"Arijana me pozvala u 21.30, zavrištao sam": Potresna ispovest Dejana Stankovića o Siniši Mihajloviću

Posle preranog odlaska Siniše Mihajlovića pre godinu dana, ostala je velika praznina kod ljubitelja fudbala i sporta u Srbiji, a posebno kod članova njegove porodice i najbližih prijatelja. Jedan od najbližih, koji je faktički postao i član Mihine porodice je i Dejan Stanković, još jedna legenda našeg i italijanskog fudbala, čija je karijera bila isprepletana sa Sinišinom, a nakon toga su postali kumovi i braća za ceo život.

Telegraf je Mihi u čast uradio intervjue sa njegovim najbližima, kako bismo kroz to pokazali kakva je on veličina bio i kako bi Srbija mogla da mu se oduži na pravi način i sačuva uspomenu na njega.

Posle priče sa bratom Draženom, koji je u emotivnoj ispovesti otkrio neke nikad ispričane detalje iz Mihinog života i karijere, kao i borbe sa leukemijom do samog kraja, razgovarali smo sa još jednim čovekom koga je Miha smatrao svojim bratom - Dejanom Stankovićem.

Ekipa Telegrafa je otišla u Budimpeštu, gde Deki sa velikim uspehom vodi velikana mađarskog fudbala - Ferencvaroš, kojem je obezbedio proleće u Evropi u teškoj grupi gde su konkurenti bili Fiorentina, Genk i Čukarički.

Stanković je pred kamerama Telegrafa otvorio dušu, ispričao mnogo zanimljivih anegdota iz Mihinog života i karijere, ali je po prvi put ispričao i kako je iz njegovog ugla izgledala Sinišina borba od momenta kada je saznao, pa sve do samog kraja i poziva Sinišine supruge Arijane zbog kojeg se zaledio, suzdržavajući suze, koje će nesumnjivo krenuti svakome ko bude pročitao i pogledao intervju.

Dekiju Miha neizmerno fali, nijedan dan ne može da mu počne i završi bez pomisli na svog kuma, koga pominje u molitvi čim ustane i pre nego što zaspi.

Prvi kontakt Dekija sa Mihom kroz skupljanja lopti pred Zvezdin Bari

Veliku priču s Dekijem o Mihi počeli smo od samog početka, kada je Stanković bio klinac u Zvezdinoj omladinskoj školi, kada je imao i prvi kontakt sa Sinišom tako što je njemu i zlatnoj generaciji iz Barija dodavao lopte pored terena na Marakani.

- Imao sam tu sreću da skupljam lopte tokom pohoda Crvene zvezde ka Ligi šampiona, ta generacija koja je bila satkana od mnogo talentovanih igrača kao što je Siniša, kao što je Vlada Jugović, kao što je Robi Prosinečki... Skupljajući lopte, uspeli su da te zaraze tim zvezdaštvom, velikom težinom koju nosi taj dres, koji nosi taj klub i kako se osećaš kada pobediš. Neko ko je, kao ja, skupljao lopte pred 80.000 ljudi i doživljavao i proživljavao dosta emotivno taj put.

- Na mene je Siniša zajedno sa tom celom generacijom, to je taj neki prvi susret bio sa njima, ostavio fenomenalan utisak. Oni su bili stvarno poletni, dobri, lepi za videti kako igraju, s kojim entuzijazmom, s kojom voljom su nastupali za Crvenu zvezdu i onda su ti jednostavno pokazali kakav je to put koji moraš da prođeš da bi se nosio sa važnošću dresa Crvene zvezde. Tako da je taj prvi uticaj na mene više ostavila ta generacija cela, naravno, zajedno sa Sinišom Mihajlovićem. Pole toga sam i pratio, kako je odlazio, kako je igrao u Seriji A - Roma, veliki klub u tom trenutku. Svi će zapamtiti taj njegov trk ka Severu. Ja ću zapamtiti penal kada je šutnuo u Bariju, kada je iskopao po rupu od jačine udarca, to mi je ostalo u sećanju i naravno, kosa njegova, njegov stajling, umiljata faca, sve.... To je taj prvi uticaj vezan za sa Zvezdu i Sinišu Mihajlovića.

Telefonski razgovor tokom kojeg je Deki ustao kad je čuo da priča s Mihom

- Ja sam još igrao u Zvezdi, to je bilo pred završavanje transfera u Lacio, neki mart, da kažem. Ja sam dosta ranije potpisao za Lacio i odigrao do kraja u Crvenoj zvezdi tu sezonu. I onda smo se čuli i kada sam se javio, bio sam u stanu sa tadašnjom verenicom, budućom suprugom Anom. I kada mi se predstavio, on je uglavnom tako i radio, "dobar dan, Siniša Mihajlović je ovde". Kada je to izgovorio, ja sam ustao. Ona me je pogledala onako čudno.

