Intervju sa selektorom Srbije: Opisao suštinu fudbala rečima Pešića i Krojfa, ima ideju kako da stvori igrače

Kada su pre nekoliko meseci odlučili da mu povere brigu o kadetskoj reprezentaciji, čelnici Fudbalskog saveza Srbije napravili su pravi potez u slučaju Radoslava Bataka! Ne toliko zbog samih rezultata, jer je ovaj 47-godišnji stručnjak tek na početku, koliko zbog filozofije koju poseduje kada je u pitanju igra i sistem, ali i planova da srpski fudbal podigne na neki viši nivo!

Daleko od toga da su i rezultati izostali, za vrlo kratko vreme obezbedio je U 17 reprezentaciji plasman u drugi krug kvalifikacija - mada ga tamo čeka pakao, u grupi sa Portugalijom, Holandijom i Mađarskom, i to u situaciji gde jedna selekcija ide dalje sa finalnog turnira.

Međutim, da se ne lažemo, ni njemu, ali ni ostalim selektorima mlađih kategorija, rezultat ne bi trebalo da bude primaran - već razvoj mladih fudbalera za A selekciju. I kada su u pitanju igrački, ali i ljudski kvaliteti. Stoga je posao koji je dobio od strane FSS jako delikatan, s tim što je Batak u intervjuu istakao da je spreman da se uhvati u koštac i da svoj doprinos kada je u pitanju neka šira slika srpskog fudbala.

- Na prvim sastancima, ja sam ovim mladim momcima rekao da je reprezentacija jedan skup pojedinaca koji su, pre svega, i reprezentativni kao ljudi i kao ličnosti. Da oni treba da predstavljaju i svoje klubove, porodice i svoju zemlju -  i na terenu i van terena. Tako da, od prvog dana mog dolaska, nije dolazilo u pitanje neko zalaganje. To je, pre svega, naš izbor, čast i obaveza. Jednostavno, ne dovodi se u pitanje bilo kakvo nezalaganje. Mislim da je to uopšte neupitno s obzirom na karakter, značaj i profil reprezentacije - počeo je Batak razgovor za naš portal, te se osvrnuo na taj prvi deo kvalifikacija koji je iza njega:

- Imali smo malo vremena, znači nepunih mesec dana i u tom periodu je ekipa odigrala dve utakmice u Slovačkoj. Nismo imali prilike da vidimo možda i širi izbor igrača, ali opet u tom nekom periodu, između tih prijateljskih utakmica i kvalifikacija, uspeo sam da dobijem malo širu sliku bar što se tiče igrača sa našeg podneblja. Tu mogu da kažem da, recimo, mimo igrača Crvene zvezde i Partizana, Vojvodine, Čukaričkog, koji su uglavnom bili uz selekciju, smo dobili i neke igrače malo manjih klubova. Na primer Novičića iz IMT-a, koji je nakon toga i debitovao za prvi tim i mislim da će on isto u narednom periodu predstavljati i budućnost svog kluba i naše reprezentacije. Uspeli smo u tom, opet ponavljam, kratkom periodu da napravimo neki kostur i tu je prošlo, za tih dva meseca, uključujući sa kvalifikacijama, nekih 30-ak igrača. Prvi cilj je ostvaren, plasirali smo se kao prvi u grupi. Ostaje taj žal, meni recimo, jer sam uvek bio onako kritičan prema sebi bio, ta bolja igra u duelu sa Turskom. Nije bila krunisana našom pobedom, iako smo imali tri-četiri izgledne situacije.

"Mi smo idealna sredina za razvoj mladih igrača, Rusi me često zovu i pitaju kako smo tako talentovani za sve sportove"

Ono što je specifično kada je Batak u pitanju, jeste to da je odmah "bačen u vatru", da je imao malo vremena u situaciji kada mu iznad glave visi taj pritisak rezultata.

- Ja sam to iskustvo, pod navodnike "srećom" imao u prethodnih osam godina u svim klubovima u kojima sam radio, i u zemlji i u inostranstvu. Ono što sam rekao prvi dan na predstavljanju jeste da verujem u te momke, a isto tako verujem u svoj rad koji nije mali prethodnih godina. To iskustvo koje sam sticao sa različitim klubovima, sa različitim igračima, saradnjom sa različitim profilima ljudi u tim istim upravama u klubovima kojima sam radio. Snosio je taj dolazak, naravno, određeni pritisak, ali drago mi je što smo igrali i lepo, i ofanzivno, i atraktivno i, na kraju krajeva, završili kao prvi u grupi.

Na pitanje kako uopšte gleda na to što je u Srbiji, nažalost, rezultat imperativ u mlađim kategorijama, Batak je izneo samu suštinu fudbala za koju se nadamo da će "oživeti" i na našim prostorima.

- Mislim da smo mi idealna sredina za razvoj mladih igrača. Nemamo veliku ekonomsku moć kao neki timovi iz Premijer lige, Lige petice i tako dalje. Pa čak i oni koji imaju te mogućnosti, oslanjaju se na rad u sopstvenim školama. Ja uvek potenciram, recimo, Ajaks i Benfiku, među prvih 20 akademija sa Salzburgom u Evropi, gde treba da budu neki pandan i gde mi treba te neke stvari da preslikamo u klubovima. A to je razvoj mladih igrača i pravljenje igrača za prvi tim i za reprezentaciju. Oni su tako organizovani da imaju u svakoj selekciji svoje pikove koje razvijaju, naravno uz ostali igrački kadar, i ne libe se da te iste igrače na kraju, u daljem tom nekom razvoju, i kad biološko vreme to dozvoli, ubace u prvi tim i daju im šansu. Tako da kod nas i dalje to može dosta bolje, i dalje je rezultat taj neki primaran i to se oseća na igri, to se oseća na davanju šanse mladim igračima - rekao je Batak i nastavio:

- Ja recimo mogu da apostrofiram svoj podatak iz Vojvodine, poslednji moj superligaški klub, u kojem sam ponikao. Debitovala su tri-četiri igrača koja su, nakon mog odlaska, jako malo odigrali. Čak poneki koji su reprezentativci, kao recimo Bukinac. Ne znam da li je odigrao možda 30 minuta u poslednjih godinu dana. Da ne kažem dalje, Miletić koji je napustio klub i Lazar Jovanović koji je isto otišao. Sad pričamo generalno o tom njihovom razvoju i to je ono što nam treba kao poslednji taj finalni produkt i za klub uopšte i za reprezentaciju. Tako da sam tog mišljenja da ipak više treba da se oslanjamo na sopstvene igrače. Talentovani smo nacija. Sirovine imamo, pod znacima navoda.

