"Rade, Rade, Rade..." Pogledajte reakciju Radeta Bogdanovića kad su mu navijači u Kataru skandirali ime

U Srbiji ga najviše znaju po tome što je igrao za Atletiko Madrid, sada i kao najomiljenijeg fudbalskog analitičara, ali je činjenica da je Rade Bogdanović svojevremeno najveću popularnost imao igrajući u Južnoj Koreji!

Tamo je bio neka vrsta božanstva, navijači te selekcije ga se i danas rado sećaju - što govori i prilog novinara Radio-televizije Srbije (RTS) Dušana Albijanića napravljen neposredno pred meč Brazila i Južne Koreje u osmini finala Svetskog prvenstva.

Preporučujemo

Svako uključenje Albijanića iz Dohe, teleportovanje sa lica mesta u emisiju "Biser pustinje", čeka se sa nestrpljenjem zbog zanimljivog sadržaja, a takav slučaj je upravo u ponedeljak veče kada je sa fotografijom Radeta Bogdanovića obilazio navijače pomenute azijske zemlje.

Na pitanje da li prepoznaju tog čoveka, svi su rekli da je to Lade (Rade), da je bio sjajan igrač i legenda tamošnjeg fudbala. A sam Bogdanović je sa emocijama pratio ovaj prilog iz studija.

Za one neupućene, Rade se 1992. godine obreo u Južnu Koreju, zahvaćen vihorom rata, a svojevremeno je u ispovesti za Telegraf objasnio kako je obukao dres Pohanga. Tada, kada je izbegao iz Sarajeva, trenirao je sa Partizanom kako bi održao formu i malo je falilo da potpiše za crno-bele.

- Sa Bjekovićem sam se dogovorio da ostanem u Partizanu četiri i po godine, ali, iskren da budem, stigla je ponuda iz Južne Koreje koja je u to vreme, u mojoj situaciji predstavljala ozbiljno bogatstvo. Daleko je to sad od Kine i ovih miliona. Na ruke su mi dali 120.000 dolara i imao sam prosečnu platu 5.000 dolara plus premije. Za dve godine ugovora, fenomenalan novac. Da rešim svoju i egzistenciju svoje porodice. Roditelja i sestre. Više ja i sada cenim tih 120.000 dolara nego svi ovi koji u Kini uzimaju milione - rekao je Bogdanović 2017. za Telegraf:

- Nisam se nijednog trenutka dvoumio da odem u Južnu Koreju. Ali ja tamo nisam otišao odmah da igram. Mene su prvo zvali mesec dana na probu. Zamisli! Iz one jake lige sam otišao u Koreju na probu. Osam utakmica sam odigrao dok nisam potpisao ugovor. Ništa mi nije bilo mrsko. Samo mi je bilo bitno da se finansijski osiguram. To je motiv kojim sam se vodio, jer ništa, bukvalno ništa, nisam imao.

- Na prvoj utakmici postignem dva gola i trener me odmah prebaci u napad. Tada sam shvatio da je najlepše kada daš gol, staneš ispred publike i šalješ poljupce. Nigde te nema čitavu utakmicu, daš gol i odmah svi o tebi pričaju. A ovi što crkoše trčeći iza tebe, nigde ih nema.

Foto: Marko Todorović

Otkrio je Rade tada i jednu sjajnu anegdotu koja mu se desila po dolasku u Južnu Koreju.

- Potpisao sam ugovor sa Pohangom, vratio se u Beograd po suprugu i ponovo za Koreju. Počinju pripreme. Igramo prijateljsku na sat vremena od našeg stadiona. Na parkingu dva autobusa parkirana. Svaki vredi barem pola miliona dolara. U jednom samo trener, vozač i par igrača. Ovaj drugi krcat. Ima oko 35 igrača, pošto su pripreme i ide dosta igrača. ja se napravim pametan i, hop, u onaj autobus gde ih ima manje. Pet igrača i trener...U autobusu koža, sedišta za kartanje. Ustade kapiten Ju Dong Van i kaže: ''Izvini Rade, u ovaj autobus mogu samo igrači koji se osećaju da su prvotimci."

- Hahaha...Da li je moguće? Samo njih petorica se osećaju kao prvotimci. Šta ću, izvinim se i pređem u drugi. On krcat. Čini se da ljudi stoje u njemu. Elem, dođemo mi na stadion i prilazi mi taj trener: ''Nemoj da se ljutiš, takav je običaj.'' Kažem ja njemu šta ima da se ljutim. Nisam znao. Kada se budem i ja osećao kao prvotimac doći ću tamo. Posle mesec i po dana ušao sam u taj autobus. Šta ću, osećao sam sam se kao prvotimac.

(Telegraf.rs)