Srbija nije do Tokija

Ko bi rekao da su nam Englezi u nekim bitnim bitkama u istoriji bili saveznici. Možda su se u čitavoj istoriji, punoj svega i svačega, sukoba i ratova, osvajanja i prisvajanja, lopovluka i beskrupuloznih zamena teza, pogubili i pomešali nas sa svojim neprijateljima? Možda. Ne bismo voleli da je tako. Ipak, dobili smo članak Gardijana bez drugog mišljenja, bez lako proverljivih činjenica i relevantnih sagovornika, a direktno usmeren na srpske navijače u Kataru. Retko se dešava da jedan kompletan tekst bude totalno netačan, ali ovaj je to nekako od slova do slova uspeo.

Pre nego što nastavite sa čitanjem ovih redova, voleo bih da bacite zenicu na tekst koji možete otvoriti klikom ovde.

Da, to je objavljeno u eminentnom Gardijanu. Pa, hajde da to, u duhu gadova i bezočnih zajebanata, rasturimo sve što je izrečeno.

Novinar, kojeg nećemo afirmisati pominjanjem, uzeo je za shodno da intervjuiše izvesnog Hasana Rahmanija i iz toga izvede u naslovu da su Srbi pokazivali fašističke znakove, uzvikivali i nosili iste.

Pogledah u svog đeda... Čovek, zaista, pokazuje nekakve fašističke znake tokom svadbi i veselja, a stalno nosi taj fašistički odevni predmet, a i zna da uzvikne fašističku rečenicu kada se zapije sa vršnjacima.

Sve ukazuje da je... Da je... Oh... Bože.

Moj đed je fašista, a on to ni ne zna!

Nešto kasnije o tome sa vama, ali moraću i sa njim da popričam o ponašanju, jer je sad u tim godinama kada hoće sve da proba. Bojim se da to nije prolazna faza, to neko baštinjenje fašizma... Kukala nam familija sa njim takvim.

E, sad, koliko je to sve što je izrečeno u nekoliko pasusa pogrešno i koliko bi jedan običan laik mogao da skrši, u narednih nekoliko minuta će vam biti najjasnije. Toliko su bedne optužbe, pa ću pokušati jednom brzopoteznom šalom da ne ukažem niti jednog momenta poštovanje za autora i sagovornika iz gorenavedenog članka.

Joj, nisam odavno bio ovako uzbuđen, jer nikad mi nije ovako neko poklonio penal, a da je pritom sklonio golmana i produžio gol za tri-četiri metra. A, ja kao ja, zaista bi mi i samo pola metra sa 50 metara bilo dovoljno da se ovde upišem.

Foto: Tanjug/AP

Čitava priča je bazirana na gorepomenutom Rahmaniju i njegovom plitkom viđenju situacije. Nije ni on kriv, već novinar koji je sve ovo bez zadrške zapisao.

Rahmani odmah u početku daje sebi autogol rekavši da je ušetao sa albanskom zastavom na meč Srbije i Švajcarske. Ili je osoba zamislila da je krenula na Tomorrowland ili je utakmicu Svetskog prvenstva zamenila nekim političkim okupljanjem u Tirani. Ne igra selekcija Albanije na tom stadionu, prijatelju. Tačnije, ne igra na šampionatu, jasno si došao da provociraš nešto radikalniji deo stanovništva naše zemlje.

Idemo dalje, ovo tek prelazi iz prve u drugu brzinu i taman je pušteno kvačilo.

Kaže Rahmani da su određeni Srbi na tribinama nosili fašističke kape u vidu šajkače i tu dolazimo do momenta jednog totalnog apsurda - čovek koji sve ovo zapisuje ne shvata da je sa tom fašističkom kapom nečiji prađed jurio u Prvom svetskom ratu rame uz rame sa njegovim prađedom.

Ne brine mene sad to, nego što je moj đed i sad nosi i neću mu stvarno dozvoliti da me indoktrinira u svoje sablasne ideologije.

Alo, đede, znaš li ti da su tu kapu nosili faši... Čekaj, bukvalno sam otkucao na Vikipediji "šajkača" gde piše sve potanko da je ušla u upotrebu vojske još 1870. godine. Ovo si ti, đede, sigurno ušao i promenio, svako može da promeni na Vikipediji šta piše.

Ali dobro, ovog puta ću ti verovati. Proveravaće baba da ti taj fašizam od kape ne metastazira.

Šta? Sa komšijom Miloradom ste se drali "Srbija do Tokija" i smejali se tome?

Je li te ko čuo?

Da nije ovaj Rahmani?

Jer evo kaže Rahmani da je to fašistički poklič i da to mora teško biti sankcionisano. Evo ga, novinar, ponovo to zapisuje. Vidi šta mi radiš, đede? Šta radiš Srbiji?

Foto: Telegraf.rs

Realno, ako već težimo da je Srbija do Tokija, onda bi bilo fer da stanovnici Južne i Severne Koreje budu krajišnici.

Uvek smo težili ka tome. Ambicije u Srba su ogromne, samo znam da smo do Tokija, ali ne znam sad koja širina, kačimo li Rusiju gore, hvatamo li braću Afrikance u našim granicama?

