Najveći uspeh Srbije na Mundijalu je pobeda Portugalije protiv Švajcarske

U gotovo orgazmičnom raspoloženju dočekali smo pobedu Portugalije nad Švajcarskom. Mi se radujemo. Da, mi, onako još sveže polupani i eliminisani. Kao da je naša. Najveća. Prisvojili smo je.

Kao da je Gonsalo Ramos lično Aleksandar Mitrović.

Preporučujemo

Čoveku pripisano da je "osvetio Srbe" protiv te "čudne tvorevine" Švajcarske i njenih "diskutabilnih kadrovskih" odabira u ekipi. Srbija mu se horski zahvalila. Možda dobije i ordenje.

Da li ovaj daroviti golgeter zna koliko je samo sreće, kad već naši momci nisu to umeli, doneo prkosnom narodu na brdovitom Balkanu? Ako kojim slučajem nekad bude prolazio drumovima naše lepe države, neka se ne iznenadi kada ga budemo dvorili kao grofa, obasipali pažnjom, darovima i rakijom, ako mu budemo isklesali bistu u znak pobede nad narodnim fudbalskim neprijateljem broj jedan.

Gonsalo, Srbine!

Treći gol je slavio sa visoko podignute obe ruke, sa tri prsta leve i desne šake. Neko je tu njegovu figuru "podvalio" na mrežama kao Srbovanje u lice mrskom neprijatellju.

Kako smo samo vickasti. Da postoji prvenstvo sveta u humoru, bili bismo pri samom vrhu, zasigurno daleko bolje plasirani od fudbalera.

Pobeda Portugalije nad Džakom, Šaćirijem i družinom je, sudeći prema izlivu nacionalne radosti u utorak uveče, po ekstatičnim i revanšističkim komentarima, najveća pobeda Srbije na Mundijalu.

Kompenzacija za naš neuspeh.

Foto: MN Press

Tako smo se toj pobedi Portugalije radovali. Toliko da tako nisu ni Portugalci. Svaka lopta u mreži Zomera za nas je bila ona mala dugo čekana pobeda, osveta, utešni trijumf za Rusiju 2018, za čuveni nedosuđeni penal, za Šaćirijevo kreveljenje, za dvoglave crnoorlovske provokacije, za Džakino hvatanje za međunožje, za dres Jašarija, za niske udarce.

Kako smo im pokazali. Mi, Portugalci. Oprostite, mi Srbi. Ili su to ipak bili Portugalci. U najmanju ruku smo to zajedno izveli, zajedno zgromili Švajcarce. Oni pobedili, mi navijali.

Srbi su Portugalce u utorak videli kao neznanca koji je upravo naišao da izdeveta siledžiju koji nas je prethodno maltretirao na ulici, jer je jači, pa je video svoga boga kad je naišao neko snažniji i pravedniji. Mi smo gledali sa strane kako ga šamara, slikali, navijali, srećni jer je to i pomalo naša pobeda.

Svoj poraz smo zaboravili. Ili nismo baš, samo smo ga na tren sklonili iz vidokruga.

Dozvolili smo sebi da na temelju našeg fudbalskog jada mi seirimo nad sudbinom Švajcarske. Da smo makar više postigli u Kataru, da smo pobedili, odigrali meč a da ne primimo gol, da smo se pokazali bolje, pa da onda možda i nekom nešto kažemo, da se nekom narugamo.

Ovako, sa 0-1-2 u grupi, osam primljenih golova, ne ide baš.

Mi, gubitnici, naše je da ne sudimo, da se ne rugamo. Nemamo pravo na to. Naše je da ne mrzimo, naše je da volimo sebe i da radimo na sebi. Da ne činimo druge nižima od nas kad drugima loše krene.

Mi smo prečesto u tom sosu.

(Telegraf.rs)