Bombardovanje i odlazak su bili bolni, u Prištinu se nikad nisam vratio! Ispovest Marka Simonovića o Kosovu i tužnom napuštanju rodnog grada (FOTO)
Pogled sa visine Sunčanog Brega, prištinskog naselja podno Grmije pucao je prema Butovačkom Bregu, brdu izvan Prištine. Deca su svakodnevno gledala kako se sa Butovačkog oblak prašine podiže da bi sekund kasnije detonacija stigla do oboda, sada neprepoznatljivog grada.
Par kilometara niže od Sunčanog, niz ulicu koja je vodila pored studentskog doma, prostirala se Ulpijana sa veličanstvenim Hramom Hrista Spasa. Po njenim se ulicama često sa drugarima muvao jedan 13-godišnji klinac koji će kasnije među navijačima Crvene zvezde postati poznat kao "Simon kapiten".
Preporučujemo
Simonović: Teodosić svakog čini 30 odsto boljim
Marko Simonović uz Zvezdu u Nišu: Neće biti favorita u finalu Kupa! (VIDEO)
Priština je u to vreme za lokalce imala šmek koji je s godinama nestao u divljoj gradnji i albanskoj nasilnoj promeni imena svega što se u gradu završavalo na "ić".
Simonović je samo jedan od desetina hiljada ljudi koji su zajedno sa nazivima ulica na "ić" iščezli iz glavnog grada AP Kosovo i Metohije u kom je posle NATO agresije bilo sve manje i manje. Samo bombardovanje kod Marka budi i dalje živa sećanja. Prištinska deca su na sirene i detonacije bila oguglala.
- Sećam se da sam tad imao 13 godina i da su sirene znale da zavijaju i po ceo dan, praktično smo morali da naviknemo to i to ti je postao deo svakodnevice.
Što se tiče samog detinjstva i druženja, išao sam u osnovnu školu koja nije bila podeljena, u nju su išla samo srpska deca, pa nije bilo te vrste podeljenosti i tenzije koja se mogla osetiti u drugim školama gde je bilo tako, i gde se čak i među najmlađima mogao osetiti taj naboj - priča za Telegraf Simonović.
Marko je svoje bitke posle rata odlučio da bije na košarkaškom terenu sa loptom u rukama, žestoko kao što su mnogi pre dvadeset godina radili na Košarama, Đeneralu Jankoviću, u Prizrenu, Đakovici, Peći, Prištini i oko nje.
Sudbinski ili ne, ozbiljnije se zainteresovao za košarku tek posle odlaska iz svog zavičaja, ali se dobro seća i gde se u Prištini igrao jak basket krajem devedesetih. Nije loše bilo iznad bolnice, kod Tehničkog fakulteta, ali...
- Dobro pamtim i da se najbolji basket stvarno u gradu igrao na Ulpijani, i ne samo basketica, nego i fudbal, Ulpijana je bila mesto gde se stvarno odlično pikalo, ali ipak nije meni tu konkretno i tinjala želja da počnem da se bavim košarkom.
A tamo sam dosta vremena zaista provodio jer sam i živeo praktično na dva bloka od Ulpijane. Ipak, ozbiljnija želja za košarkom je ipak došla malo kasnije, u malo kasnijem uzrastu i posle odlaska iz Prištine.
Prištinskoj deci je taj odlazak uglavnom lakše padao nego njihovim roditeljima, jer su u retrovizoru, tokom poslednje vožnje kroz naselje i grad, njihov dom, gledali potpuno različite stvari.
Deca su u ogledalu videla izgubljene drugove, njihovi roditelji stan ili kuću, pa tek onda sve ostalo. Za mnogim Srbima su žalile i njihove komšije Albanci, jer su se tu, na kafama po stanovima razlike često brisale.
- Mogu reći i da je bilo stvarno dobrih međunacionalnih odnosa između Srba i Albanaca, moja porodica je bila veoma poštovana i deo je stare srpske i cenjene familije sa Kosova i Metohije i među Albancima, ali smo na kraju i mi 1999. godine morali da odemo, slična sudbina je zadesila i druge porodice. Preselili smo se kod moje pokojne bake na Vidikovac i tu sam i počeo da igram košarku - priseća se Simonović.
Deca su, ona svesna odlaska, gajila i iluziju da će se kad tad vratiti. Marko to nije uradio nijednom za dvadeset godina. Jednostavno, kada se pojavite se u Prištini i govorite srpski jezik, ne znate šta da očekujete.
U svoj toj nesreći, njegova porodica je imala makar jednu olakšavajuću okolnost. Mnogim Srbima su posle rata uzurpirani stanovi sa nameštajem, njive, automobili i sva moguća imovina. To je zaobišlo Simonoviće.
- Sve to bilo je posebno bolno za moje roditelje, pokojnog oca i majku, koji su samo uspeli da odu nazad u Prištinu po stvari, nameštaj i ostalo, a zatim i da negde 2000. ili 2001. godine makar prodaju stan kako bismo mogli u Beogradu negde da se smestimo, na sreću, nismo prošli kao mnogi kojima je sve samo uzurpirano. Ja se posle 1999. godine nisam vraćao u Prištinu, ali jesam bio na Kosovu i Metohiji, u Lešku i Kosovskoj Mitrovici - kaže naš košarkaš.
Godinama kasnije, krilnog igrača je karijera odvela u Rusiju gde igra za Zenit iz Sankt Peterburga. Bio je kapiten Crvene zvezde i sa njom osvajao trofeje, ima i nekolicinu odličja sa Orlovima. Iako Srbiju i Sankt Peterburg vazdušnom linijom deli oko 1800 kilometara, Marko prati šta se dešava na KiM. I jednu stvar ne bi mogao da podnese.
- Posle svega, život i košarkaška karijera su takvi da su mi odveli put na drugu stranu, često putujem, ali se često i setim života i detinjstva u Prištini. Zato i trenutno kada pratim situaciju, ne bih da komentarišem politiku i opcije koje postoje da se situacija reši, ali teško da bih podneo, na primer, da moram da igram protiv Kosova, sa time ne bih mogao da se pomirim - naglasio je Marko Simonović.
VIDEO - Kobi Brajant: Samo Srbija može da pobedi SAD u košarci!
(B. Vinulović/M. Ljubisavljević)
Povezane vesti
Šok i totalni obrt: Porodica Stojaković negirala da će Peđin sin igrati za Srbiju, odluka tek idućeg leta!
Selektor Pešić doneo sjajne vesti: Sin Peđe Stojakovića će igrati za Srbiju!
Putin još nije odlučio šta će se desiti sa ruskim bazama u Siriji, odluka tek u martu
<% post.title %>
Premijer Hrvatske Plenković: Povećavamo ulaganja u vojsku, kupujemo američke raketne sisteme
Video: Trener Partizana poljubio ikonu posle teške pobede
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
ortodox RS
Zlikovci nam otese Svetu Srpsku zemlju.Seme im se zatrlo zlikovacko.
Podelite komentar
011
a jeli se secas kada albanci vikali enoga srpske vojske i policije kada su poterani pola miljiona ljudi u albanij i makedonij
Podelite komentar
Goca
Ziveli smo u istom kraju....suncani breg 😞
Podelite komentar