- Mislim da to oslikava moj respekt prema njemu i to ustajanje je trajalo do kraja. Taj odnos moj prema njemu je trajao do kraja. To ustajanje i dan danas pamtim. To je onako kako sam ga i ja doživljavao. Sa puno poštovanja, sa mnogo respekta, jedna čistina i jedna dubina u našem odnosu. U njegov svet se teško ulazilo. Ali verujte mi da se još teže izlazilo. Neće on nikad pustiti nikoga da mu se nešto desi i to je to ustajanje koje će me uvek podsećati na njega, jer posle toga se završilo sve kako kako treba za taj Lacio i ti prvi koraci u Rimu, u Laciju, u jednom drim timu. Da nije bilo njega, to bi bio jedan trnovit, trnovit, trnovit put sa dosta prepreka, dosta saplitanja, dosta barijera. Ali imati nekog kao on koji raširi onako ruke i stavi ti ih ispod ramena i sačuva te, objasni ti, ubrza ti proces jednog adaptiranja rada, misli, sazrevanja. Tako da to ustajanje je za mene, takoreći, sve što se tiče našeg odnosa, tako sam ga doživljao.

Prvo upoznavanje u reprezentaciji 

- Prvi put sam ga upoznao za reprezentaciju u kvalifikacijama 1997. godine, novembar, pred baraž sa Mađarskom. I tada sam dobio prvi put poziv za reprezentaciju te 1997. godine, tek onda taj sudar sa tim veličinama sa kojima sam kasnije imao čast i zadovoljstvo da igram. Tada sam upoznao Sinišu, unikatan, originalan, drži do sebe, ozbiljan karakter, to je karakter koji ja nikad nisam, čast svima, ali takav karakter nisam nikad upoznao kao njegov. Ručali smo kao ekipa, trenirali kao ekipa, gledao sam sa divljenjem sve njih, naravno i Sinišu, ne znajući da će se jednog dana naši putevi ukrstiti i da će on postati jedan važan deo priče mog života.

- Ne znajući tada, ali cela generacija sa Sinišom, kao i generacija Zvezde su imali mnogo uticaja na taj moj prvi sudar sa reprezentacijom. Mislim da je to mnogo važno, da jedan mladi igrač može da oseti šta je to, gde dolaziš i kolika je to važnost. Ja sam indirektno, skupljajući lopte, upoznavao atmosferu i veličinu kluba sa 12 godina. Posle toga, 1997. sa nepunih 19 godina san mogao da upoznam šta je reprezentacija, šta sve nosi to. Smatram da svaki momak koji je dobio poziv za reprezentaciju, da to treba da smatra kao jednu veliku čast i privilegiju.

Cimerstvo u Laciju: "Više sam delio sobu s Dekijem, nego sa svojom suprugom"

- Tada kreće naše cimerstvo. On je govorio "više sam delio sobu sa Dekijem, nego sa svojom surugom". Kada igraš u velikom klubu i ciljevi su važni, može da se zalomi da igraš subota, sreda, nedelja. Moj početak je bio fenomenalan, zahvaljujući Siniši, Robertu Manćiniju i Svenu Goranu Eriksonu. Ja sam tada kao klinac u drim timu odigrao 95 odsto utakmica te godine. Ta podrška, ta priča... ali ja sam neko ko ume da čuje, ne samo da sluša, tako da sam pažljivo radio ono što mi je on sugerisao. Naravno, nekad je i ostavljao i da osetim malo, da se čeličim, ali je zaštitnički gledao ka meni od prvog dana. Te jedne pripreme posle, kada mi je rekao, "mali, dosta si ti bio na ledu, kaže, ali prošao si".

- Ima tu par anegdota, naravno nisu lepe da se ispričaju, to je za cigare. On je stalno to pričao. Kažem "pa nemoj ćale to da pričaš", on kaže "to je bilo, pa je bilo, ne možeš da promeniš". Taj odnos sa njim, tih pet i po godina u Laciju i taj primer, velike familije. Ja sam dosta mlad postao otac. Do 27. sam već imao troje dece. Nekako, kad gledaš jedan model, kad gledaš jedan primer, sviđalo mi se to na način na koji je on to vodio, na koji je on to živeo, kako se borio za svoje, kako je zaštitnički stajao. To je u meni isto, veoma brzo sam sazreo i veoma brzo smo Ana i ja odlučili da imamo decu, sa 27 troje dece, ja mislim da je to jedan lep iskorak i jedna ogromna odgovornost koja ti promeni život, sa 22 prvo, sa 23 i po - drugo... Sigurno da je on imao uticaj na mene i u tim sferama.

