"Znao sam da prolazimo Portugal čim smo primili gol": Emotivna ispovest Saše Lukića o njegovom putu do SP

"Fudbalska disertacija, odigrao je doktorski i nije mu prvi put..." Ovim rečima je selektor fudbalske reprezentacije Srbije Dragan Stojković Piksi opisivao Sašu Lukića, posle utakmice Orlova protiv Švedske na kojoj je vezista Torina postigao maestralan gol!

I naravno da je bio u pravu, jer momak rođen u Šapcu doktorski igra već druže vreme i s razlogom je postao stub Srbije i svog Torina, čija igra jednostavno ne može da se zamisli bez njega.

Kod Lukićevog imena nije bilo dileme hoće li se naći na Piksijevom spisku za Svetsko prvenstvo, a verujemo da neće i kada je u pitanju startnih 11 Orlova za sve utakmice koje slede. Upravo je ovaj Mundijal bio povod za razgovor sa Lukićem, koga je Telegraf posetio u Torinu i razgovarao o njegovom putu u Katar.

- Imao sam šest godina kad sams e zaljubio u fudbal. Roditelji su mi za rođendan poklonili loptu i od tada je sve krenulo. Sigurno da nisu znali da će mi ona biti životni put, ali kada su mi poklonili tu loptu verovatno su imali u svojim mislima da naprave nešto od mene. Naravno, u životu se nikada ne zna na koji put će te odvesti. To je sve počelo spontano. Počeo sam u školi fudbala Savacijum u Šapcu. Igrao sam do svoje 12. godine i posle toga sam prešao u Partizan - počeo je Lukić koji je na početku razgovora otkrio snove koje je imao vezano za reprezentaciju:

- Kada sam 2010. gledao SP, otac je bio pored mene i rekao sam mu da bih jednog dana voleo da igram na Svetskom prvenstvu. I evo, sada će ta želja da mi se ostvari. Sigurno sam srećan i ponosan. Sigurno i da me otac nije tada ozbiljno shvatio, ali kada smo pobedili Portugal u Lisabonu nazvao sam ga: "Šta sam ti rekao te 2010. i to će se sada obistiniti."

Prisetio se Lukić kako je svojevremeno stigao u Humsku i potpisao za Partizan.

- Uvek su postojali ti skauti Partizana koji su išli i gledali utakmice koje nisu u Beogradu. Igrao sam i za reprezentaciju u tom trenutku, dolazili su kod mene i kući i posle toga sam prešao u Partizan. Odmah sam se preselio u Beograd, posle osmog razreda. Trenirao sam i biotamo  do svoje 19. godine. Nije lako napustiti kuću kao mlad i otiči od porodice, ali generalni je bilo blizu. Brzo sam se privikao, imao sam prednost da je sa mnom otišla i sestra da živimo zajedno. Uvek sam morao da budem pod kontrolom i starija sestra me je izvela na put. Osećao sam se mnogo bolje uz nju i nisam toliko osetio taj nedostatak roditelja.

Sa zadovoljstvom se Lukić prisetio tog vremena u mlađim kategorijama Partizana, otkrio je gde je potrošio svoj prvi honorar, te istovremeno udelio savet mlađim igračima. Takođe, taj debi u crno-belom dresu zauvek će mu ostati u sećanju.

- Kada sam došao u Partizan sa 12 godina, prošlo je pet dok nisam debitovao. Svaki dan sam mislio i maštao o tome i kada je došao taj dan, tadašnji trener Zoran Milinković, a već smo bili osvojili titulu i ostala su dva kola do kraja, je prošao i rekao mi: "Igraćeš sutra." Bukvalno sam se izgubio. To je bio veliki šok i lep događaj istovremeno. Tada sam debitovao protiv Novog Pazara. To se nikad neće zaboraviti. Prvi gol protiv Spartaka u 94. za pobedu od 2:1. Do kraja života ću to da pričam i svojoj deci - priznaje Lukić koji otkriva kako je završio u Italiji:

- Sa 19 godina sam došao u Torino. Igrao sam LE sa Partizanom protiv Atletik Bilbaa i sportski direktor Torina me je gledao. Posle toga su me pozvali na večeru, da mi predoče svoje mišljenje o meni i šta planiraju. Posle šest meseci sam došao i napravio lep iskorak u karijeri i tu sam još. Tada su u Torinu bili Adem Ljajić, Nikola Maksimović i Siniša Mihajlović koji su me dočekali na pravi način i pomogli su mi dosta u adaptaciji. Bilo je teško zbog jezika, ali imao sam sreću što je trener bio naš.

U sezoni 2017/18 Lukić se obreo u Španiji, gde je igrao kao pozajmljne igrač Bikova za Levante.

- Jedno veliko iskustvo. Posle prve godine u Torinu otišao sam na pozajmicu koja je bila pun pogodak. U Španiji sam naučio dosta stvari koje su drugačije u odnosu na srpski i italijanski fudbal. Živeo sam u lepom gradu, u Valensiji, i zbog toga što sam bio tamo, ta pozajmica me je očvrsnula i pomogla da budem bolji čovek i igrač.

Priznao je Lukić i ko su mu bili omiljeni igrači kada je bio klinac.

- To su Nemanja Vidić, Dejan Stanković i Dragan Stojković, mada njega nisam imao prilike da gledam, već samo putem snimaka na jutjubu. Oni su mi bili neki idoli. Pokušavam da pokupim što više stvari od tih boljih igrača. Da naučim i na greškama i to što su dobro radili.

