Ispovest Lalatovića: "Šarac je za mene mrtav, u Ukrajini sam povraćao, evo šta mi Grobari kažu na ulici

Javnost je podeljena kada je u pitanju Nenad Lalatović, navijači klubova koje je vodio ga i te kako cene i poštuju, dok ga oni drugi svaku utakmicu "dočekuju na nož." Novinari, pogotovo oni koji sa njim sarađuju dugi niz godina, dići će obe ruke za njega. Uvek! Najviše zbog toga što su se uverili da njegove reči nisu uvijene, da tokom razgovora sa njim nema tabu tema, kao i da će ti reći ono što misli!

E sad, te njegove reči godinama unazad znale su da "uznemire osinjak" i zbog toga je često znao da bude na udaru sa svih strana. Priznaje i on sam da je ponekad znao da pretera, ali je činjenica da krivac postaje i pre suđenja. I s tim, jednostavno, mora da se bori.

S druge strane, Superliga jednostavno nije ista bez njega i nema sumnje da će njegov povratak u srpski fudbal doneti novu notu uzbuđenja. Preuzeo je subotički Spartak, u petak je promovisan kao novi trener Golubova do kraja sezone.

- Vidite da su me se uželeli. Potreban sam i ja Superligi i oni meni - kroz osmeh je na početku razgovora rekao Lalatović, koji je u intervjuu za Telegraf odlučio da govori o teškim danima u Ukrajini, vređanju koje trpi od strane navijača, zašto je kratko ostao u Arabiji, problemima u Banjaluci, izdaji Dragana Šarca koji je sada mrtav za njega, kao i o Crvenoj, zvezdi, Partizanu, Grobarima...

Za početak, o tome zašto se vratio u Srbiju:

- Dugo radim ovde. Nisam ja star trener, imam 45 godina. Mogu ovaj posao da radim još 15-20 godina i volim kad sam u Srbiji.. Bio sam u Arabiji i Ukrajinji, gde je bilo jako teško, i imao sam sad ponudu za ekipu sa Kipra. Zvaničnu ponudu sam dobio, ali da kažem plata je ta... Tamo je isto neka kriza, i nije velika. Nije bitno sad koliki je novac, ali nije nešto zašto bio otišao. Ne zbog novca, nego jednostavno... Evo, šta je bilo u Arabiji. Hteli su da mi nude novi ugovor na dve godine, ali da igra sin od tog princa koji vodi klub. Nisam hteo da ga stavim i zbog toga sam tamo bio devet ili deset utakmica. U prva četiri kola bio sam među tri najbolja trenera u ligi. Sa Al Hilalom sam odigrao nerešeno 0:0 na njihovom stadionu. To je bila senzacija. I zato kažem, kad te plate, onda ti možeš da postavljaš svoje uslove u inostranstvu. Kad te ne plate, ne pitaš se ništa i za tu platu koju su mi dali na Kipru onda mogu da te smene sutra. I dobar je bio klub, neću sad da ga imenujem. Poslali su mi zvaničnu ponudu na mejl, mogao sam samo da potpišem i da radim, ali sam odustao. Ostao sam ovde. Ja kažem, nemam ništa protiv toga da radim u Srbiji. Ja ceo svoj život mogu da radim u Srbiji i najviše volim da radim u Srbiji. Jer ja sam Srbin i ovde se osećam lepo. Tu sam sa svojom porodicom. Uživam.

"Dva kluba iz SL su me tražila, većina igrača ne bi došli u Zvezdu da ne igra LŠ"

Na kraju je završio u Spartaku, iako je imao i ponude drugih klubova iz Superlige.

- Za 12 godina koliko se bavim trenerskim poslom, prvi put sam sada napravio pauzu skoro dva meseca. Mogao sam odmah da počnem da radim, ali prijala mi je ta pauza, malo da se odmorim. Dva kluba iz Superlige su me tražila, ali moje i njihove ambicije se nisu poklopile. Spartak je, s druge strane, klub sa kojim sam se dogovorio za pet minuta. Klub sa velikom tradicijom i koji želi da bude u plej-ofu. Smatram da možemo zajedno to da napravimo. Naravno, neće biti lako, tek sam došao, biće dosta posla, ali verujem u ove igrače i da ćemo moći da izborimo to što klub očekuje - rekao je Lalatović i dodao:

- Pogledao sam dosta utakmica i ono što sam zamerio svojim fudbalerima jeste to da su olako primali golove i da im pada koncentracija između 62. i 90. minuta. U poslednja dva meča su primili pet golova i to mora da se popravi. Da budu bliže igraču, da budu agresivniji na terenu i moraju da veruju u sebe, da mogu da pobede svakog. Kada veruješ u to, onda ćeš i pobediti. Da nema straha u ovoj ligi koja je stvarno izjednačena, možda nikad kvalitetnija. Svako svakog može da pobedi i ja volim što je takva liga, da i Crvena zvezda i Partizan mogu da izgube utakmicu. To znači da smo na pravom putu i da naša liga napreduje.

