Kako je izgledalo Mihino detinjstvo? Lomio ruke šutem sa 9 godina, išao u crkvu zbog profesorke matematike...

Foto-montaža: Milena Đorđević, Telegraf.rs

Siniša Mihajlović je ostavio neizbrisiv trag u srpskom fudbalu, a kako se bliži godinu dana od njegove smrti, tako naviru sećanja na zlatnu levicu svetskog fudbala i bivšeg reprezentativca i selektora koji je našoj zemlji u amanet ostavio i mnoge fudbalere koji danas predstavljaju Srbiju, a nedavno su joj i doneli plasman na Evropsko prvenstvo.

Telegraf je dobio ekskluzivna prava od Sinišine porodice, kao i članova porodice autora njegove prve biografije, novinara Miroslava Gavrilovića, da delove knjige objavi integralno u čast na Sinišu, koji je u "Božijoj levici" opisao mnoge detalje iz svog života i karijere, koji su mnogima manje poznati.

Preporučujemo

Posle prvog dela, u kojem je Miha opisao "noć koja mu je promenila život", sa revanš utakmice protiv Bajerna iz Minhena, kada je Zvezda otišla u finale u Bariju 1991. godine, sada vam donosimo nešto opširnije izdanje o Mihinom detinjstvu.

On je u ovom delu opisao kako je bio nestašan kao dečak, kako je često umeo i da se potuče, kako je satima vežbao udarac i slobodnjake, opisao je skroman život u kući u Borovu, kako je već sa nepunih deset godina vršnjaku polomio ruku nakon što ga je lopta pogodila u ruku posle njegovog šuta.

Opisao je i kako je zbog nestašluka ostao bez prve simpatije Zvezdane, kako je imao problem sa matematikom u srednjoj školi, ali i kako je lukavstvom i odlaskom na mise zbog pobožne profesorke rešio taj problem u novoj školi u koju se kasnije prebacio.

Ovo je drugi deo knjige "Božija levica", u kojoj je Miha opisivao svoje detinjstvo u Borovu:

Foto: Telegraf

Rođen sam u Vukovaru, gradu koji je, na žalost, postao poznat po razaranjima pretrpljenim u ratu na prostorima bivše Jugoslaviji. Međutim, moje detinjstvo i odrastanje vezani su za Borovo naselje, radničku koloniju u kojoj su uglavnom živele porodice iz kojih je neko radio u fabrici gume i obuće „Borovo".

Otac Bogdan je bio vozač kamiona u vukovarskom „Građevinaru", a majka Viktorija je radila u pomenutoj fabrici, u pogonu u kojem je prerađivana guma. Dakle, potičem iz prave radničke porodice, po mnogo čemu nalik drugima u okruženju u kojem smo živeli. Kada to kažem onda, pre svega, mislim na skroman život, na to da nismo oskudevali, ali daleko od toga da bi se to moglo nazvati lagodnim životom, životom u izobilju i bez briga.

Imali smo malu kuću, čistu i lepo uređenu. Pamtim hladne zime koje smo danju provodili u jedinoj prostoriji koja se zagrevala, a noću se slatko spavalo, uz nešto cvokotanja, u hladnim sobama.

Kad bi roditelji rano ujutru otišli na posao, budući da sam stariji, bio sam obavezan da brata Dražena ostavim da nešto duže spava, a ja da iz prodavnice donesem sve što ze potrebno za doručak. Moja je dužnost još bila da Dražena spremim i odvedem u obdanište, da bi potom, po povratku kući, mogao da produžim sa spavanjem.

Tako je počinao svaki dan: roditelji odu na posao i ostave uključen radio kako bih se na vreme razbudio i pozavršavao sve poslove pre nego što Dražena odvedem u obdanište.

Siniša Mihajlović kao beba; Foto: Milena Đorđević

Bio sam dobar dečak, odgovoran i poslušan, ali mnogo nestašan. U vreme kada je trebalo da krenem u prvi razred osnovne škole, mama je zamolila komšinicu, inače učiteljicu, da me primi u svoі razred. Nadala se da bi stroga učiteljica mogla nekako da me dovede u red. Međutim, budući da je dobro znala kakav sam i kakve bi probleme imala sa mnom, ta komšica ni po koju cenu nije pristala. Ali jeste Marija Pešić, koja je takođe stanovala blizu naše kuće.

