"Ova deca sanjaju velike snove": Dirljiva priča srpskog fudbalskog skauta o iskustvima iz Afrike

Sledeći put kada pomislite koliko naporno ume biti otići na posao ili trening, obaviti neke svakodnevne obaveze i slično, samo se podsetite koliko ste srećni da imate samo takve probleme. Život je nekim ljudima noćna mora, pa im ostaje samo da sanjaju.

U potrazi za kvalitetnom pričom put nas je odveo do mladog i ambicioznog srpskog skauta, Uroša Markovića (21), koji je svoj život osećao kroz fudbal i tako ga sanjao. Uroš je jedan od upornih i srećnih koji je dobio priliku da živi od posla koji mu hrani dušu, što je prepričao za Telegraf.rs.

- Fudbal sam igrao u školama fudbala kao dete, ali sam brzo shvatio da nisam bio dovoljno brz za fudbal - počeo je priču Uroš, te je nastavio priču o svom razvoju - Odlučio sam 2020. iz čistog hobija i ljubavi prema fudbalu, transferima i Partizanu, pa sam sve to sklopio u jedno na Instagramu. Prvi zvanični angažman je bio u Radniku iz Surdulice, ali sam i nezvanično, pre toga, pomagao omladinskoj školi Partizana, gledajući kadetsku i pionirsku ligu Srbije. Prvi profesionalni, plaćeni posao bio je u grupi klubova FK Auda/Riga. Sada, nakon 4 godine imam jako kvalitetan CV, jako značajno iskustvo, visok nivo znanja, kako tehničkog tako i taktičkog, 4 klubska iskustva, brojne položene kurseve, dobre konekcije i veoma veliku bazu igrača.

Put ga je odveo na "Matičnu zemlju", mesto gde se i danas vode brojni ratovi o kojima se ne priča, a tamo gde ratova nema uglavnom vlada veliko siromaštvo. Otići u Afriku deluje kao hrabar potez, a kako se odlučio na ovako nešto objasnio je željom za specijalizacijom.

- Brzo sam shvatio da moram izabrati svoj region u skautingu, u kom ću biti ekspert i to je vrlo lakom odlukom bila (Zapadna) Afrika. Prosto, moderan fudbal se zasniva na fizičkoj snazi i motorici, a afrički igrači se upravo uklapaju u takve profile igrača. Uz to, mene je privukla i činjenica da nimalo nisu istraženi, a tebi kao skautu nema lepšeg osećaja nego kada pronađeš i otkriješ nekoga ispod radara - objasnio je Marković.

Život ga je proveo kroz Benin, imao je priliku da isprati, ne samo prvu ligu, već i da se dobro upozna sa pulsom naroda, da spozna njihove vrednosti, kao i razloge zbog čega biraju da zaigraju fudbal od malih nogu. Postoje zemlje gde je fudbal religija. Pa, ne moramo da tražimo puno, svima je brzo jasno da je reč o Brazilu, Argentini i drugim državama sa kontinenta.

Nemaju svi takve fanatične razloge, nekada su motivi finansijske prirode, kako to ume da bude po američkim siromašnim četvrtima, gde mlade u sport šalju zbog potencijalne zarade. A negde motiv bude surova potreba, što je situacija u Beninu, prema iskustvu našeg sagovornika.

- Rekao bih ljubav, ali i zabava naravno. Jednostavno, kao i kod nas, već kao jako mali zavoliš ovaj sport i to je prosto tako - rekao je Uroš i potom je dodao - Lopta, dva gola i nema ničeg lepšeg. Kod njih je to jedini izlaz.

Afrika je svetu dala veliki broj kvalitetnih imena, mnoga od njih nikada neće biti zaboravljena, a potezi će se zauvek prepričavati. Međutim, nemaju svi sreće da postanu ono za šta su predodređeni, nemaju ni sreće ni finansije.

- Užasno je teško uspeti dole. Velika većina dece je iz siromašnih porodica. Nekima su škole na par sati od kuće, pa uopšte i ne idu - objašnjava Uroš i dodaje - sistem je loš, pogotovo obrazovni. Saobraćaj, u Nigeriji se po par sati putuje između dva mesta na razdaljini koja bi se u Srbiji prešla znatno brže. Tereni su slabi, treneri needukovani, čitav sistem kaska, nažalost. Dosta dece sa talentom i ne dobije pravu šansu.