Ne krije Lalatović i to da je za njega iznenađenje što Partizan u ovom trenutku ima šest bodova više od Crvene zvezde.

- Sigurno da jeste, ovo je najskuplji tim Zvezde. Imaju jako skupe igrače, stručni štab... To su dobri i kvalitetni fudbaleri, ali oni kada dođu da igraju u Srbiji moraju da shvate da je Zvezda jedan veliki klub. Verujem da većina njih, jedno 70 odsto, ne bi došla da Zvezda ne igra Ligu šampiona. Zbog toga su i došli, ne zbog Zvezde. I još imaju dobre ugovore. Naravno da se od njih mnogo traži i očekuje. Iskren da budem, ja sam mislio da će Zvezda da se prošeta ligom i da će uzeti koji bod više u LŠ. Ja im to od srca i želim. S druge strane, Partizan jeste iznenađenje, imaju 13 pobeda zaredom i ja im čestitam na tome. Ima još puno da se igra, neka bude prvak onaj ko to zasluži. I da Spartak i ja uđemo u plej-of - dodaje Lalatović kroz osmeh.

Na pitanje da li Spartak ima snage da se upusti u trku za Evropu, Lalatović je rekao:

- Pa znate šta, Evropa je u ovom trenutku možda daleko. Neću da pričamo o Evropi. Ja bih u ovom trenutku samo pričao o plej-ofu i mislim da će to biti veliki uspeh jer imamo ozbiljne kojima ćemo se boriti za to, kao što je Kragujevac koji ima sjajan tim. Pobeđuju, stvarno imaju dobre igrače, imate Mladost iz Lučana koji ima sada 21 bod, koja ima iskusan tim, imate tu Voždovac. Tako da kažem, biće teško ali jednostavno zato sam i došao ovde, zato su me i doveli da probamo da ostvarimo ono što se očekuje, to je taj plej-of. Ja verujem da možemo. Sad u ovih šest utakmica imamo četiri gostovanja i dve kod kuće protiv Radničkog i Crvene zvezde. Treba što više bodova da uzmemo u tih šest mečeva, potom da ja sa ekipom lepo prođem pripreme, da odigramo 7-8 utakmica u pripremnom periodu, da dovedemo još dva-tri igrača i onda mislim da ćemo biti na pravom putu. A i ovako verujem da ćemo uspeti.

Ugostiće Lalatović ekipu Zvezde sredinom decembra, malo pre večitog derbija, a zanimljivo je da je tačno pre 10 godina ostvario svoj prvi trijumf protiv Zvezde u Superligi.

- Pa da, tad sam bio trener Voždovca, pobedili smo Crvenu zvezdu sa 1:0, pobedio sam Zvezdu i na Marakani sa 3:1 i dva puta sam odigrao nerešeno. Dva-tri puta sam bio blizu pobede, da im isto uzmem bodove, ali nekad je Zvezda davale golove i u 100. minutu. Ja to ne zameram, nisam se puno bunio zato što je Zvezda bila u pitanju. Tako da, biće mi drago da igram protiv Zvezde. To je klub u kom sam ponikao, bio sam kapiten, prošao sam sve mlađe selekcije i u njima sam bio kapiten, osvojio sam četiri trofeja, bio sam i trener. Ja Zvezdi želim sve najbolje. Ugostićemo ih ovde, ja ću sigurno opet dati svoj maksimum, da probamo da zabeležimo dobar rezultat. Zvezda je, naravno, kvalitetnija dosta, o tome ne treba trošiti reči. Ali znate kako, kad imate dan, a oni nemaju, onda možemo da ih iznenadimo, možemo da pobedimo.

"Ne mrzim Partizan, navijači broje tri dana do Lalata, dva dana do Lalata...Doživeo sam na konferenciji da mi vređaju ćerku"

Vodio je Lalatović veliki broj klubova u Srbiji (Zvezda, Čukarički, Vojvodina, Niš...), Spartak mu je deveti kada su u pitanju oni koji su igrali Superligu,. Stiče se utisak da bi mogao da "obrne krug" i trenira sve. Osim jednog.

