Vezao sam vijaču oko vrata i hteo da se obesim, tama me je proždirala: Strašne muke bivše NBA zvezde

Bivši NBA košarkaš Ben Gordon opisuje kako ga je jedan momenat spasao samoubistva posle zavidne karijere u kojoj je nastupao za Čikago Bulse, Detroit Pistonse, Šarlot Bobketse i Orlando Medžik.

Momak britansko-američkog porekla je rođen 1983. godine, a u najjačoj ligi na svetu je igrao od sezone 2004/2005 pa sve do sezone 2014/2015 i tokom onih najboljih u Čikagu prebacivao po 20 poena u proseku.

Sve to je prestalo onog momenta kada je po poslednji put izašao iz trening hale Medžika na Floridi. Tada su krenuli psihički problemi.

Foto: Guliver/ Jonathan Daniel/Getty Images

- Živeo sam u Harlemu. Izgubio sam svoju karijeru, identitet, porodicu i skoro sve istovremeno. Bio sam manično depresivan. Nisam jeo. Nisam spavao, a kada to kažem, reč je o potpuno novom stepenu nesanice. Svake noći bih se budio u isto vreme, kao sat. A onda bi demoni izašli napolje. Kada ste budni noću, a tiho je onda ste sami sa svojim najdubljim mislima i tada tama počinje da vam preuzima psihu - počinje Gordon priču za Players' Tribune.

Tu tamu opisuje kao crni plašt koji ga je gušio i to ne samo fizički, nego duševno.

- U tom trenutku se već nisam osećao živim. Osećao sam se kao deo podzemlja, iskreno. Sećam se jedne noći kako sam kulirao sa svojim Felipeom i bili smo kod mosta Vilijamsburg kad sam mu rekao: Bez šale, mislim da sam mrtav. NE, stvarno, ovo nemoguće da je pravi život. Mora da je neko čistilište, ili tako neko s*anje. Kao da sam mrtav, ali i dalje prolazim kroz neke pokrete. Mrtav čovek koji hoda - priča Gordon.

Foto: youtube/printscreen/AL'S HIGHLIGHTS WORLD

Sve o čemu je tada razmišljao bio je beg. Beg u samoubistvo koje bi ga spasilo psihičkih problema.

- Postanete kao životinja, instinktivni. Beži, beži, beži, beži... Uzeo sam jedan od onih teških vijača, gumenih i vezao sam je oko vrata. Uzeo sam stolicu i obesio se. Beg, toliko je jednostavno. Tek što sam pomislio kako će mi  krvni sudovi u glavi eksplodirati, tada me je pogodilo, pravo niotkuda, kao nikada pre. Hej BG (Ben Gordon), stvarno nameravaš da umreš, ali ne želiš ti zapravo da umreš, ni da se ubiješ. Hoćeš da ubiješ svoj strah, hoćeš da živiš. Hoćeš da živiš, glupi dr*adžijo. Spasi se. Sačekaj, stani - svedoči Gordon.

Onda je shvatio i šta mu je donelo problem. Tokom karijere je opsesija dobra stvar jer kanališete energiju kroz košarku. I dok tvrdi da je spolja bio "poker fejs", Gordon tvrdi da je iznutra tinjala gomila različitih misli.

- Četvrta četvrtina, skupimo se ukrug i meni lice beziražajno. Onaj ko gleda sa strane može da pomisli: je li ovaj tip glup ili se dosađuje? A unutar moje glave vatra! Mislim o tome kako uzimam loptu, podižem se na šut i ona ulazi čisto, mekano, bum, prevo u metu. Svaki put, svaki šut. Ubijam te. Nežni Ben, tihi Ben. Ubijam te. Zato kažem, kada 30 i nešto godina živite sa tim mentalitetom, onda odjednom na kraju karijere dobijate minute, skuplja vam se ljutnja, bol, strah...

Kada je karijera bila završena sve su izašle na površinu, a um mu se trkao sa nekim pitanjima na koje nije mogao da odgovori, poput "ko je stvorio Boga?". Odbijao je da ide kod terapeuta, a nije znao da za ono što oseća postoji stručan termin.

Pokušavao je da to zaboravi sa prijateljima, ali se polako stvarala insomnija, a onda i paranoja. Paranoja je prerastala u halucinacije, a one u teške napade panike.

- Ne spavam i um se trka sa telom, a mozak počinje da puca. Haluciniram i vidim stvari koje nisu tamo. Čujem glasove, osećam se kao da Bog možda priča meni i pokušava nešto da mi kaže. Onda počinjem da palim alarme i to je ono kada dolaze da me hapse.

Sve je počelo da se rešava kada je završio u psihijatrijskoj bolnici...

- Kao u filmovima, ja u beloj sobi, doktori i sestre me vezuju za krevet. Imaju stažiste i rukavice, guraju mi igle u ruke i seku mi pantalone u struku. Bio sam prestravljen - kaže Gordon. Hapšen je četiri puta za pet meseci i sudija za prekršaje ga je osudio na 18 meseci terapije.

- Isprva sam mislio da je beskorisna. Kako će neka starija belkinja da zna kroz šta ja prolazim. Kako će ona da mi kaže bilo šta? Ne može da mi kaže bilo šta! Pa, i nije... Jedva je bilo šta progovorila. Ali, ja sam seo u stolicu i ispričao ono što imam. I znate šta, osećaj je bio dobar. Tražio sam posle toga još šest meseci na svoju ruku. NE zato što sam morao, već zato što sam hteo.

- Prihvatio sam da sam drugačiji i da je to dobro. Rekao sam sebi: ne moraš da budeš savršen, navike koje su te uvele u NBA ne prenose se u svakodnevni život. Ne moraš da težiš savršenstvu, samo miru i da prihvatiš sebe - poručuje Gordon koji tvrdi da je suština potražiti pomoć jer su i ljudi sa psihičkim problemima na kraju dana ljudi kao i svi drugi.

(M.LJ)