Bio je jedan od najboljih fudbalera u zemlji, a onda je propao: Odao se alkoholu i počeo da čisti ulice

Iako je njegova priča generalno poznata, te ga mnogi znaju kao fudbalera koji je 1993. godine sa Anverpenom igrao finale Kupa pobednika kupova protiv Parme (izgubio sa 2:1), nekadašnji belgijski fudbaler Didije Sedžers ponovo se nedavno našao u centru pažnje javnosti zbog teške životne priče koju je prošao!

Ceo svoj fudbalski vek proveo je u domovini, igrao je još i za Lirs i Mehelen, da bi posle kraja karijere 2003. godine krenuli njegovi problemi. Danas može da se "pohvali" da ima samo poremećaj pažnje i hiperaktivnosti, kao i bolni artritis, jer je svojevremeno od doktora dobio naredbu da mora da prestane da pije ukoliko želi da preživi.

Preporučujemo

- Razveo sam se i to me je koštalo puno novca. Osim toga, više nisam imao svoje ćerke (oduzeto starateljstvo), radio sam jedan posao za drugim i na kraju sam bio jednostavno umoran. Tako sam počeo da pijem do te mere da sam uništavao svoj jetru. Onda je moj lekar 2015. rekao: "Dve godine ovako, Didije, i više nećeš biti na ovom svetu" - rekao je Sedžers svojevremeno i dodao:

- Tada nisam imao ništa. I to doslovno. Nema evra na bankovnom računu, nema hrane u frižideru Ja sam tada radio u kamionu za odvoz smeća i celi sam dan hodao iza kamiona. Bila je zima.

Radio je Sedžers i u prodavnici novina, u pošti, u firmu koja je pravila cevi, da bi sa alkoholom prestao onda kada mu je doktor rekao da će umreti.

- Postoji flamanska izreka koja kaže nešto poput "ako izgubiš nadu, nećeš moći da vidiš šta je s druge strane brda." Tako sam pomislio da mora postojati nešto s druge strane brda i otišao sam da vidim šta mogu da spasim: moju decu, svoje zdravlje, to bi bilo dovoljno. Sada sam dobro, pijem samo koka-kolu i nealkoholni Župiler. Nije sjajno, ali, dobro, bolje nego ništa.

Pokušao je pomenuti fudbaler i da drži kafanu. Tačnije, sa novom ženom Ameli je otvorio bar koji je 2017. želeo da napusti baš zbog lečenja od alkohola.

- Znao sam kako funkcioniše kafana, pošto su moji bake i deke imali jednu u Molenbeku. Kada sam bio mlađi, radio sam s njima vikendom, da im pomognem. Sviđa mi se atmosfera, smejemo se, upoznajemo mnogo ljudi. Tada sam čak služio jutarnju kafu prostitutkama na putu do posla. Ali danas, sa svim tim alkoholom oko mene, nikada ne znaš kako bi moglo da se završi. Kako kažu u flamanskom, ne treba mešati mačku s mlekom. To je način da se kaže da ne treba podleći iskušenju. Zato želim brzo da odem.

Na kraju, priznao je da zbog 10.000 evra nije dobio licencu za trenera i ostao u fudbalu. Razlog: nije imao!

- To je još jedna stvar koju mi otac zamera. Kada si profesionalni fudbaler, možeš besplatno da pohađaš obuku da postaneš trener. Ali kada nisi, to košta 400.000 belgijskih franaka (10.000 evra) Kada sam bio igrač, nisam o tome razmišljao, to je uvek bio fudbal, samo fudbal, nisam hteo da radim samo to. Ali možda je moj otac u pravu, trebao sam da probam. Ali sada je prekasno.

(Telegraf.rs)