- Pa dobro, to da, naravno. Partizan. Slušajte, ljudi. Znate kako, mnogi misle da ja nešto mrzim Partizan. Ja prvo nisam naučio da mrzim. Mrzeti nekog, to jako ružna stvar. Ja mogu da ne navijam za Partizan. I ne mogu navijati, naravno, kada se ponikao u Crvenoj zvezdi. Ali ja Partizanu uvek želim sve najbolje. Tih 13 pobeda u nizu? Nema veze, to je dobro zbog srpskog fudbala, da se oni mešaju malo. Da bi bilo interesantnije prvenstvo. Jer Crvena zvezda je rešavala prvenstvo 15 kola pre kraja. To onda ništa nije bilo interesantno. Ovako će ova sezona biti interesantnija. Što se tiče Partizana, to je tako. Nema tih para. Šta da radim. Taj klub nikada ne mogu da treniram. Ne zato što ga mrzim, jer ne mrzim nikog, već zato što sam ponikao gde sam ponikao. A Partizanu uvek želim sve najbolje.

Bez ozbzira na to šta misli o Partizanu, Lalatović najvreliju dobrodošlicu dobije upravo u Humskoj. Vrlo brzo to preraste u vređanje koje pređe granicu razuma. Ne samo kada su u pitanju navijači crno-belih, već i na ostalim stadionima. Pa čak i na konferenijama, ako se setite onog skandala u Kruševcu.

- Prvo je na početku bilo čudno. Sad mi je to nekako normalno, ali onda kad se takve stvari dešavaju, naravno mi je krivo. Mislim da to nisam zaslužio. Mene kad vređaju, meni to nije toliko strašno. Ja sam to navikao, ajde, platili su kartu. Meni ne boli to što neko meni priča. Meni vređaju ćerku, nazivaju svakakvim pogrdnim rečima moju bivšu suprugu, majku moje dece. To mi je stvarno krivo. Ja smatram da to nisam zaslužio ni od koga, jer ja nikog ne vređam, nikog ne mrzim. Ja ne znam da mrzim. Ružno je mrzeti. Ja mogu da te ne simpatišem, ali da dođem, platim kartu... To je tako neko ponižavanje, opet smo mi svi isti narod. Ali dobro, jednostavno nosim se s tim. Ne znam zašto je to tako, ali očigledno da vredite. Jer ja sam svestan da je moj temperament takav kakav jeste. Ali ja tako isto vodim utakmice. U bilo kom klubu ja dajem sebe 100 odsto. Ja želim da pobedim. Jednostavno, vodim tu utakmicu, učestvujem u utakmici, prenosim energiju na igrače, podsećam igrača da treba da radi na utakmici. Jer, nažalost, ovo vreme je sada, da on jednostavno zaboravi šta mu kažeš kada dođe na teren. I onda, prosto sam takav i svestan sam da to neke ljude iritira.

- Ali ja mislim da to više, ne znam sad to, da kažu: "Hajmo da dođemo, da vređamo Nenada Lalatovića ili kako oni kažu Lalata." Kad igram protiv Partizana onda kažu tri dana do Lalata, dva dana do Lalata, jedan dan. Svi na stadion, pritom još besplatan ulaz. I onda rokajte. I uvek sam ja kriv i crna sam ovca.  Znate kako, šta god da napravim, oni samo gledaju mene. Ljudi, ostavite me više na miru. Pričajte o mojim rezultatima. Pustite to da li sam uradio ovo ili rekao ono. I onda ja kad sebe branim... -rekao je Lalatović i nadovezao se:

- Zamislite, ja sam doživeo to na konferenciji, i posle budem kažnjen. Uđe čovek i kaže: "J***m ti ćerku! Pitam ko je ovaj čovek, oni kažu da je to lice kluba. A da je to bilo kome drugom rekao? To bi bila senzacija, to je bio haos. Ali pošto je meni rečeno, ja sam odreagovao na njega, ja sam kažnjen. Zašto bih ja tu bio kažnjen? To nema nigde na svetu da neko uđe, ceo istetoviran i da tako nešto kaže. I onda kad na kraju ustaneš, on pobegne. Pa ako si tako hrabar, ostani. Potućićemo se, nema veze, izudaraj me. Ali ja ću dostojanstveno da dobijem batine od tebe, ali moju ćerku nećeš vređati meni u oči. Možeš da se zoveš kako god hoćeš. I onda na kraju ja sam kriv, ja sam opet ovakav, ja sam onakav. Mislim, ne znam zašto je to tako, stvarno, ja prvo mogu da kažem za sebe, nikad niko nisam prvi uvredio. Nema kome nisam pomogao.

