"Novac me ne zanima, želim da ispunim san": Nikola Antić o povratku u Partizan, ponudama, mladim igračima...

Nije lako ući “u cipele” Slobodana Uroševića, koji je za pet godina u Partizanu stekao i status i simpatije navijač Partizana neverovatnom požrtvovanošću na svakoj utakmici, ali kada je kapiten rešio da se oproba u drugoj sredini klub iz Humske je, pored nekoliko opcija, zapravo imao lak izbor, dao je prioritet i vratio svoje dete. Tako je Nikola Antić dobio “drugu šansu” da se dokaže u prvom timu, jer mu je prva uskraćena spletom okolnosti, iako je svojevremeno u generaciji rođenoj 1994. godine bio kapiten i nosilac ekipe kome se predviđala blistava karijera. Umesto logičnim, morao je zaobilaznim putem, ali je na kraju stigao tamo gde je, kako sam kaže, najviše želeo – u prvi tim Partizana.

Preporučujemo

Iskusniji, zreliji sa idejom da dokaže da je jednom nekada neko pogrešio u njegovom slučaju, ali i voljan da pomogne mladim igračima da zaobiđu put kojim se ređe ide..

Ne bih se vraćao da nisam spreman na izazov

Šta je prelomilo da pre povratka u Vojvodinu ili ostanka u Rusiji odaberete Partizan?

- Ideja da ispunim istu onu želju koju sam imao kada sam kročio u omladinsku školu, a to je da budem prvotimac Partizana. Nije se tada realizovala, ali nikada nije prestala da tinja u meni. Zato sam uveren da ću biti ekstremno motivisan da se dokažem i dam celog sebe ovom klubu, jer se nije desilo kada je možda bilo prirodnije. Spreman sam za izazov, ne bih sigurno došao da nisam, budite uvereni. Odbio sam sve druge ponude čim su me pozvali, nije me zanimao ni novac, mogao sam da zaradim više na drugim mestima. Odmah sam zvao trenera Himkija, koji me je bukvalno molio da ostanem, no, ništa više nije moglo da se ispreči između mene i Partizana, ta odluka je za mene bila laka – kaže Nikola Antić za Telegraf.

Čini se da Vam put do cilja nije bio lak, da li biste ga preporučili mladim igračima ili biste im predložili da budu strpljiviji?

- Nema idelanog puta u fudbalu, jedino što mogu da im preporučim su upornost, rad, trening, strpljenje, rad i poštovanje trenera, da osete, “stope” se sa grbom Partizana i onda će se taj put sam otvoriti. Nekad lakše, nekada, pak, kao u mom slučaju teže. Kao klinac se nisam dogovorio sa klubom, možda sam pogrešio, možda je trebalo da odem na “kaljenje” u Teleoptik, da budem strpljiviji, ali to je neka moja priča. Vratio sam se, dobio neku novu životnu šansu u mom klubu i najbitnije mi je da sam opet tu gde sam oduvek želeo da budem. Zato taj svoj put gledam na pozitivan način, jer sam ispunio neke svoje snove i nije bitno da li imaš 16, 19, 22 ili 29 godina kao ja sada, ako si na kraju stigao do cilja o kome si sanjao.

Foto: FK Partizan

Zašto se nije desilo kada je bilo prirodnije, odmah posle omladinske škole, šta je zakočilo dogovor, mimo konkurencije koja je tada bila žestoka?

- Bila je sporna priča u vezi sa stipendijom i profesionalnim ugovorom, da se ne vraćam na to, jer sam davno prevazišao situaciju i shvatio da moram drugačijim putem. Tada su moji roditelji razgovarali sa Mladenom Krstajićem i Albertom Nađom, koji su brinuli o sportskom sektoru i nisu se kockice složile. Nažalost... Moja generacija je imala dosta talenotovanih igrača i ko god da je dobio priliku u prvom timu, klub ne bi pogrešio. Lazar Marković, Nikola Ninković, Aleksandar Mitrović, Luka Stojanović, Marko Živković, Savić, ja – svi smo mogli da igramo, u tom sam uveren.

Trener Popović je učinio mnogo za našu generaciju

Pamte vas kao lidera generacije, bili ste kapiten svim navedenim momcima na inicijativu trenera Zvonka Popovića?

- Trener Zvonko Popović me je odredio za kapitena. Puno smo razgovarali, kako o fudbalu, tako i o životnim temama, o školi, porodici i video je u meni tada možda lidera. Sećam se da Marko Živković, Aleksandar Mitrović i ja ostajali posle treninga sa trenerom Popovićem da vežbamo centaršuteve i završnicu, Stalno smo radili dodatno, pas, “merdevine”, driblinge, završnicu... Živeli smo praktično na sportskom centru i stadionu, mnogo nam je to svima značilo u karijerama, ta posvećenost trenera Popovića ka svima nama i svi smo negde našli svoj put. To je i neka poruka mladima, jako je bitno da se trener sluša u Partizanu, jer svi oni govore i rade prave stvari za mlade igrače.