"Nikad se nije dovodilo u pitanje ko će biti kum moje dece"

- Nije se to dovodilo u pitanje nijednog sekunda, tako je jak uticaj imao na mene, tako sam ga saživeo i doživeo kao člana porodice i više od toga, uz jedan respekt koji ne mogu da opišem, kao za to ustajanje što sam rekao na početku, takav je respekt bio do posljednjeg dana. Samim tim kad ga zovem ćale, naravno on se protivio, a znam da mu je bilo drago, kaže "nisam ja toliko mator", ali nije stvar bila u godinama, stvar je bila u "ćale". Naravno, imam ja mog Boru, koga obožavam i poštujem i volim, ali sam nekako približio taj lik Siniše, jer mi je dosta pomogao i dosta bio uz mene i saživeo sam se sa time da ga zovem i ćale i sama ta reč zna se šta nosi.

Manćini se šokirao kad mu je Miha rekao da on i Deki neće igrati protiv Zvezde

- Pa nema tu šta da se donese. Nema tu kao "e sešćemo, pa ćemo pričati". Samim tim kad smo dobili to, bilo je - nećemo igrati. Nećemo igrati, ja ne mogu da igram. Kako da igram? Jednostavno je to bilo, nije se dovodilo u pitanje. Naravno, to je Miha preneo Manću i malo je bio šokiran, ali to je naš stav. I on prihvatio, Manćo i Siniša su se poznavali dugo, naravno, upoznali smo se, već par godina sam sa Robertom. Tako da je to bila odluka da se ne igra, jednostavno smo na klupi, i nećemo ni ući. I lep doček na Marakani stvarno, i fenomenalna atmosfera, i vođstvo Zvezde... Imali smo tu anegdotu na konferenciji za štampu, kada sam pričao, mi Sinisa i ja smo bili, i kada sam pričao, rekao sam "da njima će sutra biti teško", i onda me Sinisa gurne i kaže, "misliš nama"? I kažem "da, da, nama će sutra biti teško, zbog atmosfere i jakog tima". Eto kako je izašlo to spontano iz mene, ali sva sledeća pa je Sinisa bio skoncentrisan da me ispravi, ali ne može sa emocijama, ne mogu se kontrolisati.

Lepo veče, pre utakmice doček i pokloni, skandiranje ispod Severa, vau, ono podsetiš se ko je i šta je Zvezda u Evropi. Jedna dobra utakmica, utakmica koju je Zvezda vodila, utakmica u kojoj smo mi srećno izjednačili i prošli dalje. Da, bio sam kao sportski neki uspeh, ali nisam bio srećan. I to je Zvezda. Siniša i ja smo uživali to veče, a i bili smo ponosni na svoju odluku, koju smo prirodno doneli, nije tu bilo nikakvog napora da nećemo igrati protiv naše Zvezde.

Bombardovanje Srbije 1999. godine

- To je bilo jedno pakleno vreme. Znam da smo došli za reprezentaciju svi zajedno i samo da je proglašeno ratno stanje, da će biti bombardovanje. Znam da smo izašli svi, jer smo bili na Paliću, izašli smo ka Mađarskoj, ka Budimpešti, uzeli avione. Ja sam zakasnio na neki avion, jer je bilo preletavanje u tom trenutku, verovatno aviona iz Avijana. Otišao sam za Cirih. Iz Cirika sam sletao u Torino, tamo me sačekao menadžer i onda to paljenje televizora u hotelu u Torinu je bilo pakao. U tom trenutku staje nekako taj sportski faktor. Gledaš da budeš profesionalac koji je unutra ubijen, nemaš volju za fudbalom, imaš mnogo briga, mnogo misli, nepravde.

- Pokušavali smo, ne znam koliko je to stizalo, mislim da je to kap u moru. Ali je Siniša sa svojim uticajem i njegove izjave su bile dosta jake i dosta čvrste. To je sezona 1998/1999, ja sam tek došao, nisam pričao toliko dobro italijanski da bih mogao da se upustim u neki komentar. Sada bi to lako mogao, ali Siniša je to radio za obojicu i da god smo mogli kako god smo mogli, ali taj period je ostavio, stavljaš tačku na fudbal. Sećam se da je Sven Goran Erikson, kada je to počelo, sazvao jedan sastanak ekipe samo zbog mene i zbog Siniše. Zamolio je igrače da imaju razumevanje, zamolio ih je da imaju drugačiji pogled, da ono što mi trpimo da je to rat u našoj zemlji, ali da mi neki svoj rat vodimo kod nas, fudbalski, da gledamo da uzmemo titulu, to je bila sezona 1998/1999, posle toga 1999/2000 smo tu titulu i uzeli, tako da smo imali razumevanje i od kluba, i od saigrača, i od samog Svena koji je, nisam mogao, bar ja nisam mogao da imam boljeg trenera za prvu godinu u Italiji od njega.

