Ekskluzivno! Od fudbalera sa ulice do Mundijala i uzdanice Srbije: Brat otkriva priču Filipa Kostića

Filip Kostić je jedna od najvećih uzdanica srpske reprezentacije već godinama, a već na otvaranju Mundijala protiv Brazila se videlo koliko nedostaje.

Vratio se protiv Kameruna i dok je fizički bio spreman, bio je jedan od najboljih na terenu.

Nažalost, Kostić se povredio uoči Mundijala, ali se ekspresno vratio, iako situacija nije bila naivna, jer je dao sve kako bi se što pre oporavio.

Telegraf je u serijalu "Moj put u Katar" razgovarao sa Kostićevim bratom, Stefanom, kako bismo vam iz drugog ugla doneli detalje koji su manje poznati iz karijere Filipa Kostića, kako je izgledao njegov razvojni put od igranja na ulici od jutra do mraka, kako porodica prati utakmice, koliko im je bilo emotivno kada je odlazio u inostranstvo iz rodnog Kragujevca...

Sve to čitajte u nastavku intervjua sa Stefanom Kostićem, bratom našeg fudbalskog reprezentativca.

- Još kao mali je pokazivao interesovanje za fudbal. Zajedno smo krenuli da treniramo on i ja. On je od prvog dana pokazao raskošan talenat, bio je jako dobar. Pokazao je veliki potencijal. To se danas i obestinilo - počeo je Stefan Kostić priču za Telegraf.

• Odakle ljubav prema fudbalu i ko mu je poklonio prvu loptu?

- U naselju kod nas, kao i u svim naseljima u svim gradovima širom Srbije, mogu da kažem da je fudbal sport broj jedan, najpopularniji sport. Kao klinci nismo imali tu privilegiju da igramo fudbal na golovima nego smo od kamenja označavali stative. Tako smo igrali fudbal od ujutru do uveče. Maradona je jednom prilikom rekao da su igrali fudbal i po mraku i to me je podsetilo na nas. Mnogo puta smo igrali fudbal po mraku i bilo je to super iskustvo.

• Kragujevac je iznedrio mnoge velike igrače. Kako je izgledao Filipov razvojni put? Koliko je trenirao i bio predan radu?

- Bio je predan. Išao je autobusom na treninge sve dok nije počeo malo ozbiljnije da zarađuje. Uz Luku Milivojevića tu je i Filip. Mada, imamo tu i starije igrače Predraga Spasića, Nemanju Pejčinovića, Nenad Tomović, Slavko Perović, tu je i Nemanja Tomić...

• Sećate li se trenutka kada je Filip otišao iz Kragujevca? Kako je izgledao rastanak i koliko je bilo emotivno za vas?

- Bilo je jako emotivno. Organizovali smo čak i ispraćaj. Bilo je to veoma emotivno iskustvo. Potpisao je za Groningen u Holandiji, imao je svega 19 godina. Nije znao jezik ali se odlično snašao. Snašao se posle. Jedna pozitivna stvar je ta što je tamo bio Dušan Tadić koji je potpisao za Tvente, a Filip je došao umesto njega. Tako da je ušao u njegov stan, dobio je njegov auto, a najvažnije je što se sada može reći da je opravdao epitet zamene Dušana Tadića koji je bio zvezda tamo.

• Koliko si teško prihvatio tu razdvojenost budući da ste vas dvojica baš vezani?

- Ja sam tada bio veoma mlad, studirao sam. Često sam išao kod njega. Mesec dana sam bio tamo, mesec kući. Ali sve vreme smo bili u kontaktu.

• Jeste li mogli da naslutite da će napraviti ovakvu karijeru? Kada je to postalo očigledno?

- Potajno smo se nadali i očekivali. Da će baš dostići ovaj nivo iskreno nismo očekivali. Nadmašio je naša očekivanja.

• Kako izgleda navijanje u domu Kostića? Šta vam je najstresnije?

- Porodica stresno doživljava svaku njegovu utakmicu. Svaku gledamo. I kada igra u klubu i kada igra u reprezentaciji. Iz porodičnog ugla je to skroz drugačije u odnosu na stanovišta običnog navijača. Kada ja gledam, pratim njegovo kretanje, trčanje, ofanzivu, defanzivu, sve što se tiče tih nekih analiza, ja mu sve to posle utakmice kažem. Šta je bilo dobro šta nije. Obično se osvrćem na dobre stvari jer Filip teško prihvata kritiku.

- Inače je po prirodi pozitivac i onda neki put kada ne odigra baš na svom nivou, a malo je takvih utakmica, on kaže "pa znaš, ovu utakmicu sam morao da bacim akcenat na defanzivu, nisam imao toliko obaveza u napadu". Uvek on nađe opravdanje za sebe. Porodica se brine da ne dođe do neke povrede. Svaki neki duel, svaka lekarska pomoć teško nam pada.

• Koja je bila nateža utakmica za gledanje?

- Definitivno najteža je bila finale Lige Evrope protiv Rendžersa. Bilo je dosta emotivnih i teških utakmica ali ta je bila najteža. Bila je drama. Gubili su 1:0, teško su igrali. Onda je Filip asistirao za 1:1,  onda penali. Stvarno teška.

• Kakav je Filip kada izgubi utakmicu? Da li zna da prihvati poraz?

- Zna, ali kako mu dođe u datom trenutku. Sportski prihvata poraz i trudi se da se to ne odrazi na porodicu. Ne donosi kući negativnu energiju.

• Kakve snove je sanjao kada je bio mali? Da li je njegov san bio Liga šampiona i igranje za klub kakav je Juventus i koji mu je igrač bio omiljeni?

- Tu je Filip bio jako specifičan. Sada mi pada na pamet komentar majke njegovog druga iz kadetskih dana koja je rekla "to je bilo jedno dete koje je bilo totalno nezainteresovano". On je stvarno voleo fudbal. Igrao je fudbal samo zato što voli. Nije imao idola, nije imao neki omiljeni klub, nije čak pratio utakmice ni na TV-u. Bio je svoj i igrao je fudbal isključivo iz ljubavi i zato što voli. Voleo je fudbal više nego školu.

• Da li su Filipovu karijeru obeležile sjajne partije u Ajtrahtu ili je kruna karijere ipak potpisivanje ugovora sa Juventusom?

- Što se tiče Ajntrahta on je tamo apsolutna legenda, posebno nakon osvajanja Lige Evrope. To je bio kec na deset. Tamo je bio srećan i ispunjen. Tamo ga vole ljudi, uprava kluba i sa njima je na vezi. Međutim, Juventus je kruna karijere. On je u deset klubova na svetu. Ja sam mu rekao kada je potpisao da je Ajntraht top klub i što se tiče organizacije može da se poredi sa Juventusom, ali što se tiče imena on je broj jedan. Rekao sam mu kada je potpisao "sada si udario plafon".

• Sećate li se trenutka kada je dobio poziv za reprezentaciju? Kako je to doživeo i šta je to za vas kao porodicu predstavljalo?

- To je bilo slavlje. Dobio je poziv za mladu reprezentaciju. Pa njegov gol protiv Španije. Slavili smo. Bilo je dosta lepih trenutaka i što se tiče mlade reprezentacije i A selekcije.

• Kakvim plasmanom biste bili zadovoljni na Svetskom prvenstvu i šta ste mu rekli kada je odlazio?

- Poželeo sam mu sreću. Pričam iz svoje perspektive, da bi on bio zadovoljan kada bismo prošli grupu. A ako prođemo grupu sve je moguće.

(Zorica Radulović)