali mi je bio hobi. On je u mom srcu, volim ga i cenim, iako nemam mnogo vremena, ali radeći šah sa decom video sam da mnogo pomaže u razvoju dece i ima pedagoške efekte.

- Bilo je u jednoj školi puno početnika i video sam da kad vas šah disciplinuje, razvija apstraktno miošljenje, to utiče na celokupni razvoj.

- Mene je život uputio na teoriju sportskog treninga i to je moj osnovni put. Meni je moj profesor Petrović još tada rekao da moraš biti u praksi, jer bez nje teorija nema mnogo značaj. To što sam ja bio u parksi kao kondicioni trener u košarkaškim klubovima i reprezentacijama, mi je pomagalo da bolje radim svoj osnovni posao.

Košarka kao sudbina

• Da li ima kondicione pripreme u šahu?

- Za sve treba kondicija, vozači formule jedan gube dosta kilograma tokom trke, kao i padobranci. Potrebna je kondicija za sve što se radi. Jedan moj prijatelj koji je bio spreman, jedno veče je dobio upalu mišića prstiju, samo zato što je kucao na mašini celu noć, nije imao kondiciju za to. Sve je kondicija, i za kuvarice treba, pa za majke koje su svaki dan drže dete u rukama. Pa, kad mi muškarci uzmemo dete da nosimo, bude nam teško da ga držimo posle nekog vremena. Postoji ona opšta kondicija koja je uslov i ona specifična koja je glavna za ono što se radi.

• Kako ste se našli u košarci?

- Neke stvari se u životu dešavaju zbog zakonomernosti, a u okviru tih zakonomernosti postoje slučajnosti.  Ja sam trebao da odem u odbojku, jer me tamo uputio profesor Petrović i to u klub Crvena zvezda. Šta se desilo? Javlja mi se profesor i kaže "Otkazana je Skupštine kluba, ideš ti u košarku, tamo ima puno pametnih ljudi" Tako sam otišao u košarku i radio sam najpre sa decom. Mislim da svaki stručnjak treba da prođe taj put.

Prošao je rad sa svim kategorijama od pionira do nacionalnog tima

- Ja sam radio sa svim kategorijama od pionira i pionirki do seniora. To je jedna vrsta bogatstva i tu čovek vidi kakve su razlike u radu u tim uzrasnim kategorijama.

• Radili ste u Partizanu i Crvenoj zvezdi

- Bio sam u Crvenoj zvezdi tamo sam i počeo sa pionirima, ali sam oduvek navijač Partizana. Međutim, vi gledate ljude, a ne boje kluba. Radite svoj posao i radujete se svakom uspehu. Posle tog početnog rada u Zvezdi bio sam u prvom timu Partizana kratko vreme 1982/83 a onda sam upoznao Zorana Kovačića Čiviju sa kojim sam postao veliki prijatelj.  On me je preveo u ženski klub Crvena zvezda. On je veliki Zvezdaš, a ja Partizanovac, ali smo sarađivali sjajno i osvojili smo više titula sa seniorkama.  Pre toga sam bio sa juniorima Zvezde, ali tada u klubu nije vladala neka pozitivna atmosfera. Imali smo rezultat, ali je bilo teško.  Nakon toga sam radio u raznim klubovima i onda sledi dolazak u Partizan 2003. godine u eri Duška Vujoševića, ali sam tada radio sa mlađim kategorijama.

- Mene je pozvao Milovan Kime Bogojević (koordinator mlađih kategorija KK Partizan prim. aut.) pa sam radio sa talentovanom generacijom juniora Velićković, Paunić, Tripković, a posle sam upadao pomalo u prvi tim Partizana, jer je bio bolestan moj kolega tadašnji kondicioni trener Petar Zimonjić.

- Kad je osvojena četvrta titula šampiona 2004. posle toga sam ušao da radim kao prvi kondicioni trener. Izbegavao sam ranije, jer nisam želeo da izostajem sa fakuleteta.