Ne da je Srbija do Tokija nego dalje i do Milvokija, čiste pretenzije na teritoriju Sjedinjenih Američkih Država, samo mi nije jasno zbog čega Janis Adetokumbo i njegovi Baksi ne igraju u Kupu Radivoja Koraća kad već spadaju u srpski svet.

Danas, kažu, svako novinar može biti. A, može sve svako biti, ali kada već imaš neku odgovornost i tvoje reči će prostrujati kroz nacionalno biće, onda bi trebalo makar malo da proveriš iznesene stavke o hiljadama i hiljadama navijača Srbije. Ne shvata engleski novinar da je, uzevši izjavu jedne ostrašćene ptice i prenevši je na papir u čitanom mediju, u suštini udario na čitavu jednu zemlju, a ne na prisutni navijače u Dohi.

Dižu kaže fašistički pozdrav, tri prsta.

Ili Sveta Trojica imaju nešto sa fašizmom ili se nastavlja teška šala izrečena u par redova.

"Za krst časni i slobodu zlatu" bejaše zakletva, sve svedeno na veru, nikakvu ideologiju. Nije izgled Englez ponovo otkucao ni slovo istraživanja. Gugl, brate moj, moraćeš više da se uključiš u ovu priču.

E, sada, Rahmanija isto boli i ne može da veruje da su srpski navijači pevali "Kosovo je srce Srbije". Bukvalno, neverovatno. I ja sam bio šokiran.

Taj momenat gde jednostavno ne može da se prihvati činjenica da Kosovo nije prihvaćeno kao država za više od polovine članica Ujedinjenih nacija.

Da u Ujedinjenim nacijama jasno piše u rezoluciji, ali me ne čudi da je Englez tako nešto i zapisao. Oni su ga priznali i to što stotinak drugih zemalja nije, to nema veze.

Ono što je zblaznulo izvesnog Rahmanija jeste to što su ga nazvali Šiptarom.

Interesantno je to što Albanci sami sebe tako zovu, ali im dosta teško pada kada neko drugi (Srbin) to kaže.

Kako je objašnjeno od strane naših komšija u južnoj srpskoj pokrajini, mi to "izgovaramo na neki pogrdan način".

I dalje je nejasno šta je čovek, u meču prve i druge države, radio sa zastavom treće države.

Ne bi trebalo da nas provociraju zastave, ali sama konotacija akta je nedvosmisleno išla ka provokaciji, uz svo poštovanje i moju pomirljivost.

Vidite, lično pokušavam sebe da zamislim sa srpskom zastavom na meču, recimo, Hrvatske i Kanade.

Šta radim ja tamo sa mojom zastavom kada moja država ne igra?

Foto: Tanjug/AP

A, da, igra Borjan, pa sam njega (ponovo recimo) hteo da podržim. Došao sam jednog igrača u ekipnom sportu da podržim. Koji igra za tuđu reprezentaciju. Pod drugom zastavom.

A, nisam mu majka.

Koliko, čak i ova približna komparacija, izgleda suludo. Taj psihički sklop, kada je spreman da tako nešto procesuira i uradi, onda je spreman i da sedi na hladan beton.

E, da...

Englez.

Novinar, valjda.

Ne znam da li je novinar, ali mu Gardijan objavljuje tekstove i stavlja na čelnu stranu, pa ćemo ga zvati Englez.

U Prvom svetskom ratu smo bili saveznici u zlu. Zlo nas je okupilo i Drugom svetskom ratu. Sve smo to, iz neke iste linije prošli (ne mi, nego naši prađedovi).

Da ti jedan sagovornim evidentno govori jednostranu, radikalno subjektivnu priču, a da jednog momenta ne posumnjaš u ispravnost svega toga.

Eto, vidi šta si uradio. Sad sam pričao sa đedom, ne prihvata da je fašista.

Sve negira i neće da skloni fašistička obeležja. Kaže, kapa ostaje na glavi.

Foto: MN Press

Kaže, šaliće se i dalje da je Srbija do Tokija sve dok se ne pojavi neki dalji grad koji isto može da posluži rimovanju.

Kaže, i dalje će se krstiti i smatrati da je simbol sa tri prsta ispravan (i u skupljenoj i raširenoj formi).

Kaže, Kosovo je Srbija, pa makar ga svi ostali priznali.

Kaže, dovedi mi onog Engleza na rakiju da mu uz flašu objasnim.

Rekoh, đede, veruj mi, ja ću mu objasniti, a vidim li te ponovo uz Mitra Mirića da dižeš tri prsta u kafani, ozbiljno ćemo da popričamo.

I nađi neku drugu kapu, kupiću ti kačket, pa ga okreni naopako, tako da ćeš biti moderan, kao srednjoškolski američki siledžija.

I nema više šale da je Srbija do Tokija i ozbilje da je Kosovo Srbija, umanji to i neka ti apetiti budu recimo Srbija do imanja komšije Milorada. U svoja četiri zida se šali na tu temu.

A, nemoj previše o tome da je Kosovo Srbija, naljutiće se engleski novinar i njegov sagovornik. To ćeš na slavi, pa ćemo platiti kaznu ako ko dođe da nas ukorava.

Dobro je... Dosta, Miloše.

Čovek je shvatio poentu, neće više pisati ovakve tekstove.

Idi odmori sad.

Živela Srbija...

...

...

...

...

...

...

...

Do Tokija!

Dobro je, dobro je... Evo, neću se više.

(Telegraf.rs)