- U poslednje vreme dosta puta su me zvali iz Rusije, iz mojih bivših klubova i novinari, da pitaju kako mi ostvarujemo te rezultate u više sportova. Njima nije jasno da tako mala država sa malim brojem stanovnika, da je uvek u vrhu svetskog sporta. Jednostavno je to naš potencijal, naši talenti. Igrao sam u tri-četiri različite zemlje, svuda je trebalo stranac da bude dosta bolji od domaćeg igrača, da odskače, da bi on zavredio. I da ima kontinuitet. Ja sam, recimo, u Antaliji dok sam nastupao, od 30 utakmica odigrao 15. Na kraju sam razgovarao sa šefom stručnog štaba i on je meni rekao: "Tvoj kvalitet nije upitan, ali nama treba konstantnost." U tom periodu, pred kraj karijere, nisam prošao na vreme pripreme, bio sam povređivan i jednostavno je to tako. Dok je opet bilo drugačije sa njihovim domaćim igračima. I tu negde ova naša liga treba da se osnaži, te mislim da je ova priča o smanjenju dobar korak, da će kvalitet biti koncentrisaniji na jednu manju grupu.

"Razvoj igrača treba da bude primaran, a ne da budemo takmičarski nastrojeni u mlađim kategorijama"

Smanjenje lige nosi i priču da bi umesto dva bonusa uskoro na terenu mogli da gledamo trojicu. Opet, s druge strane, postoji ta neka bojazan da ti mladi igrači ne budu ušuškani, da se ne opuste usled nedostatka konkurencije. Međutim, Batak gleda i na "drugu stranu medalje."

- Ako mi imamo jednu dobru, veću i zdraviju grupu, svaka ekipa će da ima po pet-šest igrača koji konkurišu za tri bonus mesta. Znači, među njih pet-šest, opet će biti neki zdrav rivalitet, neka zdrava konkurencija. Važno je da ti mladi igrači dobiju neku poruku od čelnika i ljudi koji sve čine da bi naš fudbal bio bolji. Onda ćemo se i mi, kao treneri, ali i klubovi, potruditi, da radimo još više na razvoju tih mladih igrača.

Osvrnuo se Batak i na generaciju koju trenutno vodi, odnosno na potencijal koji ti momci imaju.

- Ima dosta dobar potencijal i uz neke igrače koje smo poslednjih dana skautirali, koji su poreklom sa naših prostora, mislim da i u budućnosti može da bude jedna dobra selekcija. Opet kažem, jako je bitan rad u klubovima i ta orijentacija u njima. Pratio sam neke utakmice, gde se recimo opet vraćam na Ajaks i tu neku filozofiju igre koja, bez obzira na protivnika, uvek je ista. Posmatrajući ove naše utakmice Kadetske lige, uočio sam da je dosta tih utakmica bilo takmičarski nastrojeno, a ne upravo na razvoju tih igrača. Znači, neka defanzivna pozicija u nekom bloku, gde vi kasnije, kad dođu ti isti igrači u reprezentaciju... Evo, suočavali smo se prve dve utakmice u Slovačkoj, gde rival igra visok pritisak, gde su igrači jako blizu jedni drugima. Imate jako malo prostora za manevar, jako malo prostora za odluku. Oni se nisu baš dobro snašli u prvoj utakmici. Kad su ušli u taj ritam i kad su ušli u te navike, ritam utakmice, druga je bila bolja.

- Isto mogu da kažem, kad sam gledao selektora Igora Matića u Bugarskoj sa mlađom selekcijom. Znači, to je ono što pričamo, što je jako bitno u razvojnom fudbalu i filozofiji. Filozofija treba da bude uvek ista, nezavisna od rezultata. Naravno, rezultat će doći ili neće, kao posledica. U fudbalu je možda i najdrastičnije. U košarci kad vidimo statistiku, znamo ko je pobedio i ko je imao bolji rezultat. U fudbalu to nije slučaj. To je ono što nam treba. Možda i te tabele, razumem, da ekipe žele da ostanu u Ligi, da će neke utakmice taktizirati, ali bar, ove koje pretenduju da imaju reprezentativce i da treniraju i da igraju u tom nekom visokom intenzitetu, u visokim pritiscima, ofanzivno. I mislim da je to da je to put kojim se pravi kvalitetan igrač, pojedinac, reprezentativac - poručio je Batak.

Ono sam čim se on sam, ali i ostali selektori, uključujući i Dragana Stojkovića Piksija, susreće, jeste taj kratak period boravka sa igračima prilikom reprezentativnog okupljanja. Pogotovo što, gledajući mlađe kategorije, nema tog balansa kada je u pitanju sistem igre.