• Sa kojim klubom imate više titula sa Zvezdom i Partizanom?

- Sa Partizanom, nekako bile su po tri godišnje. Sa Zvezdom je bilo dostatitulu  uključujući i Kuove, pa jedno 9 titula je bilo. Nešto sam ovih dana razmišljao brojao, pa sam negde došao da sam sa raznim klubovima uzeo 22 titule ukupno.

Kako je Vujošević počeo da mu veruje

• Zanimljivo je da ste po dolasku u prvi tim imali "sukob" sa Duškom Vujoševićem, kako je to izgledalo?

- O tim stvarima se pričaju priče koje dobiju neočekivane početke i krajeve. Pa, i dvojac veslača kad vesla moraju da se usklade.  Ja sam upao u  prvi tim u plej- ofu prvi put tu, pa je onda bio taj nazovimo ga "sukob" Ja sam smatrao da treba na jedan način da se radi , on na drugi.  Međutim, brzo je to izglađeno. Bilo je tu nešto oko napora, da li da se prekine trening ili ne.

- I sad svaki čovek ima neki talenat ili ga uopšte nema. Ja, recimo ne umem da slikam, ali imam talenat da osetim opterećenje. To mogu da neskromno da kažem, kad posmatram i nekako osećam kad čovek ne može više..

- Naravno, imam ja neke parametre koje pratim, kako neko trči, kako menja pravac, koliko zadržava loptu, da li posrće, da li se oslanja na kolena i to opterećenje ja osećam generalno.  To su mu potvrdili i sami košarkaši koji su mi rekli da taman kad su mislili da treba da bude kraj, ja kažem gotovo. To je neka vrsta talenta i tu mogu da pomognem trenerima da doziraju treninge.

- Tako sam se i sa Duškom, sa kojim sam prijatelj i sa kojim se čujem svaki dan, koji je čovek maksimalno posvećen radu. Tu smo našli zajednički jezik da se trening malo koriguje i tu je on meni počeo da veruje.

- Izmenio se on, izmenio sam se ja i sve je bilo funkcionisalo odlično.

• Zanimljivo je da tada od kada ste vi došli, nije ni bilo povreda u ekipi?

- Postoji nešto što je preventiva povreda i to je ono iz teorije treninga kako se trening slaže. Trening je kao klavijatura sa tonovima koje morate da uskladite.  Ako udarate po jednom tonu onda će da se dirka pokvariti. Tako je i sa čovekom, ako se nižu zamori iste usmerenosti onda to sportista ne može da izdrži. Svaki zamor je specifičan.

Kako je odbio odlične finansijske ponude iz Italije, Grčke, Kine i Angole

- Tu sam ja možda najviše pomagao trenerima da dobro isplaniraju trening. Dobar raspored opterećenja, vođenje računa o redosledu zadataka kako se rešavaju, dobra zagrevanja, preventivne stvari, dovode do toga da se smanjuje opasnost od povređivanja.

- Jednom smo za 85 dana odigrali 45 utakmica i skoro sve smo ih dobili i niko se nije povredio. Tu su doprineli i drugi stručnjaci, dobra masiranja, ishrana.

• Kažu da nije važno gde ste radili, već koje ste ponude odbijali u radu, dali je bilo ponuda klubova koje ste odbili?

- Jesam, imao sam raznih ponuda. Nisam ni govorio o tome, jer prosto kad odbijete nešto ne treba time da se hvalite. Ali, ima nešto što je časan odnos. Na primer, ko bih ja bio danas i da li bih ovako dobro živeo mene je stvorio fakultet i kolege sa fakulteta, moji profesori i kolege sa kojima sam radio. Pa, sam došao od podstanarskog života sa ivice egzistencije do toga da dobro živim. Mene je taj fakultet iznedrio i svi ti ljudi. Vi kad dođete u neku poziciju ne možete da kažete "e sad malo ja" i da odete za novac i tako dalje.

