Nisu srpski fudbal samo Zvezda i Partizan...

Zvezda i Partizan ovako, Zvezda i Partizan onako, ali večiti derbi... Kada god se pomene neki sport u Srbiji, nekako su asocijacija upravo "večiti", ali, ovoga puta je Kup Srbije stvarno pokazao da to ne mora da bude tako. Najmasovnije takmičenje u našoj zemlji je pokazalo da je moguće i to da - fudbal živi i u drugim gradovima.

Sportska fortuna ili nešto više je htela tako, odlučila je da u polufinalu Kupa Srbije na jednoj strani spoji upravo večite, a na drugoj da priliku ukaže ekipama sa velikim ambicijama - Radničkom iz Kragujevca i Vojvodini, da u srcu Šumadije pronađu svoj put i pojure trofej.

Nekako, čudno je i videti da se neka ekipa "cima" toliko, jer su sve nagrade odavno rezervisane za večite. S vremena na vreme se oseti trzaj nekog trećeg, oseti se da još neko želi da bude najbolji, pa smo tako imali trofej Vojvodine u Kupu, Radnički Niš na drugoj poziciji u prvenstvu, gurka se tu i TSC, ali... Čini se kao da su to kratki zamasi, kratak vek trajanja.

Ipak, ovoga puta je iz Šumadije poslata i jedna lepa slika. Slika koja pokazuje da zapravo fudbal i generalno sport mogu da žive i u drugim gradovima van Beograda. To je pokazao Kragujevac i 10.000 ljudi koji su se našli na stadionu, čak tri navijačke grupe, ali i napadački fudbal.

Može se kad hoće...

Ovo nam treba - pune tribine, publika od 3 do 103 godine i povici "Dete mi je pobeglo iz škole zbog ovoga"

Kada je žreb već odlučio da se jedna utakmica odigra u Kragujevcu, ekipa Telegrafa se nije mnogo ustručavala, jasno je bilo da se mora poći put Šumadije, čisto da se isprate dva tima koja su pokazala da mogu zapravo mnogo toga.

Feđa Dudić sa Radničkim čini čuda ove sezone, nalazi se na 4. mestu, dok je Vojvodina promenila trenera i sada je samo poziciju iza Radničkog, ali i dalje sa ogromnim šansama za Evropu.

Sve je slutilo na spektakl.

Ushićenje je već po polasku iz Beograda bilo na neko maksimumu, vožnja od nekih sat i po je prošla u pričama upravo o Vojvodini, Radničkom i svemu što se generalno dešava, a opet, novi večiti derbi (koji se igrao istog dana), skroz je pao u drugi plan. Od trenutka izlaska na autoput, Beograd i večiti su nestali, postali su samo delić sećanja, smetnuti sa uma, ostavljeni "tamo negde".

Opet, osim večitih, u Beogradu je ostalo i loše vreme. Kiša, munje, gromovi, sve se sjatilo na prestonicu, dok je u srcu Šumadije bilo prelepo, Suncem obasjan "Čika Dača" bio je spreman da pošalje jednu ekipu finale.

Kada smo pristigli već u Kragujevac, nije bilo mnogo vremena ni za šta. Kako to spada, uzeli smo markere, dok akreditacije i ne postoje.

- Ma nemamo mi to, ne treba vam, samo uđite - rekli su ljudi na ulazu, koji su pokušali da ostanu profesionalni, ali, ni oni nisu navikli na ovakvu vrstu organizacije, da bi nas potom uputili na, kako su rekli, odličan roštilj u blizini stadiona.

Tih nekoliko minuta šetnje kroz grad... Taj stari čovek koji sedi ispred kapije stadiona i čeka da kupi kartu, osećalo se nešto u vazduhu. Osećala se euforija, onakva o čemu sam samo slušao iz priča, ta legenda o punim stadionima.

Svaki Kragujevčanin je znao kad i gde treba da dođe, a to su ubrzo i dokazali. "Has" s nogu, a onda ulaz na stadion, gde nam niko ni reč nije rekao, kao domaći. Sat vremena pre početka, tu je bilo dosta publike već tada.

Publika od tri do 103 godine, doslovno. Deda je doveo unuke, drugi deda je došao sam, treći sa prijateljem, čuje se i neki čovek srednjih godina kako govori.

- Izašao sam sa posla ranije, a dete mi pobeglo iz škole. J...a, opravdaću mu - pričao je prijatelju.

A, onda... Na stadion su stigli Crveni đavoli, navijačka grupa Radničkog, potom i Taurunum Bojsi, navijačka grupa Zemuna, njihova bratska, a na posletku i Firma iz Novog Sada.

Sjatilo se tih 10-ak hiljada ljudi na stadion, razni pivoci od samog početka. Na sudiju, neko kuka na jednog igrača, neko hvali nekog drugog, potom i priče "Eh, u moje vreme...", prava fudbalska atmosfera.

Jednostavno, devedeset minuta čistog uživanja, napadačkog fudbala sa obe strane, jurnjava ka golu, traženje pogotka, pa i hladan tuš za domaće u 93. minutu i pobedu od 1:0 za plasman u finale. Sve je bilo tu, a navijači i uprkos porazu - skandiraju svojim fudbalerima.

Najlepše moguće slike iz Kragujevca, koji je živeo fudbal ovoga dana. Važno je da srpski fudbal nisu samo Partizan i Zvezda. Važno je da se bude i drugi veliki centri srpskog fudbala...

(Telegraf.rs)