Odlazak u Inter i čuvanje broja 11 za Sinišu 

- Ja sam otišao šest meseci pre. Znao sam nešto što će se izdešavati u narednih šest meseci, kako će ići dalje, što nije lepo, jer je tadašnji trener bio Zakeroni, sa kojim sam ja sarađivao isto i u Laciju i kod njega sam igrao fenomenalan fudbal. I dan danas sam u kontaktu sa misterom Zakeronijem, koji je fenomenalna ličnost i neko s kim volim da popričam i to su dugi razgovori, on ide u suštinu, ima šta da kaže, ima šta da prepriča, ispriča. Znao sam da će najverovatnije Manćini doći za trenera, znao sam da će doći Siniša. Zbog toga sam ja uzeo broj 11 tih prvih šest meseci, da ja sačuvam za njega kada bude dolazio. Jedna lepa priča, jedan novi početak, znam i pre mog dolaska, pričao sam dosta s njim, on je rekao da šta god odlučim, da neću pogrešiti. Tu prevagu odlaska u Inter imao je i Roberto, gde je rekao da "ako odeš tamo i tamo, bićeš jedan od mnogih, ali ako odeš u Inter, možeš da isišeš istoriju".

- I onda polako, počeli smo da dolazimo, neko ko je osvajao, počevši je od Roberta, preko Siniše, preko Sebastijana Verona, bilo je tu dosta. Došao je posle i Pepe Favalli, to su igrači koji su navikli, možda Pepe Favalli nije neko ime, ali njegova harizma i njegov karakter je bio fenomenalan. Došao je posle i Adrijano, došle su te nove snage i pobednički mentalitet, gde je Inter krenuo od nekog Superkupa, od Kupa Italije, preko ulaska u Ligu šampiona, do prvog skudeta, koji je bio za stolom, što oni kažu, ali mi smo igrali fudbal, znači da je bilo dovoljno bodova, onih uzetih na terenu, da se osvoji titula i onda polako kreće taj neki period 4 - 5 godina gde je Inter stvarno od 2005. pa do 2010. godine bio top. Sinisa, je posle izašao iz kopački, ušao u staf kod Manćinija, uzeo titulu sa Manćom, oprobao se i posle toga nastavio svoju fenomenalnu karijeru kao trener.

Mihina želja da meč na Maksimiru odlučuje, susret sa prijateljem okrenut leđima, krštenje pred zastavom Vukovar i meč karijere protiv Hrvata

- Ima anegdota kada je izašao žreb, naravno, nismo bili srećni zbog svega toga, ali opet to je fudbal i mi smo sve držali fudbala, ali Sinišina rečenica koja kaže, "voleo bih da zadnju utakmicu igramo na Maksimiru i da ta utakmica odlučuje ko će da ide dalje", ja sam rekao, "Miha, dobro, ok, jesmo hrabri, ali daj, zbog čega tako, daj ćale, bre". Kaže "ne, ne, ne, želim da zadnju utakmicu igram na Maksimiru i da ta utakmica odlučuje, ko će da ide dalje" Ispostavilo se da zadnju utakmicu igramo na Maksimiru, naravno da smo želeli da idemo tamo, a da ta utakmica nema rezultatski značaj, a ono je bilo totalno kontra. Tri rezultata su odgovarala, jedan, ispadaš, drugi, ideš u baraž, treći, prolaziš 100% dalje. Tako isto i Hrvatska, trebalo je da pobedi, da bi išla dalje i da se nada baražu.

- Tako da je to bilo jedno iskustvo, sam dolazak tamo, Mihina prošlost, susret sa prijateljem gde se priča leđima okrenuti, kao da su za dva stola, ja sedim za stolom sa Sinišom, taj drugar sedi tamo, da se ne vidi, zbog mnogo toga sad nije tema za pričanje zašto, jer je hotel bio pun svega i svačega, da kažemo. Bili smo pod budnim okom i čuvani smo bili dosta, tako da su njih dvojica, taj razgovor, sam ja bio svedok tog razgovora. Onda skapiraš i razumeš šta se sve tu dešavalo i kakve su to priče bile, ja ne želim to da iznosim. Naravno, nismo dobili, nije nam poželeo sreću njihov prijatelj jer je već trg, sutradan bio pun ljudi, puna svega, već su slavili taj sam koncert od jedan, dva, koji je počeo na Maksimiru i ta cela atmosfera, naravno, da nam je davalo podstreka i da nam je davalo snage da budemo pravi.

- I ta jedna anegdota, ako neko pogleda sliku pre utakmice videće će samo Sinišu i mene koji se smejemo. A šta se dešava? Dešava se to da se završe himne i da Siniša otrčava ispod istoka, gde je bila jedna zastava velika, "Vukovar 91", gde je klekao i prekrstio se i da ga ja zovem da se vrati jer se nismo slikali, ali jednostavno takva je atmosfera bila da ja nisam mogao da ga dozovem. I onda kad je on dolazio, ja kažem "šta radiš, jesi lud?" i on se smeje i ja počnem da se smejem. I onda na toj slici smo nas dvojica jedini koji ima malo drugačiji izraz lica.