Morate prosto da imate tu japansku odanost firmi, ja ni za kakve pare ne bih napustio fakultet. Imao sam ponuda iz Angole za dobre pare, Kine, Italije, Grčke, mogao sam u CSKA da idem sa Vujoševićem, a oni su dobro finansijski stajali.

- To je jedan put koji bi mi omogućio da zaradim, ali tada čovek izda svoj osnovni put. Tada skrenete sa puta i bavite se nečim što vam je hobi da vam bude glavno. Novac nikada ne sme da bude na prvom mestu. Po psihologiji tek na šestom.  Sve druge stvari treba da budu ispred, a novac dođe kao posledica.

- Ako bude primaran cil, onda čovek ostane nezadovoljan.. Mora čovek da poštuje svoj put kojem teži, ja se osećam dobro, jer sam puno uradio mada više razmišljam o tome štra bi trebalo uraditi.

• Posle pauze ste se vratili u Partizan da li vam je krivo što se nije završila sezona?

- Prvo sam učio sebe i druge sa kojima sam radio, da čovek ne treba mnogo da razmišlja o onome na šta ne može da utiče.  Kad bi živeli u prošlosti u kojoj smo imali situaciju uoči neke eksplozije sposobnosti uigranosti, smešile su nam se možda i pet titula.  Dve smo bili uzeli možda bi još tri, a možda ne bi ni jednu. Viša sila, to treba da se arhivira i izvući pouku. Inače, u Partizan sam došao, što kaže moja ćerka "Ti da su ti ponudili novac ne bi otišao, a kad su zvali da pomogneš odmah si otišao"

- Nisam ni ja bio svestan te moje karakteristike. I stvarno je tako bilo, zvali su rekli, ostali smo bez kondicionog trenera, jel možeš da pomogneš. Došao sam sa odmora, nisam hteo ni o uslovima da pričamo, ušao sam u salu i rekao idemo na trening odmah . Skraćena je bila sezona 4 nedelje priprema i potpuno drugačija od svake druge sezone koje sam radio.  Bio je to izazov za mene i morali smo da upotrebimo, što se kaže morali smo praktične probleme da teorijskim osnovana da rešavamo. I zadovoljan sam kako smo uspeli.  Što se tiče Trinkijerija, odmah smo našli zajednički jezik i mogu da kažem da je preteriovao koliko mi je verovao.

Drago mi je da su me učenici nadmašili

• Kažu Japanci da je profesor pravi onda kada ga prevaziđu učenici, da li su Vas učenici nadmašili?

- U pravu ste, sigurno da jesu. Imam dosta učenika koji su me pravazišli: Marko Ćosić, Vladan Radonjić, pokojni Srđan Sarić.. Inače, veoma često dobijem poruke iz sveta gde rade neki treneri. Kaže zahvaljujumi se na predavanjima, savetima i kaže danas da to puno koristi u trenerskom poslu.  Ali dobro, nekada ljudi u tome preteruju, ipak to je ono u njima, ali nisam samo ja zaslužan, učili su mnoge stvari iz drugih predmeta.

- Znate najviše vas obogati ono što vas iznenadi. Ovo što ja predajem je relativno novo često u glavama studenata, i za mene je bilo dok nisam otišao u SSSR da učim. Tako je i studentima to sve zanimljivo i kad čujete nešto novo i drugačije mislite da je to sve, ali ljudi su učili i druge predmete sociolgiju, biomehaniku, antopomotoriku.. tako da je i to uticalo.

• Ko je otac teorije sportskog treninga?

- Matvejev je otac teorije sportskog treninga, ali i on i ostali su od nekoga nastali. Nije to samo od sebe. To je jedna škola u Rusiji profesora Novikova, iz te njegove škole nastao je Matvejev, Vakušanski, Zaciorski.

On je kao što je Cvijić radio, gledao učenike i video da je Matvejev teoriji najbolji, pa ga je tu usmerio. Video je da je Zaciorski matematičko biološki orjentisan i tamo ga je upitio. Verhošanskog u fizičke sposobnosti.