- Znamo podatak, naučni, da je za svaku promenu bilo koje navike, i najmanje, potrebno tri meseca. Za promenu naznaka karaktera je potrebno šest-sedam meseci. Ja uvek navodim primer, to pričam i igračima, godinu dana provedenih u vojsci. Video sam promene mnogih karaktera. Egzaktna činjenica, kad posle šest meseci dolazi do te promene karaktera i sad, naravno, dalji nastavak promene sociološke, društvene i tako dalje. Znači, jako je teško u kratkom vremenskom periodu, kad oni imaju stečene navike u klubu. I onda dolazimo na taj neki viši nivo, gde treba brže da se razmišlja, u kraćem vremenskom periodu, da se donose što bolje odluke. E to je, da kažem, najviši nivo. Pritom će za deset dana ponovo da se vrate u klub. I ja kažem isto tako i za klubove. Vi nama donostite nove stvari, isto odavde od nas dobijate neke druge i koristite to. Da to bude jedan zdrav miks - poručio je selektor Srbije, te nastavio da govori o tom kratkom vremenu za fudbalerima:

- Evo, imamo i reprezentacije u regionu kojima je malo lakše. Recimo generacija 2006 u Crnoj Gori, koja svaki utorak bude zajedno u bazi, gde imaju treninge, gde je većina igrača iz Budućnosti i lako se uklope. To je preduslov. Ja sam razgovarao i sa Vladimirom Borkovićem, koga sam priključio stručnom štabu. Došao je da nam pomogne s ovim iskustvom, gde je bio saradnik i sa Veljkom Paunovićem. To je osnovni preduslov za veliki uspeh. Bili su dosta vremena zajedno. I kad god su mogli, oni su se okupljali, imali su određene provere, utakmice, širili su i popunjavali taj roster. Tako da je jako bitno ta učestalost pojavljivanja zajedništva, treninga, utakmica i homogenosti. Vi nemate praktično mikrociklus. Znači, u dva dana, mi smo pre Slovačku imali jedan dan da utakmicu prezentujete igračima, koji su principi igre, kako ćemo igrati u fazi odbrane, u fazi napada, u promeni poseda, u prekidima. To je ta kompleksnost što se tiče selektorskog posla, reprezentacije, i trenera u klubu.

Prva zvezda U 17 reprezentacije je, bez sumnje Vasilije Kostov, a Batak u prvi plan ističe njegov mentalitet.

- Pre svega, on je jedan kvalitetan i dobar momak. Meni je u jednom trenutku bilo žao jer igrao je za tri različite selekcije, i u Zvezdi i u reprezentaciji. Ali, na svakom meču sam video jednog istog momka, jednog istog igrača. Znači i kad je išao za starije, i kad se spuštao za svoju selekciju, on je bio uvek taj isti Vasilije koji zna koliko može. On je sve to pretočio na terenu. Hvala Bogu i produktivno, sa golovima. To je pravac i njemu i ostalim igračima, i budućim reprezentativcima, kako treba da se ponaša, kako treba da se odnosi prema obavezama. Naravno, njega treba ispratiti i kao čoveka. I njegov biološki razvoj, gledati i dozirati da ne bi upravo dolazilo do loših situacija kada su u pitanju povrede.

Pored toga što im je trener, Batak je svestan da je u tim godinama za igrače jako bitno i kakvog pedagoga imaju na drugoj strani.

- Odgovornost je velika, iz razloga što u kući imam starijeg sina koji je godinu dana mlađi od ove generacije koju vodim. I gde svakodnevno u komunikaciji imam neko samoučenje i neko napredovanje. S njima treba biti i prijatelj, i trener, i da ne kažem, pod znacima navoda, i otac, vaspitač. A opet, tu smo, pre svega, da napravimo rezultat i da naučimo nešto novo. Da imamo određenu filozofiju, principe u igri koje poštujemo i samim tim je mnogo veća odgovornost nego kad sam bio u seniorskim klubovima, gde su već bile izrađene ličnosti. Isto, tu je bitan i vid komunikacije, gde trener treba da bude autoritet, a autoritet znamo kako se stiče: znanjem i odnosom.

"Pregovaramo sa momcima koji su nastupali za druge reprezentacije"

Otkrio je Batak za Telegraf i to da je u prethodnom periodu učestvovao u "administrativnim poslovima" kada je u pitanju širenje spiska igrača i pojačnja van granica Srbije.

- Ima nekoliko opcija. Opet, ne znači da ako oni igraju u inostranstvu i u velikim klubovima da je to veći kvalitet od igrača koji su domaći i igraju na našem podneblju. Treba širiti bazu, ali opet videćemo i koliko kalendar dozvoljava. Ja bih voleo da pre marta bude bar još jedno-dva okupljenja, da bismo imali taj neki roster, širu sliku, da bismo mogli da vidimo i te igrače koji su miks nekog mentaliteta jer su rođeni preko, a genetski vuku korene odavde. Obavio sam neke razgovore sa nekoliko igrača. Neki čak nastupaju i nastupali su u ovim kvalifikacijama za druge selekcije, postizali su i golove. Videćemo na kraju koliko će to biti izvodljivo s obzirom na kalendar, s obzirom na to koliko utakmica možemo da imamo. A opet, moj stručni štab i ja smo ovde dva-tri meseca, dok su drugi selektori godinu - dve dana već imali, da kažem, rada sa svojim selekcijama. Kao što su recimo Bugarska i Turska. Međutim, to je bio splet okolnosti kakav je bio, tako da sad radimo šta možemo u ovom trenutku.

Priča se nadovezala i na temu dolaska na kormilo nacionalnog tima Srbije.

- Sa selektorom Matićem se znam iz dan još dok smo igrali zajedno u Mogrenu. I prošle godine je on obavljao funkciju koordinatora mlađih selekcija, bio taj prvi zamenik direktora Nikole Lazetića. Dok sam bio u Vojvodini, mi smo razgovarali na temu da preuzmem mladu reprezentaciju. Mislim da je to bilo pre Dušana Đorđevića. Međutim, ja sam u tom trenutku bio u Vojvodini, kraj sezone, pripremali smo se za sledeću i za Ligu Evrope, tako da nije bilo izvodljivo. Ali mi se jako svidela ideja direktora Lazetića i koordinatora Matića i od tad sam počeo, na neki način, da razmišljam na tu temu. I s obzirom na to da nisam imao adekvatne ponude, za koje sam smatrao da bi bile dobre za dalji rad u mojoj karijeri, mi smo tu priču obnovili. Neki klubovi su mi bili, da kažem, nesigurni i nekonstantni što se tiče odabira trenera, što se tiče promene istih. Kada me je direktor Lazetić pozvao, nisam mnogo razmišljao, imajući u podsvesti taj neki razgovor koji smo vodili ranije.

