"Muchachos, ahora nos volvimos a ilusionar..."

Ne volim ih! Ali ne kao naciju! Tu su mi blizu srca! Već kao fudbalsku reprezentaciju! I to ne oduvek, već verovatno od onog Svetskog prvenstva u Nemačkoj kada su nas dobili rezultatom 6:0.

Da, pogađate, u pitanju je selekcija Argentine koju ne volim najviše zbog Lionela Mesija. Drugi razlog praktično i nemam. Nije taj poraz na Mundijalu kreirao moju netreperljivost ka njima, već činjenica da dres Gaučosa nosi Mesi.

Za njih je božanstvo, kao i Dijego Armando Maradona. Za mene ne može da se poredi sa El Pibeom ni po čemu. Osim možda po ljubavi koju u Argentini osećaju prema njemu. Mnogi kažu da je najbolji igrač sveta ikada, za mene nije. Nije bolji ni od Maradone, pa čak ni od Kristijana Ronalda. To je moje mišljenje, možda je i pristrasno, ali je ipak moje. Ali nećemo govoriti sada o tome, nebitno je.

Govorićemo o emociji koju Argentinci osećaju kada je u pitanju fudbal, kada su u pitanju Maradona i Mesi, tu strast koja ti “nakostreši” sve dlake na telu i natera te da plačes od emocija.

Da, plačeš! Bukvalno! Stojiš tamo u masi argentinskih navijača, slušaš pesme koje im “izlaze iz duše”, a suze se samo slivaju niz obraze. Ne od sreće, ne od tuge - već od emocija koje samo fudbal može da izazove. One koje dugo nisi osetio.

Setiš se detinjstva. Setiš se onih dana kada su dva kamena bili stative i kada je fudbal za tebe bio čist i neiskvaren. A iz tog čistog i neiskvarenog fudbala koji si igrao na livadi, gde su dva kamena činili stative, dolazila je ta emocija. Emocija koja je izazivala iskrene suze kada pognute glave napustiš teren.

I onda shvatiš da je to što su Argentinci radili pred meč sa Meksikom čista emocija. Neiskvarena. Čista ljubav. Ljubav prema fudbalu, domovini, Maradoni, Mesiju…

Stojiš tamo i ne veruješ šta ti se dešava u glavi dok skandiraju i pevaju. Znaš da ih ne voliš, opet zbog Mesija, ali imaš taj osećaj da bi u trenutku sve dao za nekoliko reči španskog u svom vokabularu kako bi mogao da im se pridružiš.

Sada si srećan, jer si tu! Zajedno sa njima! Pesme o Maradoni emotivno doživljavaš, reči o čoveku koji nema nikakve veze sa tobom. Gledaš okolinu i ne veruješ.

Otac grli sina, majke drže bebice i skaču sa njima u naručju. One, iako mogu da stanu u ruku koliko su sitne, na sebi imaju dres nacionalnog tima. A pored njih i dalje grmi:

- Muchachos, ahora nos volvimos a ilusionar - aludirajući na pesmu posvećenu Dijegu i Mesiju, a čiji refren ugrubo na srpskom znači:

- Momci, sada smo ponovo uzbuđeni. Hoćemo da osvojimo treći Mundijal, želim da budemo šampioni sveta. I možemo da vidimo Dijega koji sa neba bodri Lionela.

Slušaš, a opet si se naježio. Okrećeš se i ponovo ti se plače, jer se iza tebe nalazi Maradonina fotografija. Stoji tamo kao ikona, a ispred nje gori sveća. Sve podseća na to da su Argentinci pred meč sa Meksikom tražili pomoć s neba. Od El Pibea.

Posle ti bude žao što ih ne voliš kao reprezentaciju i ne želiš im ni grupu da prođu. Navijaš za Meksiko protiv njih, navijao si čak i za Saudijsku Arabiju i likovao porazu Gaučosa. Opet zbog Mesija. Na kraju se raduješ što će Leo uskoro da završi reprezentativnu karijeru i onda ćeš moći da uživaš u toj njihovoj navijačkoj emociji kada god čuješ pesmu. Nećeš biti licemer.

Ulaziš na stadion opijen strašću i shvataš jednu stvar: Dijego je najveći ikada, Dijego je Argentinac i Argentinu fudbalski moraš da voliš! Ako ne zbog trenutnih igrača, onda definitivno zbog navijača.

(Telegraf.rs)