Made in Partizan

Kada je u leto 2021. godine Željko Obradović promovisan u trenera Partizana, posle 30 godine u najvećim evropskim klubovima, sa kojima je osvojio devet titula prvaka Evrope, navijači crno-belih su trljali oči u neverici, čvrsto uvereni da će upravo taj potez čelnika košarkake sekcije preokrenuti sudbinu kluba koji je, posle decenija slave, grcao u problemima do guše. I apsolutno je imalo utemeljenje, jer su harizma, znanje i brend koje je sa sobom donelo tako veliko ime, istorijski promenili tok događaja na koji više nisu mogli da utiču (a nije da nisu pokušali) ni jaki bočni udari.

Povratak Obradovića u zlom času, najtežem od osnivanja, bio je jednako proporcionalan, odnosno poređen je sa, kako su navijači kluba iz Humske tada slikovito i euforično govorili, mogućnošću da Pep Gvardiola ili Predrag Mijatović preuzmu brigu o fudbalskog klubu, što je, razume se, bilo nezamislivo. Bar do juče, odnosno do 22. oktobra 2024. godine kada je stopama najvećeg košarkaškog trenera u istoriji evropskog kontinenta krenuo i jedan od najboljih i, gledajući internacionalnu karijeru - najslavnijih igrača Partizana, ali i najvećeg kluba na svetu Reala iz Madrida - Predrag Mijatović.

Preporučujemo

Bio je to zapravo "preslikan" korak košarkeške sekcije kome je, uz pomoć Gordana Petrića, pribegao i budući predsednik fudbalskog kluba Rasim Ljajić, dovodeći pristalice crno-belih u isto stanje kao i kada je obelodanjeno da se vraća Obradović - neverica, euforija, sreća, osećaj između plača i smeha.

Baš kao i Ostoji Mijailoviću te 2021. godine i Ljajiću je, u stanju u kome je zatekao fudbalski klub, bio potreban neko ko će skrenuti pažnju, ne samo srpske već i evropske javnosti, ko će zbližti i ujediniti navijače u istom cilju, ali i poslati jasnu poruku da promene koje tek slede neće biti puki kozmetički trik kojim se nekoliko puta poslužio potonji Milorad Vučelić kako bi ostao na vlasti. Poruku da administracija na čijem će čelu i sam biti, a koju će još činiti, između ostalih i Danko Lazović, još jedan klupski sin, i nekolicina njemu sličnih, ima nameru da stabilizuje klub u postavi ga na zdrave temelje posle godina sistemskog urušavanja.

Foto: Nikola Tomić

Zato je pojavljivanje i učešće Predraga Mijatovića u ozdravljenju Partizana od krucijalnog značaja, jer, poput Obradovića, samo njegovo ime, činjenica da je kao igrač i čelnik pisao istoriju najvećeg kluba na svetu, da je njime rukovodio kao "treći čovek Španije" (tamo postoji izreka da je u zemlji najvažniji kralj, pa zatim predsednik i sportski direktor Reala), da je u jednom momentu bio najbolji igrač na svetu uz Brazilca Ronalda, brend je koji je crno-belima ovog trenutka bio potreban kao hleb nasušni.

Sve i da reč nije progovorio na zvaničnom predstavljanju, da je samo sedeo i ćutao uz Ljajića i Lazovića, bilo bi dovoljno da se "pokrene brdo". No, nije, očito i sam pomalo zatečen velikom odlukom da prihvati poziv kluba koji ga je afirmisao, kao i mnoge pre i posle njega, koji mu je dao priliku da postane to što jeste, da uopšte dođe do madridskog giganta i fudbalskog vrha, vidno euforičan, ali i odmeren, realan i pozitivan, izgovarao je rečenice pune energije, lekovite za navijače i sve one koji vole i poštuju Partizan.

Naravno, jedan čovek ne može da popravi višegodišnju štetu koju je Partizan pretrpeo, jer, kako i sam Mijatović reče, nema čarobni štapić. No, i te kako, zajedno sa saradnicima, ljudima spremnim i sposobnim da pomognu, može ponovo da upali iskru, da proizvede euforiju, želju za opstankom i upusti se u borbu, baš kao što je to učinio i Željko Obradović sa košarkaškim klubom.

Točak se zavrteo, vratiše se napokon i navijači, izgleda da se sunce polako pomalja i iznad Humske ulice...

(Z. Ivković)