- Na toj utakmici je Siniša bio najbolji na terenu. Znači, to je ono što je on želeo. Sad sam razumeo zašto je želeo. To retko ko može, verujte mi to. Sećam se zagrevanja, ti jednostavno propadaš u travu. Nije da posle svake minute zagrevanja ti noge budu lakše, ne. Jednostavno je ta tenzija takva bila da si ti propadao u travu. Naravno, taj meč je nosio mnogo toga. Prvih 15 minuta nismo izašli i 16. minut kad su dali gol, mi smo se radovali. Neka ste više dali gol. To je čuvena naša anegdota i priča. Neka ste ga više dali da počnemo da igramo fudbal. Onda smo stvarno tada počeli da igramo fudbal i da stvaramo šanse. Imali smo ta dva gola na Sinišinu asistenciju, koji je taj dan šutirao prekide. Mislim, nikad u životu bolje. On je u drugom poluvremenu skoro iz kruga centra šutnuo ka golu Ladića gde je ovaj jedva uspeo da odbrani. Imao je tu volju, želju, taj revanšizam koji se probudio u njemu. U tom momentu se moglo meriti tonama, ali to može samo neko ko ima strašan karakter i neko ko veruje u sopstvene mogućnosti. Dva prekida, dva gola. Izdržali smo sa igračem manje i to je bilo jedno od top tri večeri u mojoj fudbalskoj karijeri. Tri uspeha, da kažem, koji su bili onako, teški i izazovni, a na kraju pozitivni.

Oproštajni meč u Novom Sadu

- To je samo Siniša mogao da organizuje, onako kako on zna, spontano, čisto, jednostavno. Organizovao Inter da dođe avionom, organizovao svoje prijatelje koji su nas čekali. Pun stadion u Novom Sadu, jedna fenomenalna atmosfera, dosta poznatih ljudi, dosta zabave, dosta smeka. Lepo druženje posle utakmice, večera, svi zajedno, neko u kafanu, neku u klub, neko negde... Ali smo se proveli fenomenalno. Ali to je Siniša, znam i druženje posle u hotelu, svi zajedno sa porodicama, mnogo igrača, mnogo emocija. Ali to je ono što je Siniša Mihailović zaslužio od Novog Sada i Vojvodine kao kluba. Bilo je baš ono "a la Siniša, što bi se reklo".

Oproštajni meč Dekija za reprezentaciju Srbije sa Mihom kao selektorom

- Ja sam operisao tetivu i onda sam imao nesreću da je dva puta operišem, ali da nisam operisao tetivu, ja bih bio deo, iako sam rekao da sam završio, na njegov poziv bih se odazvao sigurno i on me je čekao. Čekao moj oporavak, na kraju sam rekao da nije to to, da ja nisam zadovoljan. I onda je rekao, to anegdota njegova, "ajde da se oprostiš dok sam ja, jer ne verujem da ćeš se oprostiti, da će te neko zvati u reprezentaciju da se oprostiš". Ali mi je rekao "moraš skinuti kile", jer sam ja tad već stotku nagurao brzinski i stvarno sam smršao i verujem da ne bih imao oproštajnu utakmicu da me on nije pozvao.

- I onda je lepo ispalo, isto u Novom Sadu. Bitno je bilo oprostiti se od državnog dresa, za mene je to bila svetinja i uvek sam gledao da dam svoj maksimum. Ali njegova hrabrost, još sam imao anegdotu, trenirali smo pa mi je otišao list ozbiljno, pa sam jedva izdržao 10 minuta onako na mišiće. Ali video sam koliko je njemu bilo drago zbog toga. Mnogo mu je bilo drago i videvši i mene i porodicu pored njega. Pune su mu oči suze bile, ja sam bio pun emocija, tako da sam tek kasnije sagledao i pogledao sve i skapirao šta je on to uradio za mene. Hvala mu, jer je to bio pravi oproštaj od reprezentacije.

Nikad ispričana ispovest Dekija o Mihinoj borbi s leukemijom

- Ja sam bio na odmoru, to je bilo leto. Početak priprema sa Bolonjom, početak jula. On me nazvao i pre nego što je to izašlo u novinama i rekao, pričali smo dugo i plakali i pričali ozbiljno. Jednostavno je to bio šok koji ne možeš... Posle toga je on detaljno objasnio kako je to išlo sa njegove strane. Sa moje strane je bio i dalje šok i neverica. Ali nisam želeo da verujem da će nešto biti sem oporavka, jedina opcija. Jer sam ja verovao u Sinišu i njegov karakter. Ako neko može, to može on. To sam stalno govorio. I tako je krenulo. Imali smo težak razgovor, mnogo jak, mnogo emotivan. Ja tad nisam hteo da prihvatim, a on je već prošao kroz to prihvatanje. Njegova priča kada se zatvorio u sobu, znajući njega, kojeg sam video možda samo jednom da je zaplakao, da se slomi, to je bilo baš teško.

