Gurović proriče sudbinu Orlova na Eurobasketu: Podsećaju me na naš tim iz 2001. godine! (VIDEO)

Milan Gurović i Nemanja Aleksandrov ponovo zajedno. Nekadašnjim saigračima u Crvenoj zvezdi, potom i u reprezentaciji, putevi su se posle deset godina ponovo ukrstili - gde drugo nego na košarkaškom terenu. I to sasvim slučajno.

Posle rada u stručnom štabu crveno-belih, potom vođenja ekipa FMP i Vršca, Milan Gurović je odlučio da delimično promeni svoju trenersku ulogu i posveti se indivudualnom radu sa igračima.

- Mislim da čovek može najviše da pruži kada radi ono što mu prija. To svako mora da oseti. Ali, dok ne probaš ne možeš da znaš. Košarka je naravno ono čime jedino želim da se bavim, ali mislim da je ovo pravac kojim ću ići u budućnosti. Rad sa mladima, njihovo razvijanje i usavrašavanje. Da moje znanje i iskustvo kroz individualni rad, koji je veoma važan, prenesem na momke koji žele da napreduju - počeo je priču Gurović.

A gde je u svemu tome Nemanja Aleksandrov:

- Moja supruga Jasmina srela je Milana u Hajd parku dok je trenirao - objašnjava Aleksandrov i dodaje:

- Pozvala ga je da nam se pridruži u našem fitnes centru i kada je video uslove koje nudimo odlučio je da tu drži treninge što mi je veoma drago. Imamo priliku da se češće viđamo, da se družimo, a ponekad i da odigramo basket - otkrio je Aleksandrov i izrazio svoje divljenje posvećenošću i energijom kojom Gurović prilazi svakom treningu sa mladim igračima.

Na ideju da počne indivudalno da radi, kako sam kaže, Gurović je došao posle izvanrednog iskustva koje je imao u FMP kada je ovakav vid treninga upražnjavao sa veoma talentovanim momcima kao što su Marko Gudurić, Ognjen Dobrić, Vojislav Stojanović, Stefan Lazarević, Boriša Simanić, Aleksa Radanov... Na novom zadatku Gurović je već više od mesec i po dana i prenosi prve utiske:

Foto: Ivica Veselinović

- Nekoliko talentovanih klinaca svakodnevno radi sa mnom. Velika je razlika između individalnog rada i rada sa ekipom. Trening sa timom svodi se na konvencionalni rad, dva na dva, tri na tri, igru na dva koša... Napredak se najbolje postiže kada se individualno radi sa trenerom, kada ispravljaš svoje nedostatke i unapređuješ elemente igre koji ti nisu jača strana.

- To i te kako daje rezultate leti, kada se ne juri takmičarska forma, kada većina kliaca odmara, onda momci koji vole da rade tada najviše mogu da napreduju.

Na pitanje koji je najčešći savet koji daje igračima koje trenira, Gurović odgovara:

- Pre svega, savetujem im da svaki put, ali bez izuzetka, daju 100 odsto svojih mogućnosti, ali i da obavezno moraju da veruju u to što rade. Jer, trening je na neki način verovanje da ćeš biti bolji. Naravno, lako je slagati trenera da si dao maksimum, ali sebe ne možeš da prevariš. Zato je potrebno biti pošten samo prema sebi i to onda mora da se vrati - kratko je zastao Gurović i potom dodao:

- Takav način razmišljanja pokušavam da usadim u sve njih. Kad vidim da neko dete ne želi da radi, a bilo je i toga, ne pokušavam da izigravam policijaca niti da ga teram da trenira. Jer, radna etika je veoma bitna stavka i to je na neki način preduslov za rad sa mnom.

Za ovakav stav, kao jedini ispravan, Gurović ima potvrdu na ličnom primeru:

Foto: Ivica Veselinov

- Ubedljivo sam najviše trenirao u periodu od svoje 17. do 23. godine. Tada sam bio u Grčkoj, u Peristeriju i trenirao sam po 6 sati dnevno. Insistirao sam na tome da mi stan bude na 100 metara od dvorane, tada još nisam iamo auto, pa sam svo svoje vreme provodio na terenu šutirajući.

Razgovor sa Gurovićem ne može da protekne bez priča na temu reprezentacije kojoj je kao igrač dao mnoga toga. Upravo iz tog razloga zaboleli su ga brojni otkazi koji su zadesili univerzitetsku selekciju što je za njega neshvatljivo.

- To je velika sramota, ne bih nikoga prozivao pojedinačano, ali jednostavno u moje vreme to nije moglo da se zamisli, osim ako je povreda u pitanju. Bili smo svesni da za nas neće biti leta, familiju i prijatelje si ostavljao po strani, ali si imao priliku za najveću čast, a to je da predstavljaš svoju zemlju. To smo shvatali ne kao obavezu već kao privilegiju.

U prilog ovim Gurovićevim rečima svedoči i pomalo zaboravljen podatak da je pred Svetsko prvenstvo u Atini pre 19 godina prošao cele pripreme sa reprezentacijom iako nije bio siguran da će od strane FIBA uopšte dobiti priliku da bude u konkurenciji za tim.

- Zbog problema koje je tada pravila grčka federacija, Vasilakopulos nije želeo da dozvoli Stojakoviću, Tarlaću i meni da igramo za našu reprezentaciju, jer smo imali i grčko državljansto. Međutim, i pored toga ja sam se pojavio na okupljanju reprezentativaca i celo leto sam proveo sa tim momcima.

- Bila mi je ogromna čast što me je Željko Obradović pozvao u nacionalni tim. Posle dva meseca žestokih priprema, bukvalno poslednjeg dana treninga stigla je konačna zabrana mom nastupu na prvenstvu sveta. Bilo mi je jako teško, naročito zbog činjenice da sam u riznici mogao da imam još jedno zlato, ali šta je tu je - iskren je Gurović.

Evropsko prvenstvo se bliži, a Gurović je kao i uvek optimista.

- Mislim da je ova generacija sazrela da preuzme ulogu favorita i uveren sam da možemo da napadnemo zlato. Tim momcima zaista treba skinuti kapu za sve uspehe koje su imali prethodnih godina, jer svima treba da bude jasno da smo mi mala zemlja i da su rezultati koje pravimo fantastični.

- Sigurno je da su nas povrede u velikoj meri poremetile, ali pored toga svakako smo među favoritima za najviši plasman, a to pokazuju i igre u pripremnom periodu - rekao je Gurović i na kraju poručio:

- Ova reprezentacija me podseća na onu iz 2001. koja je iz nekog razloga možda i malo zapostavljena posle ogromnog uspeha iz Indijanapolisa. Od početka priprema, gde smo odigrali tri turnira, pa do samog finala i utakmice sa Turcima nismo izgubili nijednu zvaničnu utakmicu. To se slabo spominje i malo mi je krivo zbog toga, ali mislim da ova generacija to može da ponovi - zaključio je Gurović.

(Telegraf.rs)