Situacija nije svugde ista, pa tako imamo primer Gane, koja poseduje određene fudbalske akademije, ali to sa decom iz Benina nema nikakve dodirne tačke, pa je često faktor sreće presudan.

- U Gani je recimo dobra stvar što imaju puno elitnih akademija, ne samo "Right to Dream", pa talentovana deca budu viđena i budu fudbalski i životno edukovana od strane evropskih trenera. U Beninu, na primer, ne postoje takve akademije, pa ne mogu ni da zamislim koliko je talentovane dece ostalo bez prilike u toj zemlji. Ako te ne primete Evropljani u retkim odlascima na skauting turnire dole, teško da imaš neku priliku za uspeh. Teško je i na tome treba raditi, pomoći im - rekao je naš sagovornik.

Uslovi nisu svugde isti, brojne zemlje prolaze kroz razne probleme, pa je fudbal poslednja stavka na koju obraćaju pažnju, ali postoje i države koje se trude da unaprede svaki deo svog društva. Negde je fudbal razvijen tako da imaju prelepe stadione kojima se ceo svet divi, a neke države se bore da sagrade trening centre.

Situacija u Beninu nije toliko uzbudljiva. Najveći stadion ima kapacitet od 35.000 mesta i na njemu reprezentacija najčešće igra svoje utakmice. Međutim, prvi sledeći po veličini ima kapacitet od 6.000 sedećih mesta, a ne moramo daleko da gledamo da dođemo do stadiona od 1.000 ili 2.000 mesta.

Nemoguće je o Africi pričati u celini, pa je to naš sagovornik najbolje objasnio kroz svoje iskustvo i priče koje je pokupio sa svog puta.

- Ako pitaš za celu Afriku, naravno da se izdvajaju Severnoafričke zemlje, koje su bogatije ili Južnoafrička republika, koja je takođe bogatija, ali su i gradili stadione za SP 2010. Što se Zapadne Afrike tiče, rekao bih da su svi tanki po tom pitanju i da su uslovi i infrastruktura i dalje na niskom nivou. Nema neke veće razlike - međutim Marković vidi i gde su užasni uslovi za rad - Dok sa druge strane, za neku nalošiju rekao bih da je to Nigerija. Iz mnogih izvora i situacija to primećujem. Tamo je korupcija dostigla najviši nivo.

Mi u Srbiji nemamo razvijen osećaj za to, ali klasna razlika je očigledna u mnogim delovima sveta, za razliku od situacije u našoj zemlji, gde u istoj fudbalskoj akademiji i istom timu, pa čak i na istoj poziciji možete videti dete izuzetno bogate osobe kome je rame uz rame dete iz siromašnog staleža društva.

Samim tim ne možemo imati osećaj koliko je razlika velika, recimo u Beninu, gde se retko može videti uopšte bogata osoba, a onda i bogato dete u društvu izuzetno siromašnih, što je Uroš kratko objasnio: "Bogate dece je jako malo i rekao bih da se odvajaju, da recimo idu u privatne škole i slično".

Ipak, uprkos velikom siromaštvu, navikli su na život kakav jeste i svoju priliku za "čistijim" umom mogu dobiti samo u fudbalu: "Ne žale se na težak život jer su navikli. Ali svesni su da nemaju drugog izbora nego da 'pobegnu' odatle, a fudbal je jedini izlaz".

Nekada su sportske generacije u Srbiji dolazile iz radničkih porodica, poznate po svojoj marljivosti, radu i posvećenosti igri, međutim ta želja se vremenom izgubila. Sportisti su sve ležerniji, talenata je daleko manje nego nekada, a to se može objasniti činjenicom da je život postao daleko lagodniji, a prioriteti drugačiji. Ipak, takva situacija nije u Beninu gde, kako Uroš objašnjava, klinci imaju potpuno drugačiji mentalitet.

- Već sam znao da su igrači u Beninu znatno gladniji, vredniji, skromniji od naše dece. To im je veliki plus, pogotovo u odnosu na njihove vršnjake iz Srbije - rekao je Marković uz jasan zaključak - mentalitet u Srbiji je najveći problem.

Da Benin, kao nacija od preko 13 miliona stanovnika ima svoje talente objasnio je Uroš kratko, bez tvrdnje da je neko od njih veliki supertalenat: "Teško je reći supertalenta, ali svakako da sam video 5 interesantnih potencijala, koji bi uz pravilan način razvijanja mogli dostići nivo Evrope i reprezentacije Benina".

(Telegraf.rs)