"Nisam mogao da verujem šta mu je terapija uradila, ali to nije ubilo njegov duh"

- Onda kreće oporavak, prva transplantacija, prvi dolazak kada sam ga video prvi put posle toga, kada je izgubio dosta kilograma i to ostavlja mnogo jak utisak. Znači, Siniša je borac. Ja sam imao, kako sediš pa vidiš i taj krevet i tu aparaturu vidiš i koliko je težak, pošto u svakom momentu vidiš tu kilograma. Ja nisam mogao da verujem. Ja nisam mogao čudom da se načudim. Šta je ta terapija i šta je sve to uradilo Siniši. Ali nije ubilo njegov duh, on je nastavio da radi. Koliko god je i Tanjga, i sigurno Ariana i svi pokušali da mu kažu "stani, ne treba ti ta ekstra nervoza, jednostavno ti treba svaki atom snage i lucidnosti, koncentracije da izguraš! Ali sam razumeo njega da je to bio jedini put, da ne misli o ovome što je bilo. Jedini put je bio fudbal i to je ono zašto smo rođeni, zašto smo se spremali ceo život i uviek bili u tome. Ta njegova borba je bila jaka, istrajao je posle te prve transplantacije i polako se vraćao u normalu, i polako, ali sigurno je vraćao na težini, na izgledu, na radu.

Novi šok kad se bolest vratila: "Kad sam ga video na video-pozivu počeo sam odmah da plačem"

- Onda ide ta druga, koja je bio sigurno još veći šok. Duplo veći šok nego ta prva, jer tako je trebalo malo. Prošlo je dve i po godine, trebalo je još toliko, ali on je bio totalno fit, totalno se vratio i svojim starim navikama i treningu, trčanju, teretani i putovanjima i mešanju sa ljudima. Tada je bila korona i morao je da se čuva, svega je bilo. Tako da, taj drugi put je bio šok, naravno da sam znao kada će biti transplantacija, računajući kao i prvog puta, da će proći 4-5 dana od toga, da možemo se čujemo. Nije mi odgovarao telefon, naravno, zvao sam Arijanu i ona mi objasnila da je u tom trenutku jedna paklena borba njegova, sa infekcijama, sa temperaturama, sam organizam se borio. Mi smo se čuli tek posle 14 dana. Arijana me zvala na video poziv i kada smo se videli, ja sam počeo da plačem odmah, automatski jer ja nisam mogao da verujem. Šta je uradila ta borba za 14 dana i on nije mogao da priča, nije imao snage da priča, ali mu je drago bilo, kaže Arijana, da je mene nazvala samo i na video poziv, nikog drugog, zato što je Siniša izgledao kao neko od 80 godina. Verujte mi, to je bio šok i on je samo rekao, "pričaću ti". Ja sam rekao, "da, ali ćeš mi pričati! Ali ćeš mi pričati, moraš da mi ispričaš!. Kaže, "ispričaću ti".

- I onda smo se naravno videli i rekao je da je to bio jedan pakao, ta temperatura i ti bolovi, da je više bio vamo nego tamo. Halucinacije i sve. I opet je to počelo da bude iza njega. Ali ja mislim da smo tada bili svi sa jakim strahom.

Dijagnoza po treći put: Inovativne terapije u Bergamu i poslednji susret u bolnici

- Išao je oporavak i sve kako treba i onda, posle dva i po meseca, treći put, to je bio završni udarac. Iako ja i dalje sam verovao da to ne može da se desi. To će biti sve okej.

- Moje poslednje viđanje sa njim je bilo u novembru, pauza za reprezentaciju, već sam prešao u Sampdoriju i naravno da sam došao, čuli smo se stalno i naravno da i pohvale i kritike od njega su bile uvek iskrene i direktne i ja s tim nisam imao problem. Došao sam kod njega u bolnicu u Bergamu, tada niko nije ni znao da se radilo o inovativnoj terapiji koju mogu da dobijaju samo ljudi koji su prošli dva puta transplantaciju, dva puta hemiju, koji su, takoreći, prošli pakao, da mogu da uđu u tu grupu ljudi, da se proba sa tom inovativnom terapijom.

