Brat Siniše Mihajlovića se setio teških trenutaka: "Ja sam mu dao koštanu srž, na dan sahrane sam shvatio..."

Više od dve godine su prošle od momenta kada nas je napustio Siniša Mihajlović, proslavljeni srpski fudbaler i trener, a rana ne zarasta. Čitava Srbija i Italija tugovale su u decembru 2022, a Siniša bi na današnji dan slavio rođendan i to 56.

Njegov brat Dražen Mihajlović je srceparajućom objavom na Instagramu podsetio sve da je legendi rođendan, a u opširnom intervjuu za "Gazetu delo Sport" govorio je o odrastanju, trenucima kada je otkrivena bolest, svojim postupcima, ali i zbog čega je donekle spokojan.

Preporučujemo

Prvo sećanja na brata vezano je za zvuk lopte.

- Zapravo, prvo sećanje nije moje, već njegovo. Ispričao mi je to mnogo puta i to pokazuje ko je bio moj brat. Imao je možda šest godina, a ja tek dve. Moji roditelji su išli rano na posao i nije bilo novca za dadilju i da Siniša ide u vrtić, pa je ujutru nakon 6 sati morao da brine o meni. Tako da bi izlazio iz kuće dok sam ja još spavao i išao kupiti mleko i hleb za doručak, ali iako je već radio stvari kao odrasla osoba, bio je samo dete sa svim strahovima tog uzrasta. Kad bi se vratio kući, stajao bi leđima naslonjen na peć, nepomičan s širom otvorenim očima gledajući u vrata od straha da neko ne uđe. Mislim da je tada naučio da pobedi strah. Moje sećanje koje je samo moje nije vezano za neki događaj, već za zvuk.

- Da, zvuk lopti koje je Siniša ceo dan šutirao u garažna vrata ispred naše kuće. Mnogo puta je morao da ih menja. Ciljao je uglove. Njegovi uspešni slobodni udarci su se rodili tu, šutirajući sam desetine hiljada puta i izluđujući našeg komšiju, gospodina Dragana.

Igračke je delio sa bratom, lopte nikada nije mogao da dobije.

- Malo, Siniša nije bio ljubomoran, jer je on uvek bio precizan, pedantan, držao je sve u redu. Kada bih ja došao, rastavljao bih i lomio sve. Možda bih dirao automobiliće, ali lopte mi nikada nije davao da diram. Brinuo se o njima kao da su deca, mazao ih je masnom kremom uveče kako se ne bi uništile, a neke je koristio samo na travi da ih ne bi pohabao. Kao da su kolena dece. Međutim, razmenjivali smo obuću.

Foto: Milena Đorđević

Nisu nosili isti broj obuće.

- Ne, ali firma u kojoj je radio naš otac uvek mu je za Božić poklanjala jedan par cipela i on nam je naizmenično dozvoljavao meni i Siniši da odemo i zamenimo ih za naš broj.

O odnosu sa roditeljima...

- Mama je bila pravi general u kući, ona nas je odgajala, iako je radila. Tata je imao težak, naporan život, bez puno razonode ili zabave, kao ljudi njegove generacije između rata i Titovog režima. To ga je često vodilo u bar, i kada bi se vratio bilo je teško... Otišao je pre mnogo godina zbog tumora. Siniša je govorio da, da bi ga se setio, uvek naručuje dve rakije, jednu za sebe i jednu za tatu. Ja sada naručujem tri.

Dok je on odlučio da se bavi policijskim poslom, Siniša je bio jedan od najboljih na svetu.

- Ja sam ušao u policiju, nisam imao Sinišin talenat, fudbal nije bio za mene. Mislim da u Italiji nikada nisu shvatili šta je Siniša značio za našu zemlju iako je ovde malo igrao. On je apsolutni mit, ne samo za navijače Crvene zvezde i zbog pobede u legendarnoj Ligi šampiona 1991. godine. Polufinale protiv Bajern Minhena sa njegovim golom ovde se smatra jednom od najvećih utakmica svih vremena.

Podsetio se i rata i činjenice da je hrvatski rođak hteo da im digne kuću u Borovu u vazduh.

- Moj hrvatski rođak, sin majčinog brata, hteo je da digne u vazduh našu kuću u Borovu dok su moji roditelji bili unutra tokom finala protiv Olimpika. Nije to učinio samo zato što je sa mojim roditeljima u kući bio i njegov brat. Pipe, Sinišin brat po prijateljstvu, takođe Hrvat, srušio ju je, ali samo da bi zaplašio moje roditelje i naterao ih da pobegnu, inače bi mogli umreti. Ko je video užas, ne može ga zaboraviti.

Kratko je bio u Rimu u to doba zaslugama svog brata.

- Da, ali to je trajalo kratko, moj otac je bio Srbin od glave do pete, imao je osećaj da beži i želeo je da se vrati: "Ako treba da umrem, umreću u svojoj kući, među svojim ljudima". Tako smo se svi vratili, nisam mogao da ga ostavim samog.

Foto: Milena Đorđević

On je bio taj koji mu je donirao koštanu srž, međutim to na kraju nije bilo dovoljno.

- Da, činilo se da bi to moglo povećati šanse za uspeh. Znam da nije moja krivica, ali činjenica da ga nisam uspeo spasiti je rana koja se nikada neće zaceliti.

Kaže da je bio sa porodicom na dan kada su se pojavili prvi simptomi.

- Bio sam na Sardiniji sa svojim bratom, Arijanom i celom njegovom predivnom porodicom, kada jednog jutra, nakon što se probudio, nije mogao ni da hoda. Ja sam ga zadirkivao: "Izgledaš kao starac od 90 godina...". Mislili smo da je istegnuće ili upala jer je igrao padel. Ali umesto toga...

On je bio taj koji je obavestio majku o dijagnozi.

- To je bio jedan od najtežih trenutaka u mom životu. Mama je uvek bila kao stena, ali ni najjača žena na svetu ne može da izdrži bol zbog moguće gubitka deteta. Nažalost, to se kasnije i desilo.

Verovao je da će uspeti...

- Hrabrost, fizička snaga i volja mog brata su bili neverovatni. Uvek je ostao pozitivan, spreman da se bori, uveren da će uspeti.

Dan sahrane bio je olakšavajući iz jednog razloga, Siniša je bio izuzetno voljen.

- Da, shvatio sam to na dan sahrane prateći kovčeg: zatvorene ulice, ljudi napolju, ličnosti ne samo iz sportskog sveta već i iz političkog i javnog života u Italiji. Bilo je to neverovatno iskazivanje naklonosti - reči su Dražena Mihajlovića.

(Telegraf.rs)