Navijači crno-belih sa polupunom i polupraznom čašom: Ovakav Partizan se nikome ne sviđa!

Kada je ukus u ustima bljutav, utisak bled i nedorečen, a rezultat kud i kamo aktivan i daje neku (lažnu) nadu da može biti bolje (može i gore), uvek ćete se uhvatiti za izlizanu floskulu o polupunoj i polupraznoj čaši, različitim uglovima gledanja, tendencionzno nastrojenim kritičarima ili navijačima... Partizanov utisak u minimalnom porazu sa Gentom, nedorečen je kao i sam tim crno-belih, ideja koju stručni štab želi da propagira i nameće, a koja u oku posmatrača deluje uspavljujuće i naporno, mučno za gledanje i kao sam klub u kome se ne zna ko pije, ko plaća, ko vodi transfer politiku, ko je predsednik...

Što bi se reklo - bućkuriš iz koga ništa dobro i nije moglo da se izrodi, pa je hvatanje za slamke o nekakvim prilikama, kojih se već danas neće niko ni sećati samo je kulminacija nemoći tima koji u 270 minuta, na svom stadionu, nije uspeo da postigne ni gol.

Preporučujemo

Tri propuštene šanse za mirnu jesen

Ako je Dinamo Kijev za dve klase jača ekipa, uigranija, u tom trenutku i daleko motivisanija nacionalnim nabojem, Partizan je mogao i morao da eliminiše Lugano. Jer, švajcarski tim je kvalitetom na nivou prošlogodišnjeg TSC, naravno - isključivo pod vođstvom Žarka Lazetića i ni za pedalj ispred.

Taj voz je propušten pred navijačima, pred kojima ni tada niko nikoga nije "unosio u gol", već naprotiv, zbog očajnog poluvremena i promašenih izmena u beogradskom duelu (pa i u revanšu), crno-beli su u Tunu platili skupu cenu i ostali da se "vade" sa Belgijancima, sa kojima Partizan nikada u istoriji nije ostvario pobedu.

I reći će sad oni što "propagiraju" polupunu čašu da to nije bilo tako loše, da je tim iz Humske imao nekoliko velikih prilika, da je u prvih 20-tak minuta bio bolji, kasnije, do poluvremena, makar ravnopravan. S pravom, jer tako je bilo, to su nepobitne činjenice, ali se ni u takvim okolnostima nije dobro završilo i nije to baš takva igra i napredak da bi se posle utakmice "lupalo u bubnjeve" i pucalo od zadovoljstva.

Foto: Mileta Mirčetić

Zato što će oni sa polupraznom čašom prvo pokazati na semafor, na kome jasno piše da je Partizan poražen sa 1:0 i da sa negativnim rezultazom putuje u Belgiju, pred pun stadion i verovatno Gent daleko iznad svog beogradskog igračkog minimuma. Sačekaće dan ili dva i upitati onoga sa polupunom časom seća li se prilika, uigranih akcija, driblinga ili, pak, strepi od revanša koji bi mogao da znači i završni čin za klub u Evropi ove sezone.

Potom će se setiti da je Zubairu ispao kod tog centaršuta, da je Jučrević kasnio, pa je stao na nogu Markoviću i sprečio ga da skoči do lopte, dok je Medina, ko zna zašto, već bio na patosu, okrenut ka sredini terena, u ginekološkoj pozi. Da to nije posledica nesreće, sticaja okolnosti, nego lančano-haotičnih reakcija pod pritiskom, kao plod neuigranosti, manjka kvaliteta i želje.

Da je štoper (Medina) avanzovao u desnog beka, pored sedmorice na spisku u Partizanu u tom momentu, a desni bek (Milan Lazarević) postao je vihorno krilo, iako je kritično da li kvalitetom zadovoljava standard kluba iz Humske i uopšte može da odgovori i na svojoj poziciji, a kamoli napadačkoj.

Foto: Mileta Mirčetić

Da je Saldanja sebičlukom i nedisciplinom upropastio sve što je mogao i da je više, sa rukama konstantno podignutim ka sudiji, ličio na otpravnika vozova kome nedostaju samo pištaljka, palica i kompozicija, nego na igrača kome je stalo. Da je Goh prvi put primećen kada je zamenjen zbog povrede, mada navijači u šali kažu da je zapravo očekivao dostavu "Glova" u poluvremenu...

Setiće se onaj negativniji, gledajući onu polupraznu čašu, kao da gleda Partizan, da ovaj tim, čak i u najlošijem izdanju Genta, ne zna da "oseti krv" kad rival greši i ne ide mu ništa, kao Belgijancima u prvih 20-tak minuta, da pritinsne, udari, zaplaši, kazni. Da liči na izduvani balon, u kome govor tela nekolicine provotimaca ne odaje utisak da im je stalo, već da su tu samo da prođe vreme i da sačekaju kraj ili početak meseca za plate (ako ih ubuduće i bude).

I, nije samo njihova krivica, valja ispitati da li su usmereni na pravi način, da li razumeju i prihvataju zahteve, način rada, da li ih nešto tišti. Smeta li im što preko noći niču "pojačanja" iz Voždovca koji je ispao iz lige ili, pak, u liku "viškova" iz Vojvodine, Čukaričkog, Železničara, koja u nekim malo srećnijim vremenima ne bi imala mesta ni u filijali Teleoptiku.

Igra je pomalo i stvar estetike

Foto: Mileta Mirčetić

Stoji, kako reče Aleksandar Stanojević posle meča, da igra možda nije primarna u ovoj fazi takmičenja, već suvi rezultat, koji donosi grupnu fazu i novac. Ali, kao što je za navijače Partizana to navijačko opredeljenje, kako često voe da kažu - pomalo i stvar estetike, tako su i igra i utisak koji crno-beli ostavljaju na terenu, odnosno, trebalo bi da ostavljaju, takođe stvar estetike i nečega što će, uz rezultat, ostati u oku posmatrača. Nešto o čemu će se i u danima posle utakmica pričati i prepričavati i to nije od juče, to je decenijama unazad.

Ali, ovakav Partizan - bljutav i bled, žele što pre da zaborave i oni koji ga zdušno podržavaju. Žele da ga potisnu u mislima baš kao i činjenicu da se klubu iz Humske, drugu godinu zaredom, a iz trećeg pokušaja ovoga leta, smeši eliminacija iz Evrope.

Ta posledica biće nesagladiva za navijače, igrače, trenera Aleksandra Stanojevića i ljude iz kluba, koji su mislili da će njegovim angažovanjem i sa još nekoliko kozmetičkih rotacija kadrova, koji su bili i ostali u Humskoj, omogućiti "kišobran" za sebe i zamaskirati realne, nagomilane probleme.

U momentu je manevar možda i urodio plodom, ali su onda počele kvalifikacije, koje su iznedrile propuste na svim nivoima, od igračkog, preko stručnog do rukovodećeg. Grom iz vedra neba je spalio i kišobran i one ispod njega, ogolivši tužnu priču koja ne sluti na srećan kraj.

(Telegraf.rs)