- I delovao mi je skroz okej. Ništa nije navodilo da će za mesec dana biti katastrofa. Ništa, znači on je totalno normalno izgledao. Proveli smo tu tri sata, nisam mogao više zbog protokola i zbog svega, to je bio neki maksimum. Sećam se njegove anegdote, kada je medicinska sestra donela tu infuziju koju on treba da primi, ja pitao sam je šta ti je ovo? On kaže, to mi je terapija, ja ga pitam, "samo to"? On kaže, "pa da, ako ne prođe taj čaj, neće biti dobro". Tako ga je zvao, čaj, jer mi je rekao doktor da ono što sam ja prošao, to je moglo da ubije bika, ne čoveka. Taj proces kroz koji je onda prolazio, primajući to, mi je rekao, ako ne prođe ovaj čaj, ne mogu sad da kažem šta mi je tačno rekao. Ja sam se okrenuo i rekao "ma daj". Posle smo pričali opet nešto o fudbalu i to, sestra je prolazila i ja sam joj objašnjavao nešto pokazivo, on je imao i tu tablu svoju i papir i onda sam objašnjavao kako bih ja to igrao, pričali smo stvarno i onda je prošla sestra i onda je on rekao, samo ako ne prođe ovaj čaj.... Nisam ja to skapirao kako treba.

Skamenio sam se kad sam video Arijanin poziv u 21.30, zavrištao sam..."

- Polako mu je krvna grupa bila dosta bolja i trebalo je još belih krvnih zrnaca da se stvori, ali polako je to išlo ka dobru. Sećam se, bio sam na pripremama u Turskoj sa Sampdorijom, kada me pozvala Arijana. Iskreno, kad dobijaš poziv, taj neki je oko 9 uveče, pola 10, ti vidiš Arijana Mihajlović, naravno da se zalediš, da se skameniš... Ja sam rekao, "da". "Kako si Deki"? U sebi se mislim "sigurno me ne zoveš da me pitaš kako si". Šta je bilo? Pa evo, Siniša je trenutno u morfijumskoj komi, htela sam da te nazovem, da ti kažem da je to to. Da je to to, da ne veruju da će izaći iz ove morfijumske kome. Znala sam koliko te je voleo i htela sam samo to da ti kažem. Ja znam da sam zavrištao, jer sam sedeo sa stručnim štabom i sa svima, i zavrištao i otišao u sobu gore i samo tražio da mi donesu, pošto sam ja prestao da pušim, samo sam tražio da mi donesu cigare, cigare, da mi donesu, jer u tom trenutku, doneli su mi i ja sam na terasi, ne mogu da prihvatim, ne želim da to prihvatim. Zvao sam, čuo sam se sa Tanjgom, sa Draženom, ne mogu da verujem. Nadaš se da će to da prođe.

- Naravno, ne spavaš i sutra ne spavaš i prekosutra ne spavaš i zoveš i zoveš. I onda, naravno, nisam želeo da uznemiravam Arijanu, jer ne mogu ni da zamislim kroz šta je ona prolazila. Ali znam da sam se čuo sa Tanjgom i da mi je prepričavao njegov boravak pored Siniše i on je otišao samo jer mu se oko inficiralo. A u stvari je to bio početak. On je došao u bolnicu ne znajući da će tu ostati i da neće više izaći. I to ja tako kad vraćam te neke stvari, taj život je mnogo, mnogo surov i mnogo mnogo jak nekada. Jer odeš i on je mislio "stavite mi neku kremu i da idem kući". Samo su mu rekli da legne, on je rekao da nema potrebe da legne, oni su insistirali, polako su počeli da rade analize, on je već u podne bio u morfijumskoj komi. Indukovanoj komi, jer je krenulo to i da mu ublaže bolove.

"Nismo svesni kakva ljudska veličina je otišla, mnogo ga sanjam, fali mi samo minut, da ga pitam nešto..."

- Šesnaestog je stigao poziv da je preminuo i to je to je nešto što moraš da prihvatiš, ali se nikada nećeš složiti sa time. Mislim da mi nismo svesni još ko je otišao i kolika veličina ljudska je otišla. Ja ne stavljam sebe, rekao sam to dosta puta kada me pitaju o Siniši Mihajloviću, Arijana, Viktorija, Virdžinija, Miroslav, Dušan i Nikolas su tu na prvom mesto. Majka i Dražen su tu na prvom mestu, to je krv, to je bol, neopisiva. Ja imam svoje mesto, ja ga čuvam, ja ga volim.

- Ja ne dam to svoje mesto jer sam preponosan na odnos koji sam imao sa Sinišom i nikad neću ni prihvatiti, jer sanjam ga dosta. Al' dosta ga sanjam, baš ga dosta sanjam. Uvek se pitam šta želiš da mi kažeš, jer mi je falilo, falilo mi ovih godinu dana po minut, samo da mi kaže nešto, samo da ga pitam nešto, da mi kaže... Znam da će on imati uvek pravi odgovor, kakav god da je, da li boleo ili ne boleo, znam da je on uvek imao pravi odgovor. I stalno pričam o njemu. Volim da pričam o njemu i sa osmehom se probudim kada ga sanjam, ispričam svima.

