Dok je Miha igrao finale u Bariju, brat je hteo da mu ubije roditelje, a on mu spasio oca od Arkana

Siniša Mihajlović je zlatnim slovima ispisao istoriju Crvene zvezde, pošto je bio jedan od najzaslužnijih iz čuvene generacije sa Marakane koja je 1991. godine postala prvak Evrope i sveta.

Miha je zaslužan i za dolazak do finala u Bariju, jer je u revanš meču protiv Bajerna dao gol, a potom je nakon njegovog centaršuta u poslednjim trenucima utakmice Augentaler poslao loptu u sopstenu mrežu...

"Mihajlović u sredinu, nebo se otvorilo..." - prva je pomisao na tu utakmicu, koja ulazi u anale zahvaljujući Mihi.

On je dao doprinos osvajanju pehara i u finalu, gde je odigrao svih 120 minuta, a posle dao i gol u penal seriji.

Dok je Miha bio najvažniju bitku u istoriji srpskog klupskog fudbala u Bariju, 1.500 kilometara dalje, u Borovu, odvijala se velika drama, koje on nije bio ni svestan, a u pitanju su bili životi njegovih roditelja.

Rat u Jugoslaviji počeo je tokom maja 1991. godine, a u Borovu se uveliko pucalo u vreme kada je Zvezda igrala finale. Njegov brat od ujaka, koji je Hrvat, hteo je, kako je Mihina porodica kasnije saznala, te noći da baci bombu u dvorište porodične kuće Siniše Mihajlovića.

Sve to Siniša i njegovi najbliži saznali su kasnije kada su u Beograd stigli članovi porodice sa majčine strane koji su izbegli iz rata u Hrvatskoj.

To je i Dražen Mihajlović, ispričao u velikoj ispovesti za Telegraf o životu svog brata Siniše.

- Nisam bio na utakmici u Bariju, bio sam tu u Kamenici u školi, nisam mogao da izađem, ali sam pratio putem TV ekrana meč. Što se tiče te utakmice u Bariju, tu moram da napravim jednu malu digresiju, to smo kasnije čuli, kada se skupila ta naša familija kod njega u stanu u Beogradu. Ne znam da li je to on ispričao ili ne. Brat od ujaka, od maminog rođenog brata, taj dan kada je bila utakmica u Bariju je šetao ispred naše kuće u Borovu. To je 29. maj, a drugog maja je počelo to sve u Borovu, to je 20 i nešto dana nakon prvih sukoba, pucalo se stalno.

- Na poluvremenu je komšija preko puta izašao i video nekog kako se šeta ispod kuće. Pošto su bila ugašena ulična svetla, on je prepoznao po silueti da se radi o tom našem bratu od ujaka, pitao ga je "šta radiš tu"? I on mu odgovorio "ma ništa, komšija, čuvam tetu i tetka". Njegov rođeni brat je bio u našoj kući i gledao utakmicu sa mamom i tatom, verovatno jer je čuo neku priču šta treba da se desi. Priča je ta da je on tada trebalo da baci bombu u dvorište naše kuće, ali to nije uradio iz razloga što je mu je rođeni brat bio tu, a rođeni brat je verovatno čuo negde priču i da bi zaštitio tetu i tetka, on je došao i gledao utakmicu, iako nije bio navijač Zvezde, ali je došao tu da bude. To smo kasnije sve saznali, kada se ta familija skupila kod njega u stanu u Beogradu.

Bratu koji je hteo da mu ubije roditelje Siniša je spasio oca od zatočeništva kod Arkana

Mihi je teško palo kada je to saznao, naročito jer je istom tom bratu spasao tokom rata oca, kada je zarobljen od strane Arkanovih ljudi tokom borbi u Vukovaru.

- Sinišu je to mnogo pogodilo, pogotovo što se radi o čoveku kojem je on spasao oca. On je spasao život oca od tog našeg brata koji je trebalo da baci bombu. To je ona priča kada je Željko zarobio našeg ujaka i još par lica. Bio je u Erdutu u njihovom kampu zarobljen, ispitivali su ga mislim dva dana, držali su ga u nekom podrumu, tako je on pričao, podrum je bio pun vode, 11. mesec, hladno... dok nisu našli mali notes gde su se upisivali telefonski brojevi, naši su pod S - Siniša i beogradski broj telefona, znam da ga je pitao taj što ga je ispitivao, "ko ti je ovaj Hrvat u Beogradu, šta radi on u Beogradu?" Pa kaže, to mi je od sestre sin, "pa šta radi kaže u Beogradu", pa igra fudbal, gde igra u fudbal, kaže u Zvezdi... I kaže, u momentu kao da je neko uključio struju u njih, prestali su sa svim ispitivanjem, odmah su zvali Željka, rekli su mu o čemu se radi.

