Mundijal ovo nije zaslužio: Ima klima, ima sve, ali su falile emocije

Metro stanice su bile prepune, reke navijača su se slivale ka najvećem stadionu "Lusail" gde ih je čekao autobuski prevoz za najudaljeniji "Al Bajt", svi su jedva čekali da se pojave na otvaranju Svetskog prvenstva!

Dresovi Katara i Ekvadora su dominirali, ali je činjenica da smo tokom puta ka "Al Bajtu" videli i veliki broj navijača ostalih reprezentacija. Najviše Meksikanaca i Argentinaca, zatim Brazilaca, Španaca, Marokanaca i Belgijanaca... Sve je izgledalo idilično, jer se na trenutak osetila ona prava mundijalska groznica. Pogotovo što smo videli i određeni broj atraktivnih navijačica.

Ona je rasla i po dolasku ispred stadiona, gde je ekipa Telegrafa imala priliku da razgovara sa mnogima od njih, a zanimljivo je i to da su fanovi Katara, selekcije domaćina SP, bili i te kako raspoloženi za pesmu pred utakmicu.

Na samom ulasku u stadion shvatite da sve okolo miriše na novo, što i nije čudno s obzirom na to da je napravljen isključivo za potrebe Mundijala i da je pušten u opticaj pre godinu dana.

Ono što ga krasi, kao i sve ostale u Dohi, jeste klima koja konstantno radi i čini sve da se navijači, igrači i novinari osećaju prijatno.

Sama ceremonija otvaranja donela je oprečna mišljenja. Jedni su oduševljeni, tvrde da je sve koliko-toliko tradicionalno upakovano, dok su drugi očekivali više s obzirom na platežnu moć domaćina.

Sam fudbal, kao najlepša igra, nije doneo ništa spektakularno. Mada se to i očekivalo čim je postalo jasno koje dve selekcije će otvoriti SP. Jedino uzbuđenje videli smo u uvodnih pola sata kada se sve i izdešavalo, dok je radost domaćih navijača posle poništenog gola Ekvadorcima na startu bila ravna onoj kao da su pobedili.

I to je bilo sve kada je u pitanju navijanje od strane domaćina.  Ne računajući onu grupu iza gola svog čuvara mreže u prvom poluvremenu. Gledajući sa strane, izgledali su kao jako organizovana navijačka grupa koja i te kako zna da bodri svih 90 minuta. Doduše, kao da je malo falilo one istinske emocije.

Ekvadorci su druga priča. Kada se oni oglase, tek tada imaš osećaj da si na Mundijalu. Zatim njihova radost posle gola, horska pesma kada je najpotrebnije. Na njihovim licima se vidi da su oni tu samo zbog fudbala.

Katarci, nažalost, nisu. I to je ona najtužnija slika sa otvaranja Mundijala, kada smo već sredinom drugog poluvremena videli određeni brioj praznih sedišta - iako je stadion bio pun tokom otvaranja. Zatim, u 80. minutu se jasno videlo da im više nije do fudbala i jaz između punih i praznih stolica postajao je sve veći i veći.

Ono što je moglo da se "umije" da ne kažemo da se obezbedi finansijskim sredstvima, to je bilo besprekorno. Ali kada je u pitanju ta emocija koju izaziva fudbal, toga je, za razliku od situacija ispred stadiona, bilo premalo na samim tribinama. Toliko da su i pojedini novinari već na startu drugog poluvremena krenuli da odlaze.

Šteta, jer Mundijal to nije zaslužio.

(Od izveštača Telegrafa iz Katara)

(Telegraf.rs)