Zašto nam propadaju talenti

- Sve te ljude sam ja upoznao. Teško je doći do rodonačelnika svi smo mi ponikli od nekoga. I sad je na tim plećima Matveheva nikao Platonov od koga uči ceo svet. Imao sam sreću da upoznam sva ta imena ruske škole sprotskog treninga i uticao sam da dođu ovde i Matvejev i Željaskov.

• Gde se greši u radu sa mladima u Srbiji, pa od odličnih juniora nemamo vrhunske seniore?

- Teško je odgovoriti generalno, ali kad pričamo o tome nama je pred očima fudbal, rukomet, i eventualno košarka. Kaže Njegoš "Iz golemog grma lavu trudno izać nije"  Što znači što je veći sportski grm, lakše izađe vrhunski as. Ako nemamo jaku ligu u fudbaliu, a nemamo je teško je da ispliva mlad igrač.  Međutim u nekim drugim sportovima možemo da prođemo, imamo dobre karatiste, imamo prvake sveta u kuglanju, imamo najdominantnijeg kuglaša sveta Zavarka, ali je to manje interesantno nego ako Jokić postigne dabl dabl.

- Ako uzmemo sportovima gde je očito propadanje mladih, oni veoma dobro prođu tu školu i budu često najbolji u Evropi. E sad zašto si najbolji? Često zato što si radio previše specifično nisi dovoljno se zgradio imaš takmičarskog iskustva veliki broj liga mlađih kategorija.

Oni se uzdignu kroz specifičan rad ali posle su limitriani za dalji napredak. U fudbalu je druga stvar, ali tu već neki drugi uzroci se dešavaju, počev od menadžera i ostalih stvari. Inače, imamo fantastične talente u fudbalu.

-Nekada su igrači igrali do 28. godine pa tek onda išli u inostranstvo, a danas odlaze rano i mladi nemaju od koga da uče. Često pomisle da su dobri, jer dominiraju u svojoj sredini, ali kad odu na evrospki i svetski nivo onda shvate da nisu dovoljno dobri za te kriterijume.

• Postoji jedna teorija da sportisti u karijeri imaju samo četiri godine gde mogu da trpe maksimalna opterećenja

-  To je teorija Mersona, koja govori o adaptaciji. Svaki čovek je individualan. Merson je vdeo da čovek može u proseku da trpi ta maksimalan opterećenja. Dakle dete bi trebalo da uči tehniku, taktiku, a tek kad dođe ono zlatno vreme kad mu se razvije koštani sistem, mišići da ima maksimalna opterećenja. Treba izaći na taj plato u pravo vreme i ako izađete prerano onda potrošite adaptacione mehanizme i ne možete da napredujete više. A oni koji prođi nezapaženo možda kasnije postanu asovi.

• To je primer sa Bjelicom, Jokićem

- To je često njihova sreća. Ja sam još ranije rekao za Jokića na juniorskom turniru, "Šteta što ovaj momak nema fizičke predispozicije bio bi vrhunski" a inače Bjelicu sam trenirao kao mladog i nije pokazivao neke preterane sposobnosti i eto da sam tada rekao da neće biti ništa od njega, koliko bi  moja procena bila pogrešna.  On je posle otišao u Austriju i tu se izgradio, a svi ti koji su mu se podsmevali nisu ništa uradili..

Nije lako proceniti talenat. Nekad se otkrije i sa 65 godina kao naš slikar Bosilj. Ali sreća da je to slikarstvo, zamislite da otkkrijete talenat da ste dobar brzi klizać sa 60 godina (smeh) Ja sam imao priliku da obučavam skijanje jednu ženu od 40 godina, sve je mogla da nauči za jedan dan, neotkriveni svetski prvak, ali eto kasno je krenula sa 40 godina.

To govori da treba dati deci šansu u raznim aktivnostima kako bi pronašli talenat. Treba dati mogućnost da to što je u nama da se ispolji.