Batak je samo jedan u nizu u plejadi mladih stručnjaka koji su se pojavili u srpskom fudbalu, a sam selektor ističe koliko su treneri bitni u razvoju igrača.

- Naravno da je to dobro, da dolazi neka smena generacija, kao što je kod fudbalera. Bitno je stvoriti dobre uslove za razvoj tih mlađih igrača, a treneri su jako bitni. Kao što je Igor Matić spomenuo prilikom jednog gostovanja u podkastu, treneri su nekada bili stvarno sinonim kluba. Treba imati poverenje i kad steknete to od trenera, ne treba ga lako gubiti. Bilo je slučajeva u našoj ligi, sećam se... Mislim da je bio u pitanju Gaćinović u Novom Pazaru. Imao je, čini mi se, pet ili šest poraza, a nakon toga je imao devet ili deset utakmica na kojima nije izgubio. Pričao sam nedavno sa mojim prijateljem, Milanom Lanetom Jovanovićem, i složili smo se da neko ko zna da igra fudbal ne može da ga zaboravi. Jednostavno, postoje određeni padovi forme. Vidimo sad i Mančester Siti koje isto tako u rezultatskoj krizi. I dalje imaju svoju igru, svoj način. Kvalitet je tu. To je ono gde, kad treba da se preseče, mora dobro da se razmisli. Da se stavi na tas šta se gubi, a šta dobija.

"Moja filozofija je direktan fudbal! Pričali su da sam defanzivan, a..."

S obzirom na to da srpski klubovi menjaju igrače kao na traci, interesovalo nas je kakvo je selektorovo mišljenje na potencijalno ograničavanje tih promena - kako ne bismo došli u cirkus situacije koje se godinama unazad dešavaju u Superligi.

- Koliko igrač može da promeni klub u toku sezone? Dva! Zašto bi sa trenerom bio drugačiji slučaj? Imamo, na primer, u Saudijskoj Arabiji da se nakon prvog ili drugog trenera plaćaju određeni penali Savezu koji nisu mali. Treba uvesti, da ne zvučim grubo, neke sankcije da ne daju za pravo da se to tako lako dešava. Stvarno imamo dosta trenera na našim prostorima koji su nosioci profi licence. Znači, to može da ide u beskonačno. I mi sami treneri treba držimo do sebe, dok u krovnoj organizaciji to treba da se spreči tim nekim uslovima da ne dođe olako do tih smena - rekao je Batak koji se osvrnuo na stil igre koji on potencira i na neke trenerske uzore od kojih je naučio dosta:

- I kroz Vojvodinu i kroz Radnički Niš, za kratak period, sam napravio dobar rezultat. Prvi put sam u Vojvodinu došao u plej-ofu, onda u Radničkom prvi put na četiri meseca, drugi put na deset meseci. Moja neka filozofija je direktan fudbal. Direktni fudbal u smislu da svaki treći pas da ide napred. Naravno, ne preskakanje igre. Da ne ulazim sad duboko u taj neki sistem igre... Čak u Nišu je bilo nekih zamerki da je bio defanzivan fudbal. Defanzivan fudbal u kom smislu? Ja sam došao kada smo bili 12. na tabeli završili smo četvrti.

- Na Tajlandu, što je bio moj prvi posao, gde sam bio tada još nosilac A licence, došao sam u jedan od najboljih klubova u jugoistočnoj Aziji - Buriram Junajted, Bio sam pomoćnik trenera, Brazilcu Gami. Gde me izričito klub doveo na insistiranje predsednika da poboljšavam igru u odbrani. Ali mi smo igrali napadački fudbal, tada u formaciji 3-5-2, postigli smo najviše golova u Ligi, a pritom smo osvojili i dva kupa i prvenstvo. Bez ijedne izgubljene utakmice. Najbolji uspeh u istoriji Burirama smo imali u Ligi Šampiona Azije. Te sezone svega jedan poraz, i to je bilo u LŠ, gde smo čak i Gvangžu, koji je vodio Fabio Kanavaro, pobedili kod nas kući sa 4:0 ili 5:0 Tako da, to je u suštini moja filozofija i sa svakom ekipom sa kojom sam igrao u fazi odbrane je uvek bio cilj, naravno s obzirom na okolnosti koje sam zatekao ili kroz određeno vreme, napasti rivala na protivničkoj polovini.

- Što se tiče trenera, imao sam ih dosta koji su mi pomogli. I u mom razvoju od pionirskih i kadetskih dana. Od pokojnog Žareta Nikolića, reprezentativca Jugoslavije. Pa Pere Nikezića, Bufija Vučekovića, pa pokojnog Ace Kozline, koji su svi bili velika imena sa naših prostora. Dragoljuba Bekvalaca, koji mi je dao šansu u prvom timu i koji je verovao u mene. Pa posle njega i Bobeta Pavkovića, koji nam je doneo nešto novo u tom trenutku, gde smo bili najbolja odbrana. Pre Partizana i Zvezde. Svi su tada igrali sa četiri pozadi, a mi smo kod njega igrali 3-4-2-1 sistem. Kasnije, veliki uticaj na mene u Dinamu je imao pokojni Prokopenko, bivši master Sovjetskog sporta. Atipičan Rus, gde nije bilo onih iscrpljujućih treninga bez lopte. Svi treninzi su uključivali loptu i takmičenje. To je ono što sam čuo sad od kolega, recimo koji su bili gosti u Real Madridu. Konkretno od Vlade Šmita koji polaže licencu u Italiji, gde se sve svodi kroz takmičenje i nadigravanje. Na kraju krajeva, i u Turskoj mi je trener bio najbolji strelac Fenerbahčea u istoriji, Kodžaman, pomoćnik Fahrudin Omerović. Nakon toga i Safet Sušić. Tu je i Zoran Filipović. Mogao sam dosta da naučim. Danas ima dosta trenera u Evropi od kojih možeš mnogo da pokupiš. Na početku karijere mi je značilo što sam bio pomoćnik Božidaru Bandoviću koji je dosta detaljan i posvećen.