- Mene prvo niko ne poznaje.  Dođu i vređaju me, ja ga pitam: "Dobro, jel' ti mene poznaješ? Kaže ne! Pa jesi li popio piće sa mnom nekad? Opet kaže ne! Jesi li me video nekad uživo? On opet ne! Pa što imaš takvo mišljenje o meni?! Pa ti me dečko ne poznaješ. Ti trebaš da napraviš jedno mišljenje o meni, da se upoznamo, da popijemo piće, da prošetamo, da idemo u bioskop. Onda ćeš videti kakav sam ja čovek. Par puta mi se desilo da mi dođe neko kog ne poznajem i kaže da li može da mi se izvini. Ja kažem, zašto? Ne znam, ništa mi nisi uradio. Pa kažem, mislim, krivo mi je, pričao sam jako loše o tebi, mislio sam se skroz drugačije. Sad kad sam te upoznao, promenio sam mišljenje. Kažem mu, ne zanima me šta si pričao, ali ti hvala. Mislim, dosta ljudi stekne neku pogrešnu sliku, a onda kad me upoznaju, onda skroz da je promene mišljenje.

- Ja stvarno moram da kažem i to. Nikada nisam imao problem, nijedan, na primer, privatno. Šta više, ti navijači Partizana koji dođu na tu utakmicu, oni me najviše i vređaju, ali uvek u gradu su prema meni prekorektni. Kako me vide, jave se, hoće da se slikaju. Kažu: "Je**ga, da si Partizanovac, mi bi te obožavali. Ovako, kad dođe ta utakmica mi možda jesmo takvi, ali ovako, privatno nismo." I to mi je drago, da  stvarno nikada nisam imao problem ni sa jednim navijačem. Prvo, ja nisam jedna konfliktna ličnost. Kada izađem u grad, ja gledam svoj sto, svoje društvo. Mene ne zanima niko drugi. Nikada nikog ne ogovaram. Ne zanima me ko šta radi. Bukvalno gledam sebe, svoju porodicu. Trudim se i radim za sebe i svoju porodicu. I prosto, kada mogu da pomognem, ja ću da pomognem. Ne odmažem i ne ogovaram nikoga. Ne zanima me to. To su loši ljudi. Šta mene briga šta ti radiš? Šta mene briga da ja, one komentare, one budale... Zamisli tog čoveka koji daje komentar i sad vređa Nenada Lalatovića? Čoveče, idi, gledaj, prehrani svoju porodicu, pusti Lalatovića, ne bavi se glupostima.

"U Ukrajini sam povraćao, gledaš ljude bez ruku i nogu, utakmica traje po pet sati, svaki dan me pitaju da li sam njihov"

Problemi koje je imao u Ukrajini su potpuno drugačije prirode nego ovi sa kojima se susretao u Srbiji. Mnogi su ostali u čudu kada je Lalatović preuzeo Zorju u jeku rata, ali...

- Sav početni kapital sam stekao zahvaljujući što sam igrao u Šahtjoru. Mene je pozvao Darijo Srna, bivši saigrač iz Šahtjora. Bio je sa Rinatom Ahmetovim i zvali su me da preuzmem Zorju. Prihvatio sam. Znao sam da je težak trenutak, nisam se ja nešto uplašio. Bila mi je želja. Ja volim da radim u Srbiji, ali zato što sam tamo nekad živeo i radio - otišao sam! Pazite, utakmica je trajala po pet sati. Svaki meč sam vodio prvo poluvreme. Onda se čuju sirene, uđemo u svlačionicu,. opet izađemo, igramo 20 minuta, pa opet u svlačionicu. Utakmica je zato trajala po četiri-pet sati. Svako putovanje van Ukrajine u Evropu, po 20 sati provedeš u autobusu, na granici, to je haos. Onda vidiš ljude bez ruku i bez nogu. Tamo gde sam ja živeo, nije sad neki smeštaj. Tu smo svi bili u toj bazi. Hrana je bila užasna. Verujte mi, da sam barem desetak puta povratio. To imaš da jedeš. Ja sad ne mogu da kupim, ja bih kupio, ali sirene su, ne možeš da odeš do grada. Onda to pojedem, onda dođem u sobu, ležim tamo, ispovraćam se. Onda slušam one sirene, ljudi idu u skloništa. Ja neću da siđem. Jednom sam hteo, ali kad sam video tamo 200 ljudi rekao sam "Idem u sobu, pa šta bude nek bude, kada sam već došao ovde." Onda čujete kao nešto šušti po nebu, sad ne znate, otkud znam gde će to da završi, uđeš u sobu, navučeš zavese, legneš i to je to. Nije bilo lako, ali ja sam neko ko vodi da radi - rekao je Lalatović i nastavio:

- Ne bojim se izazova. Otišao sam, vratio sam se odatle, stvarno nisam mogao više da izdržim. Bilo mi je teško u Zorji i sad vidim da su u problemima, da su negde pri dnu. Nije to da sad pravim alibi, ali... Bilo je 13 igrača, ratno stanje. Nije moglo da se napravi ono šta sam ja očekivao. Očekivao sam bolji tim, kvalitetniji tim. Obećali su, ali neće niko da dođe.  I onda kada sam ja video... Što mi kaže moj tata. "Sine, molim te vrati se." Em ne možeš da dovedeš igrača, em živiš gde živiš, em jedeš šta jedeš, sirene sviraju, utakmice traju po pet sati. Na kraju sam se vratio i onda ljudi tako dočekaju i kažu: "Evo ga, vratio se." Pa idite vi tamo pa barem pokušajte da uradite ono što sam ja uradio.

Imao je Lalatović problem i što je morao da balansira između Ukrajine i Rusije, odnosno da je kao Srbin već  okarakterisan kao proruski čovek.

- Nije bilo svejedno. Ja sam tamo bio najviše pitan. Srbin ste, proruski ste orijentisani. Ali ja kažem, ja nemam ni protiv Rusa, ni protiv Ukrajinaca ništa. Ja sam tamo stvarno živeo i ja volim taj narod, dešavalo se šta se dešavalo. Morao sam da balansiram. Nezgodno je kad te pitaju za koga si. Pa za koga sam? Živiš u Ukrajini, dođeš tamo, gledaš one ljude bez ruku i bez nogu vojske tamo, za koga si. Tu sam, uz vas sam, sa vama sam, tu sam igrao. Nisam nikada u životu igrao u Rusiji. Poštujem je, naravno, Rusija je velika zemlja. 

- Ali sad, kada moram da biram između toga i toga, ovde sam došao opet da radim. Dali su mi prvi novac, dali mi i drugi novac. Ne možeš da kažeš sad da si protiv njih. I nisam ja protiv nikog. Ja bih voleo da se taj rat završi. Ja i Rusiji i Ukrajini želim im najbolje. To su dva naroda, nekada su živeli u SSR-u. Pričaju istim jezikom i sad se ubijaju. Znači, to je stvarno katastrofa tamo, čega sam se sve nagledao. Nije to sad i za neku priču. Stvarno je bilo groznih situacija. I onda nije bilo lako. Verujte mi, svaki dan sam bio pitan. Znači, moraš da kažeš.

"Iz Arabije sam otišao jer su mi tražili da igra sin princa, ne bih dolazio u Banjaluku da sam znao neke stvari, vodio bih Želju u Sarajevo"

Za razliku od Ukrajine, u Arabiji ga je nešto drugo "žuljalo" i nije mogao da se izbori s tim. Mada, danas priznaje da je trebalo da bude pametniji.

- Pet meseci u Arabiji se svodilo da pojedem uveče sladoled i da prošetam. To je bilo sve. Ne možeš da izađeš, ne možeš ništa. Isto smo živeli u hotelu, isto hrana je onako malo teža. Ogromne su vrućine. Ja sad mogu da ne izađem iz sobe, da živim u smeštaju, treniram i da se brzo priviknem. Bukvalno sam provodio vreme u sobi i na treningu. I uveče prošetam malo oko hotela i tako sam živeo pet meseci - počeo je Lalatović, te otkrio šta mu je bilo žao:

- Zažalio jesam što sam bio tvrdoglav. Trebao sam da shvatim da je to tamo tako. Meni zove menadžer i kaže da dobijam dve godine ugovor, povećaće ti pare, prihvati. A onda mene zaboli što mi ranije nije rečeno da ima jedan uslov - sin princa mora da igra! Ja kažem, dobro, igraće. I onda će da igra. A ne posle petog kola mi kažete da mora da igra. Ja zbog toga nisam hteo. Meni kad kažete na vreme, ja ću sve prihvatiti. I to će tako biti, makar bilo na moju štetu. Krivo mi je. Trebao sam da budem pametniji, da me baš briga. Ali to sam ja. Imao sam igrača na toj poziciji koji je pet puta bolji. I sad kako ja da kažem njemu, ti ne igraš - on igra. Ali da su mi rekli na vreme: "Nenade, imamo sina od toga, možeš da dobiješ ugovor samo ako on bude igrao. Da li prihvataš?" Prihvatam, i onda igraj sine. Nije mi to ništa novo, jer sam prihvatio to kad sam došao. A ovako mi dođeš posle mesec dana i kažeš to tako mora. Pa, ne mora. Ne mogu to da uradim, to je jače od mene.