Sa pomenutim Popovićem ste imali i zanimljivu anegdotu, tražili ste mu broj deset i poziciju veznog, iako ste igrali levog beka. Ispunio vam je želju, ali je tvrdio da ste njegov Ešli Kol?

- Istina je – nasmejao se Antić iksreno, od srca. - Dao mi je tu desetku u Obrenovcu na meču, jer sam stalno “mleo” za to, a Luka Stojanović je uz to bio bolestan. Posle mi je pevala cela svlačionica, svi su bili srećni zbog mene. Mada, ne zna se možda sada, ali u Partizanu smo i Aleksandar Mitrović i ja počeli kao vezni igrači. Trener Popović me je posle toga prebacio na levi bok, rekavši da ću sa te pozicije, sa vojim viđenjem igre, moći najviše da pružim, a Mitar je završio u napadu. Nije mi bilo pravo u početku, ljutio sam se malo, no, kako je vreme odmicalo shvatao sam da je u pravu. Tako je i došlo do toga da sam njegov Ešli Kol, veoma sam mu zahvalan za sve što je uradio za mene.

Foto: FK Partizan

Danas je fokus na mladim igračima

Od tog vremena dosta toga se promenilo. Možete li da uporedite tadašnji i današnji Partizan?

- Partizan je u tom vremenu kada sam bio klinac u školi imao strašne timove. Dohvatao sam lopte Prinsu Tejgu, Krstajiću, Saletu Iliću, nešto ranije Žuki, Moreiri, Dijari... Bili su to jaki, iskusni timovi. Sada je drugačije, više je mlađih momaka u sastavu, vremena se naprosto menjaju, čak i evropski velikani poput Arsenala, Borusije iz Dortmunda, Ajaksa još odavno – igraju sa mlađim igračima. Naravno, mora da postoji balans sa iskusnim fudbalerima koji će ih usmeriti, ajedno sa trenerom. Partizan to može da iznese, jer je kvalitet mladim momaka iz škole veoma dobar.

Jedan od razloga što ste dobili poziv Partizana je upravo taj, da biste pomogli mlađim igračima...

- Tako je. Kako što slušaju trenere, moraju da slušaju i starije igrače i sve oko sebe, koji im sigurno žele dobro, Bilo da je kondicioni trener, PR kluba, neko ko radi na sportskom centru, moraju da pokažu poštovanjem vaspitanje i da upijaju znanje gde god mogu. U periodu razvoja, prelaska u prvi tim fokus mora da bude na terenu, treninzima, radu na sebi, ishrani, suplementima, kvalitetnom odmoru koji je jako bitan. Ako se stide da pitaju, prilazićemo mi njima, otvoreno. Mladi su još uvek, nemaju još svoje porodice i mogu da se posvete sportu i pozivu koji su odabrali do maksimuma. Briga o telu, koncentracija u radu, građene karaktera kroz pobede čak i na treningu, jer se sve to prenosi na mečeve. Tako se postaje igrač Partizana.

Koliko može podmlađeni tim Partizana u narednoj sezoni?

- Najbitnije je imati samopouzdanje, a ono dolazi iz dobrih rezultata. Početak mora da bude dobar i da postoji kontinuitet i nivo i to je stvar karaktera. Moraš da budeš spreman na sve, da budeš pravi na terenu, da izdržiš i udare sa strane, a da uz to pobeđuješ. Najviše je do igrača, moramo da budemo tim, svi kako jedan i izgradimo zajedno taj karakter grupe. Imamo dosta mladih momaka u timu, tu smo i mi stariji uz njih, obaveza nam je da, zajedno sa stručnim štabom podredimo sve Partizanu, koji je iznad svih nas. Biće nam svakako potrebna i pojačanja, mora da postoji roster od 15, 16 igrača koji može da iznese tri takmičenja.

Čini se da će naredna sezona biti izuzetno teška, jer su se svi vodeći timovi dobrano pojačali zbog evropskih takmičenja. Gde je tu Partizan?

- Svi danas ulažu u našem fudbalu, svi se pojačavaju, apatiti rastu, a i više se prati, jer mnogo timova ide u Evropu i svi bi na tu scenu i da se dokažu. Zato moramo da budemo fokusirani na uspeh kluba. Partizan vidim uvek i zauvek na prvom mestu, jer sam fudbalom počeo da se bavim i učen sam od malena samo da pobeđujem, Igrao ispred zgrade ili za bodove – svejedno, za mene ne postoji drugi cilj, sve je podređeno uspehu kluba, pa ćemo da vidimo gde će to sve da nas odvede do kraja sezone – zaključuje Nikola Antić.

(Telegraf.rs)