Imao je Batak i specifičan trenerski put, jer je isti krenuo sa Tajlanda. Iako nikada nije igrao fudbal u pomenutoj azijskog zemlji.

- Dobio sam tada poziv na poslednjem modulu A licence. Nisam nikad bio na Tajlandu pre toga, čak ni na odmoru. U tim danima sam dosta vremena provodio vremena kod kuće, igrao za veterane Vojvodine i bilo mi je nekako logično da u svom klubu počnem sa mlađiom selekcijama. Međutim, tad nije bilo sluha, niti možda nekog prostora. Kad sam video da ne mogu da počnem kao mlad trener sa A licencom ovde, drugi izbor je bio daleko od svoje zemlje i porodice. Tamo sam počeo u Buriramu i te godine smo sa Superkupom osvojili četiri trofeja - poručio je Batak, te otkrio i šta je naučio za to vreme provedeno na Tajlandu:

- Naučio sam da je postojao i da i dalje postoji jedan sistem i hijerarhija, gde se tačno zna ko šta radi. To je jedna egzotična zemlja, čuli smo za tajlandski boks i tako dalje, za njihove prelepe plaže, ali ne za fudbal preterano. Međutim, mnogo ulažu u infrastrukturu. Stadion Burirama je identičan stadionu Lestera. Uslovi su bili fantastični, znalo se ko šta radi, akademija koja broji dosta dece u tom delu Tajlanda, ima učitelje i vaspitače. Treneri su bili iz Španije, direktor Španac. Imali su jedan sređen sistem, što mi je prvo upalo u oči.

Sistem je reč koja se u poslednje vreme sve više i više pominje kada je u pitanju srpski fudbal. Daleko od toga da ga nema, ali je činjenica da i te kako ima prostora za napredak.

- Treba da krenemo sami od sebe. Da se edukujemo i učimo, a opet da imamo uslove za to. Treba da postoji volja u klubovima da se radi na tome. Da taj analitički deo ne bude nepoznanica. Znamo da su tu da nam pomognu. Da ne bude ona fraza "laptop trener", već da svako treba da nađe naspram sebe ljude sa istim i većim znanjem, da učimo jedni od drugih. Tu nema mesta sujeti. Radio sam sa dosta različitih ljudi u tri-četiri kluba. Nikakve sujete ne sme da bude ako smo na istom zadatku. U svakom klubu sam imao šire shvatanje i, kada sam dolazio u druge, svi bivši igrači su bili dobrodošli da se priključe i da radimo zajedno. Svakim danom u interakcijama učimo jedni od drugih. Bolje vide šestere oči od dvoje. Ili, da ne kažem, više u većim klubovima.

"Vojvodina, Radnički, Novi Pazar, povratak u Niš"

Karijeru u Srbiji Batak je počeo u Vojvodini, nakon dve epizode na Tajlandu, a taj prvi period na Karađorđu ostaće upamćen po tome što je za Staru damu debitovao Mesarević  sa 19 godina - kao izdanak omladinske škole koji nije bio taj neki "target." Otuda i ne čudi što nas je interesovalo kako trener uopšte proceni ko bi trebalo da bude priključen prvom timu.

- Nedavno sam slušao jednog od pomoćnika Arsena Vengera, koji je rekao da je nemoguće pogoditi 100 odsto. Više imate šanse da promašite. Rekao je: "Mi smo u jednom trenutku doveli devet najbolje ocenjenih i procenjenih fudbalera iz Francuske u Arsenal i nijedan nije prošao." Znači, to je jednostavno nemoguće pogoditi, ali iz tog razloga je baza, široka i prosto morate da se fokusirate na rad. Tako da, to je jako specifično i u klubovima i treba pratiti. Opet je taj finalni korak, kada oni dođu, jedan splet određenih okolnosti i trenutne forme i sreće. Možda se neko povredio. Vidimo i u Zvezdi, imali su četiri-pet targeta, pa je iskočio Maksimović. Mogao je to da bude i Lazar Jovanović, mogao je to da bude i Šljivić. Svi oni imaju potencijal. Na kraju, kako će se to izgledati, zavisi od njih samih. Stručni štab u Crvenoj zvezdi je fantastičan i oni se bave tim i rade na tome. Opet je i do tih igrača. Kad dobiju šansu, kako će i na koji način će da iskoriste i onda to kreće nekim svojim tokom. Tako je to u klubovima. Eto, meni je tad, kažem, debitovao Mesarević, bio je spreman isto tako Živković, koji je bio omladinski reprezentativac, kao i Mićin. Međutim, brzo sam napustio klub i onda sam se ponovo vratio na Tajland.

Posle Tajlanda usledio je dolazak u Radnički iz Niša, takođe prvi put.