Debi za nacionalni tim doživeo je 2018. godine protiv selekcije Litvanije, nedugo nakon Svetskog prvenstva u Rusiji.

- Za mene je reprezentacija nešto posebno i to mi je bilo još jedno ostvarenje sna. Počastvovan sam i srećan, jer je za mene reprezentacija svetinja. Uvek igram sa nekom posebnom energijom. Jako s m srećan što sam deo reprezentacije i uvek sam tu. Što se tiče SP u Rusiji, naravno da mi je bilo žao što nisam igrao. Ali to je fudbal. Trener se tada odlučio za druge igrače. Ja sam nastavio da radim i dobio sam poziv kasnije.

Poraz od Škotske u Ligi nacija je bolna tema i za Lukića.

- Nismo se 20 godina plasirali na EP. Posle Škotske smo se svi stvarno loše osećali. Mislim da nismo imali dovoljno sreće, možda i nekih drugih stvari koje se nisu pokolopile. Više samopouzdanja, pozitivnosti oko cele reprezentacije i unutar nje - rekao je Lukić, pa se osvrnuo na to kako je tekao njegov prvi razgovor sa Piksijem:

- Svaki trener koji je bio u reprezentaicji ima nešto svoje. Samim dolaskom Mistera, sve se promenilo. Atmosfera je na velikom niovu, od prvog dana, prvog sastanka, svi smo želeli odmah da igramo utakmicu. Ulio nam je samopouzdanje i veru. Stvarno imamo jedna dobar tim, igrače, a sada i selektora. Od prvog okupljanja cilj je bio SP i ostvarili smo ga. Tako treba samo da nastavimo.

Tokom intervjua za Telegraf Lukić je govorio i o svom prvencu u nacionalnom dresu protiv Katara, prijateljstvu sa Nemanjom Radonjićem, da bi se vrlo brzo osvrnuo na, sada već čuveni, duel sa Portugalcima u Lisabonu.

- Mi smo od početka kvalifikacija igrali sa velikim samopouzdanjem koje je selektor preneo na nas. I rekao nam je da će ta utakmica u Lisbonu biti odlučujuća. Bio je u pravu. Sve što kaže, da budem iskren, u pravu je. Rekao je da sve zavisi od nas, da tako i igramo. Da možemo mnogo da dobijemo, da se Portugal ništa neće pitat ako mi budemo pravi na terenu. Sve smo ispoštovali i zato smo odigrali jednu od najboljih utakmica. Koliko sam čuo, on je i kao igrač bio smeo. I sada je tu pozitivnu drskost preneo na nas, a mi onda na teren. Nismo se ničega plašili, izašli smo skromni i sa stavom. Te nedelje Mitrović je bio povređen i nije se znalo dan pre početka meča ko će igrati. Svi smo bili spremni i želeli smo da istrčimo na teren.

- Kad smo primili gol u 4. ili 5. minutu, znao sam da ćemo pobediti. Osetio sam da ne može tako da se završi, da odigramo dobro cele kvalifikacije i da izgubimo i ne odemo na SP. Ne znam zbog čega, možda zato što sam verovao u nas. I kada smo primili gol, osetio sam neku psoebnu snagu i tu neku našu drskost. Prosto sam bio siguran da ćemo pobediti.

Upravo je Lukić bio jedan od tvoraca preokreta protiv Portugalaca, jer je asistencijom za Dušana Tadića uticao da se na poluvreme ode sa egalom.

- Mogu slobodno da kažem da mi je to jedna od najvažnijih asistencija, u tako velikoj utakmici. Najbitnij je da su Tadić i Mitrović posle dali golove. Ja sam takav da uvek stavljam tim ispred sebe i samo da nam bude što bolje - istakao je Lukić, te priznao da ih optimizam nikada nije napuštao:

- Kada vam treba gol, a gledaš na semafor, vreme mnogo brzo ide kad nije na tvojoj strani. Ali Mister nam je rekao samo da budemo strpljivi i da čekamo šansu. Zaslužili smo to, iskreno. Celo okruženje je bilo na našoj strani i zbog toga smo otišli na SP Uz kvalitet koji ova generacija ima.

Prisetio se Lukić i tih poslednjih trenutaka na stadionu "Da Lauž." Od gola Mitrovića, čekanja da sudija svira kraj, slavlja, poziva treneru Ivanu Jurići da dobije dodatno vreme za proslavu, ali i gde je dočekao žreb grupa za Mundijal.

- Putovali smo u Salerno, igrali smo protiv Salernitane. Imali smo avion baš u 18, u vreme žreba. Čim smo sleteli, odmah sam uključio internetda vidim žreb. Tu su bili moji saigrači iz kluba koji igraju za Švajcarsku i potencijalni reprezentativca Bremer. Omdah su krenula peckanja. Nismo mogli da biramo, nijedna grupa nije laka. Atraktivna je, ne plašimo se nikoga. Mislim da će sve zavisiti od nas. Ako budemo onakvi kakvi smo bili protiv portugala, mislim  a nećemo imati problema i da ćemo napraviti velike stvari.

Za kraj, navijačima Srbije je poručio:

- Da veruju u ovaj tim i generaciju i da budu velika podrška, jer ćemo uz njih moći da napravimo velike stvari. Da i dalje bude pozitivnom oko reprezentacije, da nas ne napuštaju i kada ne bude dobro za nas, a mi ćemo ih nagraditi na najbolji mogući način. Igrama i zalaganjem na terenu.

Kompletan intervju sa Lukićem možete pogledati u video snimku na početku teksta!

(Telegraf.rs)