- Željko je nazvao kući na taj broj telefona, pa se moja majka javila, on se predstavio, rekao da je Željko, tražio je Sinišu, a Siniša je bio na treningu, nije bio kod kuće, i rekao je "prenesite mu kad dođe, čim dođe, da se odmah javi Željku". I on kad je došao, mama mu kaže, zvao te neki Željko, rekao da mu se odmah javiš, ostavio je tu neki broj telefona, kaže on, ja ne znam nijednog Željka, samo Arkana znam kao Željka, pa ništa kaže, zovi ga. I on ga je nazvao, stvarno bio je Arkan, pitao ga je, "imaš ti nekog ujaka" kaže, "imam tri ujaka, ne znam na kog misliš". On mu je rekao ime, kaže "da, to mi je ujak." Kaže mu "ovde je kod nas, šta da radimo sa njim, hoćeš ovo ili da ga dovedemo kući?"

- To mi je od majke brat, dovedite ga ovde u Beograd. I oni su ga lepo obukli i doveli su ga u Beograd, znam da su mama i tata išli po njega u poslastičarnicu preko puta stadiona. I kad su ušli unutra nije tu bilo nešto puno ljudi, njega nisu ni prepoznali, pošto je bio sa sav plav. Doveli su ga kod njega isto u stan i da znam da je neki doktor sa VMA, dolazio sedam dana, da su ga kupali u alkoholu, da mu izvuku to plavetnilo. Eto, to je ta priča, gde sa jedne strane neko hoće da ti ubije majku i oca, a sa druge strane spasiš život nekom.

Čudan susret u Zagrebu sa tim bratom pred meč na Maksimiru 1999. godine

Dražen je imao prilike i da sa Sinišom kasnije vidi tog istog brata, kada su Jugoslavija i Hrvatska igrali na Maksimiru čuveni meč 1999. godine.

- Imao sam tu sreću da sam putovao sa njima u Zagreb na onu čuvenu utakmicu protiv Hrvatske 1999. godine, sećam se da je taj isti naš brat hteo da dođe da se vidi sa nama. I Siniša je rekao nema problema, neka dođe. On je došao i prošao je pored nas i otišao je, seo je tamo skroz na neki drugi kraj hotela, da bi drugi naš brat koji je bio tu isto sa nama, otišao do njega da ga pita, kakav je to način, pitaš da dođeš, prođeš pored njih i ne javiš se. Kao nisam mogao da se javim pošto su videli tamo neke, pošto je on bio kasnje bio neki general u njihoj vojsci.

- Hteo je da se vidi, ali da se vidi nasamo znači da ovi drugi ne vide. Jedini način da se vidi je da se vide u sobi. Siniša je rekao, "nema problema, idem ja u sobu, neka dođe u sobu". Znam da je bio u sobi sa Dejanom Stankovićem. Otišao sam sa njim gore u sobu, a Deki, tada je još bio klinac, ostali su tu viljuška i nož u sobi od nekog ručka. On je rekao, ja ću da uzmem ovu viljušku i nož, da držim ovde nazad, ako krene da nešto uradi, da ga izbodem. To je to što se tiče, Barija i utakmice i ono što ste me pitali o rodbini od familije koja je bila kod njega u stanu.

- Mi smo odrasli zajedno u istoj ulici, naša kuća je bila udaljena od njihove možda stotinak metara. Čitavo to naše djetinjstvo, mi smo proveli zajedno. To je bilo jedan veoma hladan razgovor. Nije bilo nikakvog izvinjenja, nije bilo ničega. Ne znam ni dan danas zašto je došao i ako je već došao, zašto je to tako bilo. Ali dobro. Ja sam se još jedanput možda na kratko nešto video s njim. Kada je bila sahrana od ujaka, od njegovog oca, majka i ja smo otišli na sahranu i na kratko sam se video sa njim, ali nismo nikad više pričali na tu temu.

(Dušan Uštević, Zorica Radulović)