- Moj bivši saigrač Marko Jovanović me preporučio upravi i to je bio period pred koronu, gde smo dobro startovali. Ekipa je bila u određenom padu, napravili smo uspeh i sa sedme skočili na petu poziciju i do kraja, nakon pandemije virusa, mislim da mi i Voždovac nismo izgubili tih šest utakmica koliko jeostalo. I onda, nakon Niša, ide Novi Pazar, što gledam kao jedno iskustvo, gde se ekipa se borila za opstanak. Odradili smo dobre pripreme, imali jako težak raspored, prva tri kola, Crvena zvezda, Partizan, Radnički Niš. Pobedili smo, između ostalog, Radnički. I nakon četvrtog kola smo napustili Novi Pazar - rekao je Batak koji je na konstataciju "da je to teška sredina za rad" bio jako kratak:

- To govori broj trenera u poslednje dve godine. Ne bih više ništa rekao na tu temu. Mislim da je sve izlišno pričati.

Usledio je vrlo brzo i povratak u Niš, gde je sa Radničkim izborio Evropu, imao velike planove, ali...

- Stigli smo kada je Radnički bio na 12. poziciji, dva boda od zone ispadanja. Na prvom razgovoru sa Ivicom Tončevom, onako već dolazeći i na nešto što znam, bio sam decidan i rekao mu da verujem u taj tim, da hoću da ostanem dugo i da neću da budem neko ko će da posluži samo kao... Čak smo se dogovorili se za neke bonuse ako Radnički bude u Evropi, jer sam verovao da možemo. Bila je tu plejada starijih, Vujadinović, Kovačević i Kasalica, gde smo stvorili tu neku pozitivnu hemiju i sa mladim igračima. Oni su im bili primer. Posebno Vujadinović, koji je veliki profesionalac, naravno i svi ostali. Tu smo imali malog Mitrovića, koji je bukvalno tih deset meseci izrastao u igrača za kog su se posle borili i naši veliki klubovi i oni iz inostranstva. Nakon toga je otišao u Crvenu zvezdu.

- Jako dobra serija, gde mislim da smo samo izgubili od Crvene zvezde i to čak i u kupu je bilo nerešeno, pa na penale posle. I na kraju, spletom nekih okolnosti, gde sam ja na kraju, iako smo se plasirali kao četvrti, hteo da ostavimo najbolji utisak na poslednjoj utakmici protiv Partizana. Nama je bod donosio to četvrto mesto ili da Vojvodina pobedi TSC u Bačkoj Topoli. Mi smo izgubili tu utakmicu u Beogradu, a ja sam očekivao da možemo da i tu napravimo uspeh,  da uzmemo bod, da ne zavisimo od nikog. Međutim, završili smo četvrti, plasirali smo se u Evropu, meni je ugovor istekao i nakon nedelju dana sam razgovarao sa predsednikom. Nismo imali zajednički jezik. Bio sam mišljenja da dosta tih igrača koji su činili okosnicu treba da ostanu, i da se pojačamo kvalitetno za Evropu koliko je to moguće u našim uslovima, ali na tim pozicijama na kojima treba. Do tad nisu obavljeni bili ni razgovori sa igračima koji su imali nameru da ostanu, a već sam ih nabrojao, koji su bili iskusni. Nije bilo sluha, nisam produžio ugovor i nakon toga je Radnički ispao od ekipe sa Malte. Upravo promenom dosta igrača, promenom neke filozofije.

Uporedio je Batak situaciju koju je nastala, a gde se pomenuta ekipa nije nadogradila i poprilično promenila, sa onom koju je imao dok je nosio dres Dinama iz Moskve.

- Svi veliki klubovi koje vidimo, kao recimo Real Madrid, jako malo su menjali iz tog nekog kostrura. Samo nadograđuju. Imamo nekog Naća koji je bio na klupi, pa jeste, pa nije, a na kraju je nakon tri-četiri godine sazreo pa učestvovao u osvajanju Liga šampiona kod Zinedina Zidana. Imao sam iskustvo i priliku da vidim i u Rusiji, gde Miloš Krasić, moj bivši saigrač i prijatelj sa CSKA, menja dva ili tri igrača maksimalno u toku sezone. Gde su imali tim koji je šest-sedam godina bio zajedno. Braća Berezucki, Ignaševič i tako dalje. Dok su sve ostale ruske ekipe slale autobus novih igrača na pripreme. Isto tako je trener bio celo vreme vreme. Na kraju su oni pobedili u Superkupu jedan Liverpul, koji je dobio Milan u Istanbulu.

- Mi u Nišu smo na kraju sezone, gde smo imali rezultatski dobre utakmice, pobedili Partizan i Čukarički, ostali bez 13 igrača. To je jako mnogo za bilo koji klub. A kamoli klub koji hoće da pretenduje ponovo na vrh, da napravi iskorak. Pa da dovedete na papiru i mnogo skuplje, mnogo bolje, igrače ne garantuju uspeh. Kao što smo imali slučaj u Dinamu iz Moskve, gde je stigao predsednik iz Monaka, Rus, koji je doveo reprezentativce s Evropskog prvenstva. EP se završilo, stigao je Citaridis, osvajač EURA, desni bek. Stigao je Koštinja, finalista sa Portugalijom. Stigao je Maniš, finalista. Stigao je Dani, koji je nakon toga prodat za 20 miliona u Zenit. Stigla su još dvojica Portugalaca. To nije bio garant. Mi smo se te godine borili maltene za opstanak. Garant je jedan kontinuitet i da vidiš tim. Što kaže naš proslavljeni trener Svetislav Pešić, bio sam nedavno na predavanju, tim nije najboljih 11 ili 12 ili koliko, nego koji najbolje funkcionišu jedan sa drugim. To je najbolji tim.

Nakon novog odlaska iz Niša, gde mu se u glasu vidi taj nekli žal, Batak je ponovo preuzeo Vojvodinu.

