"Ustaj kolega, pašteta zove": Kako smo bili paradajz turisti na najskupljoj plaži u Dohi

"Možda spavamo malo, ali zato spavamo loše", našalio sam se sa kolegom Dušanom na njegovu opasku da je prošlo pola Mundijala, a da nijednom, pretežno zbog viška posla, kao ljudi nismo otišli na plažu u Dohi!

To dodatno vreme, vreme za odmor, napravili smo sebi već dan kasnije, te smo odlučili da taj jedan dan iskoristimo za duševni odmor i punjenje baterija za nastavak takmičenja.

Postojao je samo jedan problem, što sam mu jasno predočio onog momenta kada smo ustali i razgovarali o odlasku na plažu - novac! Da se razumemo, firma nam je obezbedila dovoljno "bogatstva" prilikom polaska na put, ali smo gomilom nelogičnih poteza (neki bi rekli lošim "singliranjem" utakmica na SP) doveli sebe u situaciju da smo finansijski otanjili.

- Ma šta nas briga, imamo paštete i hleb. Kupićemo usput još i paradajz i imaćemo kvalitetan doručak - šalili smo se neposredno pre polaska.

Napravili smo i dobar plan za štednju kako bi se "vratili na noge", ali je isti pretio da ode u paramparčad po dolasku na sam ulaz u plažu.

Tamo je stajao red koji se sporo kretao. Pomislili smo da je unutra verovatno sjajno kada toliko ljudi čeka da uđe. A onda je usledio šok! Ulaz se plaća! Na pitanje koliko, dobili smo odgovor da je "upad" 150 rijala, odnosno 4o evra. Dobro, vrate ti neku lovu posle kroz određene vaučere, ali sve moraš da potrošiš kod njih.

Naravno da smo se odmah okrenuli i pošli nazad iz reda, možda da potražimo neku obalu koja je dostupna za nas, kada smo iz mase začuli glas: "Halo, Telegraf!" Bili su to momci koje smo pred meč sa Brazilom sreli u pabu, naši ljudi iz Kanade o kojima smo napisali priču - Boris Miličić i Saša Ćulum.

- Gde ćete - upitao nas je Boris?

- Nemamo mi para za ovaj sport - odgovorili smo i objasnili situaciju.

- Ma ne, naši ste gosti danas. Mi vas častimo.

Nakon nekoliko minuta ubeđivanja, završili smo na jednoj od najelitnijih plaža. Naravno, sa paradajzom, paštetom i hlebom u rancu.

Boris i Saša su "umirali od smeha" kada su videli naš "arsenal hrane." Iskreno, i ostali pored su nas čudno gledali, ali niko nije reagovao.

Usledio je jedan od najslađih doručaka, a malo je falilo da se zagrcnemo kada smo sa zvučnika začuli remiks pesme Željka Joksimovića "Lane moje."

Zahvaljujući našim novim prijateljima, piva na stolu nikada nije falilo, a ovom prilikom im šaljemo i jedno veliko HVALA što smo se nešto kasnije "ogrebali" i za burgere i picu.

A što se plaže tiče, ona je raj za oči. Bukvalno. Počevši od atraktivnih devojaka koje su napunile klub, preko sjajne muzike koja je pravljena za žurke, pa sve do dodatnih sadržaja u vidu terena za fudbal, vodenog parka, stolova za stoni tenis...

Na takvom mestu je potrebno bukvalno samo dva-tri sata da budeš kako bi napunio baterije, što smo i učinili. Tu je jedino praznina u duši, što je reprezentacija Srbije završila takmičenje u grupnoj fazi SP. Ipak, ostaće jedna lepa uspomena da smo na trenutak bili paradajz turisti na jednoj od najskupljih plaža u Dohi.

(Telegraf.rs)