Posle Arabije usledio je povratak u Radnički iz Kragijevca koji je bio prežaljen. Međutim, iako su mu rekli da je lud, on se prihvatio posla i sačuvao ih u Superligi.

- Da, rekli su mi da ne idem tamo, da je bila nemoguća misija spasiti Radnički iz Kragijevca. Bio je prežaljen. Ali ja sam prosto imao veliku želju i volju, dobar tim. Imali smo šest utakmica bez poraza, šest pobeda. Prosto niko nije mogao da veruje, ali napravili smo dobru atmosferu. Igrači su prihvatili vrlo brzo ono što tražim od njih. Napravili smo dobar rezultat, Radnički je ostao u ligi. I sad pravi ovakve rezultate. Ja im želim sve najbolje.

Posle Kragujevca usledio je banjalučki Borac, tim koji je bio velika Lalatovićeva želja. Ipak, na kraju se ta priča završila neslavno, ali samo iz jednog razloga.

- Pa Borac je jedan veliki klub, ogroman klub u Republici Srpskoj. Tražili su me. Ne bih došao u Borac, odmah da znate, da sam znao da Borac ne igra i trenira u Banjaluci, već da igra u Novom Gradu. Zamislite da je na prvu utakmicu došlo 10.000 ljudi. Ja došao, u neki novi grad, nema reflektora, vruće, pet popodne, tvrd teren. Onda treniramo van Banjaluke. Jednostavno da su mi odmah rekli gde dolazim, nemaš stadion, nećeš igrati u Banjaluci, ja ne bih prihvatio. Možda bih došao posle šest meseci. Moja želja je bila da radim u Republici Srpskoj i da vodim Borac na njihovom stadionu, a ne u Novom Gradu. I onda ja sam odmah odlučio da odem, dva-tri puta sam davao ostavku i na kraju smo se dogovorili.

- Ja kad sam odlazio, da sam tu utakmicu pobedio, bio bih prvi na tabeli pošto Zrinjski nije igrao. Mi smo tu utakmicu izgubili. Pogledao sam, Novi Grad, ne igram već samo živim u Banjaluci. Ja sam došao, zato što je ta publika njihova posebna, sjajna. I onda sam otišao. Ali, ko zna, možda ću se opet vratiti. I uopšte kažem, u toj ligi ja bih voleo opet da radim. To je jedna liga koja je izjednačena. Ima tamo i drugih klubove, imate Želju, imate Sarajevo, imate Velež, imate Zrinjski, Borac... To su sve klubovi gde bih ja sutra odmah radio. Uopšte nemam problem s tim.

Na pitanje da potvrdi da li Željo i Sarajevo, dakle, dolaze u obzir, Lalatović je rekao:

- Da, Željo može. Željo, Sarajevo, ma može. Mislim, ja nisam tamo rođen. Svaki klub koji mene želi i koji će me ceniti i poštovati, ja bih prihvatio da radim. Željo i Sarajevo, to su dva velika kluba, ali Željo je Željo.

Kada je u pitanju epizoda u Borcu, gorak ukus je rana eliminacija u evropskim kvalifikacijama - i to iz tima sa Farskih Ostrva.

- Zato mi je bilo krivo što nismo igrali u Banjaluci, da smo igrali u Banjaluci dali bismo pet golova. Mi smo pobedili u Novom Gradu 2:0, onda odlazimo tamo, igramo, primimo gol, sad kada neko kaže, 45. minut, slobodan udarac sa 16 metara, povedu sa 1:0 i dva penala. Crveni karton. Stvarali smo toliko šansi, neće lopta gol, i onda na penale smo ispali. Jako mi je palo teško. A opet kažem, da sam igrao u Banjaluci mi bismo prošli sigurno.

Bio je tada Lalatović i na žestokom udaru javnosti.

- Da, da, da, jesam. Znate kako, to sad niko ne može da shvati, ali gde god da sam, ja ću uvek biti kriv. I dobro, jesam, trener sam, kriv sam. Žao mi je, teško mi je palo, mada nije trener uvek kriv. Mislim, dva penala, lopta je na jednoj strani, a ti se ovamo guraš sa drugim igračem. Nisam ja rekao da se gura, to je dva iskusna igrača, Gajić i Lazić. I na kraju posle dobijemo i crveni karton. I onda se desilo što se desilo, ali dobro, to je fudbal. Jako mi je bilo žao, zbog navijača, zbog svega, ali kažem, još veći mi je žal što nisam igrao u Banjaluci i vodio utakmice na njihovom stadionu.