- Bilo je dosta uzbudljivo i rezultatski dobro. Prva utakmica u Nišu, jedan dobar rezultat. Tako smo i završili sezonu. Pripreme su isto tako dobro odrađene, međutim, usledio je odlazak velikog broja igrača. APOEL, dve utakmice. Između dvomeča gostovanje Crvenoj zvezdi u Beogradu, gde je prvih 20 minuta bilo fantastično. Kad kažemo sad nekom "prvih 20 minuta", gde su svi protiv Zvezde bili u onako podređenoj ulozi, mi smo imali više imali šuteva nego Zvezda, više oduzetih lopti. Međutim, crveni karton, penal i onda naravno, kad se izgubi 5:0, teško je široj javnosti da pričamo o nekom lepom fudbalu i tako dalje. A opet to je bila utakmica posle APOEL-a gde ste imali Čumića koji je igrao tamo sa dijarejom, imali ste Lazarevića koji se tamo povredio, imali ste mnogo nekih problema koje širi auditorijum ne zna, vidi one igrače prvi koji su izašli i naravno raspravlja i komentariše o tome u suštini.

- Unutar ekipe se iz dana u dan događaju stvari, gde imate dvojicu igrača koji hoće da napuste klub, koji su dobili ponude. Oni nisu prisutni mentalno. To je ono što klub treba da radi, da razgovara, na treneru je da igrači budu spremni i zna se koji su igrači spremni. Potom odlaze još tri, četiri igrača. To je bilo ono, da kažem, neorganizovano. I po meni, te stvari je trebalo da se reše na kraju prvenstva, pred početak novog. Bilo je dosta ljudi i tih nekih komisija koji su diskutabilni, koji su bili tu u klubu, a danas nisu. Tako da su i oni na neki način otežavali to svakodnevno funkcionisanje. Spoj svega, na kraju trener je taj koji plaća danak, ne fudbaleri. Ali opet kažem ja sam ponosan na taj deo. i na taj rad i ponosan jer iz godine u godinu je bilo nadograđivanja. Naravno da je bilo grešaka, naravno će uvek biti grešaka. Samo onaj ko se ne bavi poslom i ko ne radi ništa, on ne greši. Što kaže Johan Krojf: "Fudbal je proces pravljenja grešaka i rada na istima." Znači, oni koji to najbolje znaju, pa kažu tu definiciju, onda treba da se zapitamo i sa tim predznanjem treba da radimo i da razvijamo i da gradimo. A ne samo da se čeka ko je napravio grešku. Da li to možda povežemo sa nekom sujetom ili sa nekim, ko je važniji, ko je bolji, a ne jednostavno da budemo svi na istom zadatku. Jer kada smo svi na istom zadatku i svako da svoj doprinos, onda krajnji cilj ne može da bude negativan.

"Vojvodina je bila moja dečačka želja, evo zašto sam odlučio da igram za Crnu Goru"

Vojvodina i Batak su, naravno, neraskidiva veza jer je sadašnji selektor Srbije fudbalsku karijeru počeo upravo u tom crveno-belom dresu.

- Moja generacija je tada osvojila kadetski kup. Gde smo igrali protiv generacije Dejana Stankovića, direktora Lazetića, Lalatovića, Jeremića, Pavla Delibašića, Gozdenovića. Bili mnogo superiorni u odnosu na nas. Kadetski kup smo osvojili na stadionu JNA. Omladinsko prvenstvo isto u Podgorici protiv Mladosti i, naravno, posle je usledio prvi tim i nastupi pred odlazak u Dinamo iz Moskve. Vojvodina je bila moja dečačka želja, da nastupam za moj klub, gde sam ponikao, i koja mi se ostvarila. Imao sam iskusnije saigrače od kojih sam učio, reprezentativce. I Gorana Šaulu i Govedaricu, Dunđerskog, Zorana Mijanovića, Aleksića i drugih. Treneri Ljupko Petrović, kasnije Toša Manojlović. Velika čast i, mogu da kažem da je za mene u to vreme, kao jednog mladića od 18 godina, izuzetno naporno bilo kod Ljupka. Izuzetno naporno. Tad su u prvom timu bili i Damir Stojak, Leo Lerinc, Cilinšek... Ekipa koja je kod trenera Manojlovića kasnije igrala finale Intertoto Kupa.

Kao i mnogi fudbaleri tog vremena, tako je i Batak put do prvog tima krčio kroz pozajmice. Nešto što mladi fudbaleri danas pokušavaju da izbegnu, kao da im je ispod časti.

- Ne znam zašto ne bi išli. Ja sam nakon omladinaca odmah išao na pozajmicu, gde smo nas sedmorica potpisali stipendijski ugovor i otišli u Čelarevo. Nakon Čelareva i u Apatin, s kojim sam ušao u drugu ligu. Zatim povratak u Vojvodinu, debitovao, sticajem okolnosti i vojni rok, bombardovanje. Pa nakon toga opet tražio sam sebe, opet bio na pozajmici u Čelarevu i onda,  kad sam se adaptirao nakon vojske, gde nije bilo lako, prošao te prve pripreme koje su mi bile najteže. Dolaskom Dragoljuba Bekvalca i njegovog pomoćnika Krivokapića dobio sam šansu koju sam tad iskoristio. Za mladog igrača je najgora stvar neigranje.

Usledio je i prvi inostrani aganžman, odlazak u Dinamo iz Moskve - gde je u jednom trenutku bio i kapiten. Zanimljivo, u to vreme imali smo dosta srpskih igrača u Rusiji.

- Bila je baš dobra ekipa u Moskvi, sa naših prostora, gde smo se svi između treninga družili. Vidić, Pjanović, Koroman i Bosanci, Rahimić, posle došao i Krasić, tu je bio i Olić. Bio je to jedan lep period za mene, te dve i po godine. I poznanstva sa našim ljudima van fudbala koja traju do dan danas. I Bratić je tu bio, i Tanasijević, Jokić iz OFK Beograda, Jolović takođe iz OFK Beograda, Vukomanović... Da mi oprosti ako sam nekog možda zaboravio.  Video sam da je Dinamo veliki klub sa tradicijom. Imao sam tu čast da budem i kapiten. I da me trenira Oleg Romancev koji je osam godina od devet bio šampion sa Spartakom.

