Ekskluzivno! Tadićev otac o želji za Svetog Nikolu uz suze u očima, borbi s menadžerima, karijeri svog sina...

Dečak koji je po ceo dan trčao oko zgrade u Topoli, danas živi svoj san i kao kapiten reprezentacije Srbije predvodi Orlove na Mundijalu protiv najmoćnije ekipe na svetu - Brazila.

Reč je, naravno, o Dušanu Tadiću, lideru, vođi, srcu i duši ekipe Srbije. Njegove lopte imaju "oči", njegovi prekidi su "pola gola" i on je kralj asistencija i rekorde čak i u svetskim okvirima.

Pred Svetsko prvenstvo, ekipa Telegrafa je želela da uradi nešto potpuno drugačije, da o srpskim reprezentativcima saznamo nešto iz drugog ugla, da vidimo kako su se razvijali kao igrači, kako je odnos sa roditeljima i porodicom uticao na to, i kako na sve to gledaju upravo roditelji, od kojih su neki podneli velike žrtve, kako bi uspeli da odgaje i stvore jednog reprezentativca koji danas igra na Mundijalu.

Dušan Tadić je kao kapiten idealan za prvu epizodu serijala "Moj put u Katar", u kojoj se po prvi put pojavljuje i neko od članova porodice igrača.

Uradili smo intervju sa njegovim ocem Petrom Tadićem, koji nam je otkrio kako su izgledali prvi Dušanovi susreti sa fudbalom, kako mu je odskočna daska bila Vojvodina, kako je vodio borbu s menadžerima da sačuva karijeru svog sina, kako se posle svake utakmice čuju i analiziraju dobre i loše strane, zbog koje dve utakmice je umalo dobio srčani udar, ali i šta bi mu bio najveći mogući poklon na krsnu slavu Svetog Nikolu...

Sve to čitajte u nastavku intervjua i gledajte u videu na početku teksta.

- Još dok je bio mali voleo je fiudbal i u njemu sam video da ima talenat, da ima smisla za fudbal. Posle sam video da je veliki radnik i da je njegova želja da postane fudbaler, tako sam bio siguran da će biti veliki fudbaler. Zato sam ga i podržavao tokom karijere stalno.

Gde je Dušan napravio svoje prve fudbalske korake?

- Prvi fudbalski koraci su počeli ovde u Topoli oko zgrade. Onda je počeo da trenira u tadašnjem AIK-u a sadašnjem TSC-u. Tsamo je igrao za pionire i kadete do svoje 15. godine. Posle završene osnovne škole klub više nije imao uslova da se Dušan razvija. Krenuo je u srednju školu u Novi Sad i tada smo ga odveli u Vojvodinu.

U Vojvodini je eksplodirao i da li ste tada bili svesni da ste Vi otac budućeg velikog igrača?

- Nismo tada razmišljali o tome. Bilo nam je važno da samo ode u inostranstvo. Ne zbog novca nego da se bolje razvija. U Vojvodini su mu mnogo pomogli, jako smo im zahvalni, naučili su ga fudbalskim koracima. Tamo je imao vrhunske trenere Braneta Novakovića, Džimija Marića i njima sam zahvalan što je uspeo u životu.

Borba Dušana Tadića za liderstvo kako u reprezentaciji tako i u Ajaksu krenula je još iz Vojvodine. Nije bilo lako, znao je da igra i pod temperaturom.

- Dušan, ne zato što je moj, on je odan radu. On je veliki radnik i sportista koji ne priznaje nikog da je bolji, ne zna za poraze i stalno želi da se unapređuje i pobeđuje.

Koji su bili Dušanovi snovi? Da li Liga šampiona, Svetsko prvenstvo i šta Vam je govorio tokom početaka, kako je sebe video u fudbalu?

- On je kao dete strašno voleo Zinedina Zidana. Znao je poceo dan da "skida" njegove finte. Nije ulazio u kuću dok ne uspe. Kako je rastao i kako se razvijao sebe je video kao velikog fudbalera.

Da li ste bili popustljiv roditelj i koliko je roditeljska uloga važna u zgradnji karijere jednog igrača?