"Rekao sam Šarcu: Ti si za mene mrtav, nemoj da si okrenuo moj broj telefona! Ali opet bih mu pomogao da mu treba"

Usledio je povratak u Niš, ali on će više ostati upamćen po tome što je ostao bez svog dugogodišnjeg saradnika Dragana Šarca. Podsetimo, Šarac je odlučio da ostane u Nišu i preuzme Radnički kada je Lalatović išao iz kluba u Mladost GAT.

- Ja Šarcu sad, prošlo me je, želim sve najbolje. Meni je svejedno, sada, na primer, imam 10 ljudi koji me svaki dan zovu da rade sa mnom. Za šta meni saradnici trebaju? Šarac mi je trebao samo za analizu, i on je to radio dobro. Na treningu ništa meni Šarac nije donosio. Može on da bude tvoj saradnik, ja odlučujem o treningu. Stvarno sam imao puno saradnika i onda je trebalo da se pravda novac. Dragan Šarac, Vidak Bratić, Jovanić i Vještica. I Nenad Lalatović. Kada dođe ovaj gazda i kaže: "Halo bre, to su četvorica tvojih saradnika." Sad, i oni moraju nešto da rade na terenu. I onda ljudi misle, a možda se i oni predstave kao "ja ovo, ja ono." Naravno da se ja pitam na svakom treningu, ja vodim kondiciju, pričam o taktici. Sve se radi onako kako ja hoću. Možda je želeo da predstavi (Šarac) kako je sve on to radio. Nažalost, ja sam stvarno njega mnogo voleo i ja sam svoj prvi otkaz dao na poslu zbog Dragana Šarca, kada me već pitao njemu, on je dobio otkaz i plakao - priča Lalatović o ovoj bolnoj temi:

- Ja sam drugar takav bio da sam dao otkaz zbog njega,  i nisam imao klub. Posle toga me tražio Kruševac, pa sam došao u Zvezdu. Tom čoveku smo zaposili i suprugu, dobila posao od moje porodice i moja porodica ga je upisala na prolicencu, 11 godina je radio sa mnom. Ja sam mu samo rekao: "Šaki, 'ajmo zajedno, došli smo zajedno, idemo zajedno, i ja ću te pohvaliti i reći, Dragan Šarac je sjajan trener i uzmi klub. Posle svega što smo prošli, bratski je da idemo zajedno."On je rekao: "Ne, ja hoću da ostanem." Šaki, nemoj, molim te to meni da uradiš, mnogo me boli to. Ne mogu da verujem šta mi radi. Ne trebaš mi ti, idi, ja ću te ishvaliti na sva usta, ali ne mogu emotivno, to mi je jako palo teško što me je tu izdao. Nisam mogao to da oprostim, jer ja to ne bih nikad njemu radio. Ali dobro, mene je sad to prošlo, voleo sam ga jako, radili smo 11 godina zajedno.

Sada kada je sve to nekako prošlo, Lalatović ističe da nema nikakav kontakt s njim.

- Ne, ne, ne, on je za mene mrtav. Mrtav je, ja sam mu rekao, ti si za mene mrtav, nemoj više nikad moj broj telefona da si okrenuo, ja to nisam zaslužio tebe. Sad da mu treba pomoć, opet bi pomogao, ja sam takav. Ovako ne želim da se čujem s njim, ali sad da mi neko kaže da Draganu Šarcu treba pomoć, uradi to za njega, ja bih uradio, ne bih voleo da ga vidim, ali bih mu pomogao, pomogao bih mu sigurno. Ja sam to, držalo me malo, prošlo me, ja sam takav tip, sad bih opet njemu pomogao i želim mu stvarno sve najbolje. Da nađe klub, da bude dobar trener, mislim da može, mislim da je pogrešio i zato je napravio taj niz od devet poraza na 11 mečeva. Nije mogao i smenili su ga poslednje kolo kako bi ostali u ligi. I to će ga možda dugo koštati u njegovoj trenerskoj karijeri, ali ja mu želim stvarno da nađe klub, i znam, ima Šaki porodicu, želim mu sve najbolje, bili smo kao braća. Negde u srcu me povredio, ali dalje ga ja na neki način volim. Međutim, to mu neću zaboraviti. Pomogao bih mu opet, sigurno bih mu pomogao. Sada kad bi mi neko rekao da ja mogu sad da utičem, ja bih rekao da. Ali neću da ga vidim.