Što se učenja tiče, bio sam odličan đak, svima za primer. Ali, van škole niko nije trebalo da se ugleda na mene. Naročito sam se isticao po nestašlucima i čestim tučama sa drugarima.

Od najranieg detinstva glavna igračka bila mi je lopta. Svaki slobodan trenutak provodio sam igrajući fudbal. Ako nije bilo nikoga da mi pravi društvo, šutirao sam loptu sam. Sate i sate sam provodio šutiraući na zamišljeni gol ili vežbajući driblinge, nestrpivo čekajući da mi se neko pridruži kako bismo igrali "na dva gola".

Obično sam imao jedne patike, i za igru i za školu. I danas se sećam prve lopte koju mi je tata kupio na pijaci. Tu pravu kožnu loptu čuvao sam kao oči u glavi, jer sam je doživljavao kao nešto najlepše i nazvrednije što sam imao. O kopačkama sam mogao samo da sanjam. Sećam se, kada sam prvi put bio pozvan u pionirsku reprezentaciju Hrvatske, od drugara sam pozamio kopačke pošto svoje nisam imao. Bile su to kopačke za ragbi, sa sedam krampona, pa sam ih prilagodio za fudbal, tako što sam odsekao jedan.

Pored poljane preko puta naše kuće na kojoj smo igrali fudbal, često sam odlazio i na „Rio", veliku travnatu livadu koju su koristili sportski avioni za poletanje i sletanje. Na toj poljani postojali su pravi fudbalski golovi, naravno bez mreže. Šutirao sam na prazan gol ciljajući odrebeno mesto i nije mi smetalo što sam pri tome najviše vremena gubio idući po loptu koza je završavala daleko iza gola.

Na tim golovima, otprilike regularnih dimenzija, naіviщe sam vežbao izvođenje slobodnih udaraca, proveravajući tako šta sam pre toga naučio šutiraujići kod kuće u ulaznu kapiju. To šutiranje u kapiju, koje je daleko odjіekivalo i verovatno smetalo komšijama, pomoglo mi je da izgradim jak udarac po kojem sam postao poznat, ne samo među vršnjacima, nego i među znatno starijima od sebe.

Foto: Nikola Anđić

Detinstvo pamtim po dugim letnjim danima koje sam, po završetku školske godine, provodio u igri. Zimi se na selu živi jednolično i monotono. Svi smo preko dana bili u jednoj sobi. Tu sam voleo da gledam kako se stariji kartaju, ali znalo se i kada moram u krevet, obično oko sedam sati. Sećam se da sam najučeše ostajao budan do početka televizijske emisije iz tog vremena sa prepoznatlivom špicom. Čekao sam svake večeri tu špicu, da bi posle nje utonuo u san.

Naviše sam se radovao praznicima, Novoj godini i Božću. Naravno, zbog poklona. U školi smo dobijali paketiće sa igračkama i slatkišima, koje sam štedljivo trošio kako bi trajali što duže. Kada bi mi ponestalo čokolade, znao sam gde je uvek ima: ispod vage, u kuhinji, gde je mama bezuspešno krila od mene i često me kažnjavala zato što sam pojeo tu čokoladu ostavljenu za kolače.

Inače, mama Viktorija bila je strožija od tate Bogdana, koji je retko kada grdio Dražena i mene, ali zato kod mame nismo imali popust. Naročito se to odnosilo na mene. Kad bih zaslužio, znala se mamina obavezna "porcija": šibom, varjačom, čim stigne. Sećam se, dva puta sam dobio baš vruće batine. Jednom, kad sam Dražena nagovorio da stavi prst među žice točka od bicikla koji sam okretao i pri tome se, naravno, on ozbiljno povredio.

Drugi put je mama bila žrtva moje obesti. Sedela je pred kućom u hladovini, a ja sam besomučno šutirao loptu u kapiju. U jednom trenutku, u nameri da je zaplašim, počeo sam sve češće da šaljem "bombe" prema mami. To je tako trajalo sve dok je lopta nije direktno pogodila u glavu. Nisam hteo da bude tako, ali šta vredi: mama se sa stolice stropoštala na zemlju i na trenutak ostala bez svesti! Kada je došla sebi, spasa mi nije bilo...