- Ja kao roditelj nikada ga nisam pustio da me pobedi. I posle kada je odrastao i mogao da me pobedi učinio sam sve, čak sam ga i varao samo da me ne pobedi. Bio sam mu iskren prijatelj koji je znao da ga pohvali kada dobro odigra utakmicu ali i iskritikuje kada pogreši. Svaki savet je znao da prihvati. Zanimljivo je da me uvek pred svaku utakmicu i posle nje zove. Analiziramo utakmicu na jedan ljudski i korektan način. To je jedan plus što on ima poverenje u mene i ja u njega. A to koliko je veliki igrač govori činjenica da on ne voli sebe da ističe, uvek je za kolektivnu igru i da podrži svoje drugove.

Koliko ga često kritikujete a koliko hvalite?

- Ja njemu nemam šta da zamerim. On je majstor dodavanja. Nekada ga samo kritikujem što on ne šutira na gol kada ima šansu. Znam da mu kažem "ono što nisi pucao ja ne bih tebi dodao što si mi sin", a on mi kaže "ćale svejedno je ko da gol". On tako voli i tako gleda na utakmice i ja sam saglasan sa njim.

Vi ste u početku vodili Duašnovu karijeru. Recite mi koliko je to bilo teško i kako ste se snalazili?

- Nikada nisam želeo da budem Dušanov menadžer. To mi nije bila ambicija. Ja sam samo želeo da Dušan uspe kao sportista jer sam video u njemu da ima potencijal. Zato sam se trudio oko njega jer nisam želeo da dam menadžerima da ga pokvare. Od menadžera sam u to vreme imao razna obećanja. U trenucima kada školujem troje dece u Novom Sadu i kada nam treba svaki dinar oni su mi nudili po 500, 700 ili 1000 evra da Dušan bude njihov. Ja sam se svima zahvalio i rekao da Dušan ostaje samostalan igrač i da to tako treba. Dušan je slobodan umetnik uvek bio. Što se tiče roditelja nikada nije imao problem da ima nekog menadžera a na kraju sam mnoge i oterao.

Dušan Tadić je igrač koji je počasni građanin Novog Sada, osvajao je zlatne lopte tri puta, stan vam je prepun priznanja i nagrada. Da li ste mogli da sanjate da će vaš dom biti prepun trofeja i kada ste bili sigurni da će samo da ih donosi?

- Video sam kada je zaigrao za prvi tim Vojvodine sa sedamnaest godina. Kada je dodavao lopte igračima i kada sam video da ima talenat. Naročito kada je otišao u inostranstvo. Onda sam video da mu svaka utakmica donosi nešto i da ide napred.

Koja utakmica je Vama kao roditelju bila najteža za gledanje, kako se osećate kada gledate sina na terenu i koliko vam je to stresno?

- Zbog dve utakmice umalo nisam dobio srčani infarkt. To su Totenhem i Ajaks i Srbija i Švajcarska. To su mi dve najteže utakmice koje sam u životu gledao.

Kako vas Dušan smiruje posle takvih utakmica?

- Obe utakmice sam gledao uživo i posle njih smo se videli i analizirali smo gde su greške koje su napravljene.

19. decembra je Vaša slava Sveti Nikola. Završetak Svetskog prvenstva, finale i pehar kome se svi nadaju pa i Srbija. Da li ima lepšeg poklona za slavu od "Boginje"?

- To bi mi bio najdraži trofej u životu. Da osvoje Svetsko prvenstvo i da na taj dan, za slavu, donesu pehar. To bi mi bilo najdraže.

Primetim da su Vam oči zasuzile.

- Nije svejedno. Mislim da bi bili ponos nacije i da bi nešto malo nas Srba, koliko nas ima, da bi nas usrećili. Da se zbog nečega veselimo.

Utakmice ćete pratiti iz doma ili putujete u Dohu?

- Na jednu utakmicu ću sigurno otići ali ne znam još na koju. I na prošlom Svetskom prvenstvu sam bio i bodrio našu reprezentaciju pa želim i sada. Nadam se da ću mu doneti sreću. Ja sam mu talija, kada mu dođem na utakmicu onda još moćnije igra.

(Telegraf.rs)