Situacija sa Vidakom Bratićem je drugačija, mirno su se razišli. Bratić sada vodi Novi Sad i Lalatovićeva vrata uvek su mu otvorena.

- Tako je trebao i Šarac. Molio sam ih sve, ja sam bio taj koji ih je terao da rade sami. Probajte, idite, vidite, ljudski je, imate te licence, ljudski je da radite sami, znači prirodno je. A oni su vikali "Ne bez tebe, ne, ti si ovo, mi smo uz tebe", i na kraju, čim dobiješ tu prolicencu, odeš. A ja, ja te molim da ideš. To je nekako prirodno da im kažem: "Probajte, okušajte se." Radimo toliko, ja ću biti srećan, ali da se rastanemo u jednim lepim odnosima. Rekao sam: "Idite, probajte, pa ako ne daj Bože, nemate rezultat, uvek su vam moja vrata otvorene, uvek sa mnom možete da radite."

- Sa Bratićem sam ostao u prijateljskim odnosima, uzeo je Novi Sad, ja ga doživljavam kao člana svoje porodice, želim mu sve najbolje. Opet vam kažem, moji saradnici su bili moji drugari. Ja sam zvao njih sve prvo kao prijatelje. Šarcu je bio prvi posao sa mnom, Bratiću drugi. Oni meni nisu mogli da pomognu nikako, kad su došli. Ja sam njima pomogao. Šta mi je jednom rekao Dragan Džajić u Zvezdi: "Nenade, trener si Zvezde. Uzeo si za saradnike Šarca i Bratića. Neiskusni su, treba ti u Zvezdi čak možda i bolji od tebe, koji više znaju." I ja sam se to slagao, ali  sam se vodio tim prijateljstvom. Sa Bratićem se viđam, pre neki dan smo bili zajedno. Ono što želim sebi, želim Bratiću, doživljavam ga kao člana svoje porodice, i to je to. Imam i Jovanića, koji je trener golmana. On bi danas bio sa mnom ovde, ali ima neki problem u porodici i on ne može da radi do decembra. Sad Bratić da me okrene i kaže: "Šefe, mogu li da radim s tobom?" Uvek možeš. Jovanić uvek može. To su ljudi kojima su uvek moja vrata otvorena.

"Matijašević radi stvarno dobar posao, direktorima kažem: Idi jedi jagode, pij šampanjac i uživaj u svom poslu. Ti sedi u ložu, a ja ću ovde da je**m majku i da ginem"

Osvrnuo se Lalatović i na svoj bivši klub Čukarički koji ove sezone debituje u Evropi, u grupnoj fazi. Doduše, ove jeseni igraju po principu toplo-hladno.

- Matijašević stvarno radi dobar posao. Dragan Gale Obradović isto, gazda kluba, ja sam sa njima jako dobar. Čuka će uvek biti u mom srcu. Ja Čuki želim sve najbolje. Naravno, vidim da sad malo teže ide u Evropi i prvenstvu, ali dobro. Izaći će Čuka iz ove krize, ima dobar tim. Matijašević uvek napravi dobar tim, zajedno sa Galetom su pravi tandem i ja im želim sve najbolje. Ono što želim sebi, želim i Matijaševiću, Obradoviću i Čukaričkom. Ja taj klub stvarno volim, ostao mi je u srcu - rekao je Lalatović i dodao:

- Uvek sam imao dobar odnos sa većinom sportskih direktora. Nisam možda imao samo sa jednim, ali sa većinom jesam. Oni mene razumeju, ja njih, ne mešamo se jedni drugima u posao. Svakog direktora uvažavam. Perović iz Kragujevca, Jovanović, Matijašević, to su sve direktori koji su mene razumeli, ja razumem i njih. Kažem im: "Ljudi, vi radite svoj posao, ja svoj. Ja se vama ne mešam, nemojte vi meni. Napravimo tim i to je to." Jesi li direktor? Jesi! Pa idi jedi jagode, pij šampanjac i uživaj u svom poslu. Ti sedi u ložu, a ja ću ovde da je**m majku i da ginem. Ako ne valja, smeni me. Ako imam rezultate, pusti me da radim.

Upravo je to ono što Lalatović sada i želi - da radi i da pokuša da obraduje navijače Spartaka koji su mu već posle prvog treninga poželeli dobrodošlicu. Nema sumnje da je Lalatomanija u Subotici počela.

(Telegraf.rs)