- Miha, Siniša, stvarno je nepravda, ja opet kažem, i to je dosta uticalo i na mene, taj gubitak jednog iskrenog, pravog prijatelja. Dosta me je promenio u zadnjih godinu dana. Ne znam da li je to na bolje ili na gore, ali sigurno da me je promenio. Sigurno da ne dajem važnosti više na neke stvari koje jednostavno ne da me ne dotiču, nego klize sa mene i suština je totalno druga. Kada ostaneš tako i odeš i ostaviš iza sebe petoro dece, suprugu divnu, majku, brata, i ostaviš ovaj svet, šta onda ja da se nerviram zbog nečega. Pričali smo kad smo se videli, rekli ste "e, okej si, dobro izgledaš". Da, dobro izgledam i dobro ću izgledati, i znam da bi mi on to rekao. Da, neću obraćati pažnju ni na nikakve gluposti, neću davati težinu nekim stvarima koje nisu vredne uopšte, jer pogledajte šta je. Prošlo je godinu dana, meni je to bilo juče. Uvek ću ga čuvati u mom svećenju, uvek ću biti ponosan na naš odnos, na sve što smo gradili zajedno, njegove primere, njegove savete i fali mi, da. Fali mi, fali mi, fali mi taj jedan minut da ga pitam par stvari.

"Nije prošao dan da ne pomislim na njega, ne može mi početi jutro i ne mogu da zaspim pre nego što ga pomenem u molitvi"

- Ne, ne, zato što imam svoju molitvu u kojoj je on svako jutro i svako veče i onda ne može mi početi ni dan i ne mogu ni zaspati pre nego što ga ne pomenem u svojoj molitvi. Tako da, Siniša je uvek i uvek će biti i meni je to jedna velika nepravda i puno mi fali.

Krem de la krem Italije je bio na oproštaju od Siniše, Rim je stao u tim trenucima

- To samo govori o veličini Siniše Mihajlovića, njegovom karakteru i poštovanju i načinu na koji su ga ljudi gledali izvana. Ne mogu da komentarišem sahranu. Za mene je to normalno, to poštovanje koje je Siniša dobio. To je minimalno što su mogli da urade za veličinu kao što je Siniša.

"Dušan me najviše podseća na Sinišu"

- Ja sam nekako realista u tim nekim stvarima. Krećući od sebe, težak je primer, ali sigurno da je njima najteže, tu ne može ni jedan kontakt, ništa ne može to da ublaži ili da zameni, ali da, ja sam u kontaktu sa Dušanom, sa Mirom, sa Nikolasom. S vremena na vreme, sa Virdžinijom i Viktorijom. Filip se viđa, pošto Filip moj i Federika su Đenovi, a muž od Virdžinije igra za Sampdoriju, Filip je u Đenovi. Tako da se druže i viđaju se. Sa Arijanom s vremena na vreme, kako je, je li dobro, je l' treba nešto. Ona je jaka žena, ona je strašno jaka žena. Bili su mi sada, pre mesec dana, su mi bili Dušan i Nikolas ovde da gledaju utakmicu protiv Genka, kod kuće, Duki me najviše podseća, ja sam njega i krstio. Ja sam njega krstio, ja ih obožavam, sve, ali Duki me nekako najviše podseća na Sinišu, i likom, i pričom, i stavom. Trudi se da priča i srpski, i fali im Siniša mnogo. Svima fali, svima fali.

Dekijevi sinovi svima pričaju s ponosom da ih je krstio Siniša

- Oni su šokirani isto ostali, oni obožavaju Sinišu, sa poštovanjem i ponosom što ih je on krstio. I to svima pričaj i to se svima hvale. To ne može da im otme niko i ne može da im izbriše niko.

Ideja da Nacionalni stadion ponese ime Siniše Mihajlovića

- Bilo bi lepo da nešto važno nosi ime Siniše Mihajlovića, jer to važno mora da ima isti karakter i da se prepozna u Siniši Mihajloviću, to nešto što bude veliko i važno. On to zaslužuje. Mislim da svi koji su ga poznavali, koji su ga i dobro poznavali i oni koji su ga se plašili, koji ga nisu poznavali, mislim da vam mogu reći samo lepe stvari o Siniši Mihajloviću i načinu na koji je on gledao život i suočavao se sa životom do posljednjeg momenta, mora da bude nešto jako i važno. Siguran sam da će biti.

Jedna reč kojom bi Dejan Stanković opisao Sinišu Mihajlovića

- Odanost. Onda je bio. Lojalan. Što je retkost. Pogotovo u današnje vreme danas ta reč za mnoge ne postoji. Ali bukvalno ne postoji.

Napomena: Zabranjeno preuzimanje delova teksta bez dozvole autora i uredništva Telegrafa!

(Dušan Uštević, Zorica Radulović)