Foto: Telegraf

Sa ocenama, uglavnom, nisam imao problema, ali to ne znači da je u školi uvek sve išlo glatko. Posle svakog roditeljskog sastanka bilo je razloga za mamin "poseban tretman". Kazna ili zbog ocena ili zbog nečeg drugog, najčeše zbog nestašluka.

U to vreme bilo je pravilo da se ispod ocene dobijene u svesci mora potpisati neko od roditelja. Ako ocena nije bila dobra, događalo se da umesto desetak minuta, koliko mi je obično trebalo do kuće, idem iz škole i po sat vremena strahući kako će mama reagovati. Tako sam jednom prilikom, mislim u drugom razredu, čak i falsifikovao mamin potpis samo da bih izbegao kaznu zbog loše ocene u svesci. Kada se otkrilo šta sam uradio, naravno, dobio sam "duplu porciju" batina.

Za ono što sam doživavljao od drugih, a što nije bilo po mojoj volji, načešiće bi ceh plaćao nedužni Dražen. Četiri godine mlađi i fizički slabiji, morao je da trpi moju torturu. Tukao sam ga često, obično bezrazložno, tako da mogu da priznam da je od deset puta Dražen nazviše jedanput zaista zaslužio batine.

Dražen Mihajlović; Foto: Mileta Mirčetić

Mogu da se pohvalim da sam u svim dečijm igrama, ne samo u fudbalu, bio izuzetno uspešan. Na primer, važio sam za izvanrednog klikeraša, s tim što sam lukavo vodio računa s kim igram. Voleo sam da pobeđujem i zato sam izbegavao klikeraške duele sa boljima od sebe. Događalo se da u mojoj kolekciji bude i nekoliko stotina klikera, pa sam ih trošio tako što sam dodeljivao nagradu od pet klikera za svaki gol koji bi u fudbalu, u igri jedan na jedan", neko postigao protiv mene.

Iz tog vremena pamtim i jedan događaj koji se nie dobro zavšio za mog druga, ali koji je nagovestio ono po čemu ću postati poznat kao fudbaler. Dogodilo se to u vreme kada sam imao ne više od deset godina.

Šutirao sam svom snagom na gol koji іe branio moj vršnjak Slaven. U jednom trenutku lopta ga je pogodila u ruku i Slaven je plačući otrčao kući. Kasnje je ustanovljeno da je udarac bio toliko snažan da mu je lopta slomila ruku!?

Što se fudbala tiče, posebno su mi u sećanju ostali lokalni derbiji, utakmice ulica protiv ulice. Najveći rivalitet vladao je između Velebitske i Kozaračke ulice, a pri tome je glavna neizvesnost bila za koju ću od te

dve ekipe igrati. Naša kuća nalazila se u neutralnoj uličici, izmebu te dve veće, i zvala se Velebitski odvojak. Iako znatno mlađi od ostalih, bio sam glavna zvezda pre konačne odluke kojem ću se "carstvu" privoleti, hoću li pojačati ekipu Kozaračke ili Velebitske ulice.

O pobedama i porazima u tim utakmicama posle se danima pričalo. Ti lokalni derbiji bili su obeleženi skoro obaveznim "trećim poluvremenom", odnosno tučama koje su izazivale prekid ili smo na taj način po završetku odlučivali ko je tog dana zapravo bio pobednik.

Iz tog vremena pamtim i zednu Zvezdanu, moju prvu simpatiju, zbog koje sam ponekad satima kružio biciklom kroz njen kraj samo da bih je makar na trenutak video.

Foto: Milena Đorđević

Ta naša veza, ako se to uopšte može nazvati tako, završila se jednog zimskog dana mojom krivicom. Šta se dogodilo? Grudvali smo se, a u tom neravnopravnom nadmetanju Zvezdani nije ni bilo stalo da me pogodi, nego da u igri što duže ostanemo zajedno. Što se mene tiče, i meni je prizalo Zvezdanino društvo, ali u jednom trenutku načinio sam kobnu grešku. Napravio sam čvrstu grudvu, onu koju smo zvali ledenica, i tako je bacio da je Zvezdanu direktno pogodila u oko. To je nju toliko uvredilo da me od tada više nije ni pogledala. Tako je ta moja prva ljubavna veza naprasno prekinuta, baš kada je izgledalo da sam osvoіjo Zvezdanino srce.