Ono sam čim se susreo u Dinamu jeste dolazak skupih pojačanja, o čemu je pričao, kao i disbalans koji je potom nastao.

- U jednom trenutku mi je Koštinja prišao, video da sam ja tu bio jedan od lidera, kapiten. Kao, hajde da napravimo neko druženje sa domaćim igračima. Ja sam mu neke stvari približio. Bilo je velikog disbalansa, čak i u primanjima, gde su do tad bila neka, da kažem, za ruske i za evropske uslove mala, srednja, a oni su doneli neko novo vreme sa nekim novim primanjima i jednostavno je tu bilo tog disbalansa. Kada sam mu objasnio neke stvari i kada sam mu rekao sve, otišli smo na jednu večeru svi zajedno i nakon toga je pokušano da to bude kako treba. Međutim, jako je to teško je išlo s obzirom na taj disbalans sa više stvari.

Iz Rusije je došao do dresa reprezentacije Crne Gore, a za Telegraf je otkrio i zbog čega.

- Ja sam u Rusiji bio među dva - tri ocenjena štopera, i sa Nemanjem Vidićem i tad, u to vreme, igračima koji su igrali za našu reprezentaciju. Nekako sam očekivao, ali nisam nikako uspeo da uđem na širi spisak i na kraju se rodila ideja kad me trener Zoran Filipović pozvao i pitao da li bi nastupao za Crnu Goru. To je već bilo pred kraj moje karijere, 30. godina. Tako da sam prihvatio njegov poziv, on me znao iz Crvene zvezde kad smo igrali protiv Vojvodine. I onako, tamo sam upoznao baš prijatelje za ceo život, od predsednika Dejana Savićevića i njegovog sina i nekih ljudi koji su igrali sa mnom zajedno i koji su bili van fudbala. Onako jedno baš lepo i prijatno iskustvo.

Teško mu pada što Rusija danas nema klubove u Evropi.

- Ostaje žal. Baš su me intervjuisali i prilikom EP u Nemačkoj. I baš žale, i odigravaju prijateljske utakmice. Bilo im je drago što su odigrali sa Srbijom. Igrali su nedavno sa Tajlandom, pitali su me kako je moje mišljenje što igraju sa Tajlandom. Trude se da igraju kvalitetan fudbal, ofanzivan fudbal. Velika im je žal što se ti igrači okupljaju, a nemaju utakmice Mislim da je to onako baš poraz za sport, da oni ne učestvuju i nadam se da će to uskoro vreme da se reši - rekao je Batak i osvrnuo se na Dejana Stankovića i Marka Nikolića, srpske trenere koji su sada u Moskvi:

- Pitali su me za komentare i rekao sam im da budu strpljivi. Baš prvi je među njima stigao Dejan Stanković, rekao sam da budu strpljivi. Pitali su me za njegovo iskustvo, za njegov rad ovde. Ja sam rekao, Spartak je klub koji dugo nije imao osvojio titulu, da budu strpljivi. Evo vidimo poslednje utakmice, diže formu, ide uzlaznom putanjom. Jedno vreme je bilo, onako kao malo, sumnje. Marko Nikolić ima svoj stil. Na početku karijere mi je dosta pomogao savetima. Mislim da će i on isto napraviti dobar rezultat. Saša Ilić, nažalost, više nije tamo. Mislim da je taj klub malo bio nestrpljiv, malo požurio. Sale nije imao tamo dugo vremena da pokaže koliko zna i da radi duže sa ekipom.

Ankara i Antalija su timovi za koje je nastupao u Turskoj...

- U Turskoj sam igrao pet godina, četiri godine u Ankari, gde je isto bio veliki projekat. Međutim, dalje od petog mesta nismo mogli. Jedne godine smo uzeli titulu Fenerbahčeu, dva kola pred kraj, gde je bio naš Matea Kežman i plejada brazilskih igrača, a trener Ziko. Tada nam je bio trener Safet Sušić. I nakon toga godinu dana u Antaliji. Turska je jedna fudbalska zemlja, vole fudbal, fanatični navijači, ulažu dosta u fudbal i naravno to se manifestuje, evo sada vidimo i kroz njihove rezultate i na klupskoj evropskoj sceni i na reprezentativnoj.

Za kraj, Batak se dotakao i svoje najveće snage - porodice!

- Mlađi sin igra u Vojvodini, stariji u Partizanu. Porodica je mnogo bitna u životu jednog fudbalera. Moja supruga je stomatolog i ima porodični biznis gde je ona, naravno, tu šef. I svaki moj klub u inostranstvu u poslednjih 20 godina,i kao igrača i kao trenera, bili su prisutni kad god je to bilo u mogućnosti. To je jako važno za jednog sportistu, kad je van svoje zemlje i odvojen od porodice. Sad sam ja negde i njima podrška, koliko imam vremena. Da se deca izvedu na pravi put i budu dobri i pravi ljudi, da se bave sportom ako oni to žele. Tu smo da im pomognemo i damo sve uslove. Naravno, škola i obrazovanje su tu najbitniji.

- Ja sam, igrajuči još u Vojvodini, završio višu trenersku školu. Kad sam se vratio sa Tajlanda, između Radničkog i Vojvodine, hteo sam da se nadograđujem i završio sam Fakultet za sport i kulturu u Novom Sadu. To im isto preporučujem i jako je bitno. Vidim ih kao fudbalere, ako oni sebe vide. Ja sam tu. Prošao sam i dobre i loše stvari. U jednom trenutku sam im čak i rekao sve ono negativno šta me pratilo kroz karijeru, da bih im negde dao temu za razmišljanje da li treba da nastave tim putem koiji nije nimalo lak - poručio je za kraj.

(Telegraf.rs)