U sećanje su mi se urezala još dva događaja, oba po tome što su me rastužila. Prvi je smrt bake Eve, mamine mame, koja je živela sa ujakom u Vukovaru. To je bila velika nesreća za celu porodicu. Drugi tužan događaz bila je Titova smrt. Tada sam, valjda, najviše plakao u životu. Svi su oko mene plakali. Stari i mladi. Strahovao sam da će nestanak Tita značiti kraj sveta. Međutim, pošto se to nije dogodilo, ta opšta žalost ostala mi je u sećanju samo po tome što sedam dana nismo išli u školu.

Posle završene osnovne škole, upisao sam se u srednju mašinsku, takođe u Borovu. I dalje sam bio odličan đak, s tim što je problem sa matematikom postajao sve veći jer profesorica Štambuk nije imala razumevanja za moja česta odsustvovanja sa nastave. Naime, sredom smo imali dva vezana časa matematike, a tog dana sam obično izostajao jer su u juniorskom uzrastu sredom igrane utakmice.

Te moje muke bile su tolike da mi je profesorica Štambuk još na polugodištu u prvom razredu rekla da do kraja godine više ne moram dolaziti na časove matematike. Znalo se šta to znači - moraću na popravni ispit. I bilo je tako. Međutim, uspeo sam na popravnom da se izvučem na zaista neverovatan način. Jedan drugar, koji je polagao pre mene, napisao mi je na parčetu hartije tačna rešena tri zadatka. Kada je red došao na mene, među 50-60 ceduljica izvukao sam baš onu na kojoj su bili zadaci čija sam rešenja dobio. Neverovatno, ali istinito. Položio sam i tako sam tog leta uspeo da izvučem živu glavu, ali bilo je jasno da zbog matematike i profesorice koja nije uvažavala moju strast prema fudbalu moram nešto da preduzmem.

Foto: Telegraf

Napustio sam mašinsku školu i treći razred nastavio u obućarskoj. Tu sam imao više sreće sa matematikom. Profesorica ze bila jedna starija gospođa koja je nedeljom pre podne redovno išla na misu. Tu sam, pred crkvom, zbog nje bio redovan, tek toliko da me zapazi.

Pobožnoі ženi bilojee važnije to što sam se pozavljiao na misi nego da li znam matematiku. Nikad nije proveravala moje znanje, imao sam zagarantovanu trojku. Tako sam, uz pomoć tog mog lukavstva, kod pobožne profesorice definitivno do kraja školovanja rešio problem sa matematikom.

Zanimljivo je da sam otprilike do sedmog razreda u osnovnoі školi bio među naznižim dečacima u razredu. Međutim, taj hendikep nije me sprečavao da budem istaknuti sportista, zaista svestran. Za mene je bilo rezervisano mesto u školskim reprezentacijama u fudbalu, košarci, rukometu, odbojci...

Prvo priznanje kao fudbaler dobio sam još kao pionir kada sam bio pozvan u selekciju Slavonije i Baranje na sedmodnevne pripreme u Slavonskoj Orahovici. Od svih pozvanih jedini ja nisam trenirao fudbal. Po povratku sa tih priprema, na predlog profesora fizičkog vaspitanja Zvonka Hercega, otišao sam da se prijavim u lokalni klub u Borovu. Znajući koliko mi to znači, mama i tata nisu imali ništa protiv da počnem aktivno da se bavim fudbalom, s tim što sam znao da na njihovu podršku mogu da računam samo ako lopta ne bude ugrožavala knigu.

To іe bio moj veliki motiv za učenje, pa se tog pravila, naučenog od roditelja, držim i kod svoje dece. Mogu da računaju na podršku u svemu, ali samo pod uslovom da su dobri đaci. Dakle, ako su ocene u redu, onda ću ih podržati u svemu ostalom, da idu na zabave, tenis, fudbal...

(Telegraf.rs)