Legenda o Peleu koju malo ko zna: Kako je dečak od 17 godina spasio naciju i promenio fudbal zauvek

Danas se svi ljubitelji fudbala slažu da je reprezentacija Brazila jedna od najboljih i najuspešnijih ekipa na svetu.

Ne samo zbog pet titula šampiona sveta, i devet titula prvaka Južne Amerike, te šest titula klupskog prvaka sveta, već i zbog velikog broja vrhunskih igrača koje je ova zemlja iznedrila u poslednjih nekoliko decenija.

Ipak, na početku nije sve  bilo tako lepo i idealno, a Brazilci, iako su važili za dosta kvalitetne fudbalere nisu imali nijedu svetsku titulu da to potvrde.

Ključni momenat njihovog uspona u svetu fudbala desio se baš na danjašnji dan pre 65. godina. Te 1958. godine na 29. juna, jedan golobradi mladić od 17 godina po imenu Edson Arantes do Nasimento sa nadimkom Diko, plešući žingu poveo je Brazilce do trona i prve titule Mundijala.

Od toga dana počinje domionacija Brazila u svetskom fudbalu  legenda o Peleu.

Ali, premotajmo film na početak priče.

Još od 1930. godine i prvog Mundijala u Urugvaju, kada ih je na putu do trona zaustavila Jugoslavija sa Mošom, Tirketom i Milutincem, Brazilci nisu imali sreće ni na narednim šampionatima. Iako su bili prvaci Južne Amerike tri puta (1919. 1922. i 1949) nedostajala je ona najveća titula.

Na Mudnijalu u Italiji 1938. bili su bronzani, da bi 1950.( 1942 i 1946 se nije igralo zbog II svtskog rata) stigli do finala i borbe za titulu i to u Rio de Žaneiru gde  su pred 173,850 svojih zemljaka poraženi od Urugvaja sa 2:1. Rezultat je bio nerešen do samog kraja a onda je Urugvaj dao gol za pobedu.

Bilo je to razočarenje za celu naciju, koja je za neuspeh okivila ležerni slobodni stil igre Brazilaca popularno nazvan žinga.  Žinga je potekla iz afričke kulture robova koji su u periodu između 17. i 18 veka portugalskim brodovima dovedeni u Brazil da rade.

Foto: wikipedia/Johann Moritz Rugendas

Mnogi od njih suprostavili su se robovlasnicima, odbili da rade i pobegli u džunglu Amazonije. Tamo su razvili posebnu vrstu igre između plesa i borbe koju su nazvali žinga. Ona je sadržala elemente akrobatike i bila je deo kapuere.

Nakon ukidanja ropstva u Brazilu početkom 1888. godine ljudi su se iz džungle vratili u gradove, ali su tada saznali da je kapoera zabranjena zakonom. Ipak, kako bi praktikovali svoju žingu, pronašli su igru sa loptom ( kasnije poznat kao fudbal) kao idelanu platformu da svoje akrobatske veštine vežbaju. Nedugo zatim, žinga stil fudbala postao je deo naroda Brazila, a fudbaleri su ga praktikovali na takmičenjima.

Međutim, posle neuspeha 1950. a naročito 1954 na Mundijalu u Švajcarskoj, narod Brazila počeo je da orkivljuje žingu za loše rezultate i uskoro su treneri i selektor prestali da je upražćnjavaju na trenizima i utakmicama. Počeli su da forsiraju evropski stil igre sa formacijama i konkretnim zadacima.

Pred Mundijal 1958. ekipa Brazila se spremala da ode u Švedsku forsirajući formaciju 4-4-2 koju je uvežbavao selektor Vicente Fiola.

Osim toga prvi put je u reprezentaciju zvao Manuela Garinču i  vremešnog Zita, kao i mladog Edsona Dika Arantesa Do Nasimenta, koji je imao 17 godina.

Foto: Tanjug/AP

Međutim, nešto nije štimalo u igri tima, dosta igrača se povredilo na treninzima i reporteri su već počeli da nagađaju da će Brazil doživeti fijasko.

U Švedskoj na Mundijalu, najveći favorit je bila ekipa domaćina predvbođena selektorom Rajnardom koja je delovala kao kaznena ekspedicija, stameno u odbrani i efikasno u napadu.

Brazil je nekako dobio Austriju u prvom meču sa 3:0, zatim su igrali nerešeno sa Engleskom 0:0. Odlučujući meč bio je sa SSSR-om za prolaz grupe, gde je prvi put zaigrao mladi Diko, koji je zamenio Žozea Altafinija popularnog Macolu koji je bio povređen. Iako je i sam bio rovit od povrede mladi Diko je pružio solidnu partiju.

Ali to je tek bio uvod u početak legende.

Brazil je kao prvoplasirani prošao u polufnale gde ga je čekala Francuska, drugi favorit takmičenja posle Švedske.  Brazilci su krenuli kilavo, pokušavajući da povežu linije ali su na iznenađenje svih poveli već u 2. minutu. Francuzi su odmah uzvratili preko Žista Fontena, da bi Didi doveo Brazil u vođstvo pred kraj poluvremena. U nastavku meča, dok se lomio rezultat jedan mladić je utabao sebi put u legendu.

Printskrin: Rptimao/youtube

Mladi Diko je se oslobodio i počeo da igra žingu i za 20 minuta razbio Francuze sa tri gola za ukupnu pobedu od 5:2.

Svet je bio u šoku igrom jednog sedamnestogodišnaka, ali ostalo je još finale da se odigra protiv nepobedive Švedske. Tog 29. juna 1958. godine desilo se nešto što je promenilo fudbal.

Pred tu utakmicu mladi Edson Arantes do Nasimento zvani Diko, dobio je nadimak koji će mu obeležiti život. Postao je Pele. Tako ga je, sudeći po nezvaničnoj priči,  prozvao saigrač Žoze Altafini pred finalni meč.

Naime, po verziji iz igranog filma koji je snimljen 2016. godine nadimak Pele dobio je kao klinac zbog svog tadašnjeg ljubimca i golmana Vasko da Game Bilea, koga je on pogrešno izgovarao kao Pele.

Tada su se deca smejala pa su počeli tako da ga oslovljavaju, dok su igrali žingu,  a ta reč na portugalskom jeziku nema nikakvo značenje. Ipak, uspeo je da se izbori da ga ne zovu tako kada je odrastao sve dok se Altafini nije setio pred finale i prozvao ga ponovo Pele.I tada je ceo svet počeo da skandira to ime.

Šveđani su bili samouvereni, snažni i poveli su već u 4. minutu meča. I to je bilo sve što su uradili jer usledio je šoutajm Brazila koji je  predvodio Pele. Dao je dva gola a Karioke su pobedile na kraju sa 5:2 i osvojile boginju Nike.

A Pele je promenio fudbal. Jer od tada brazilska žinga postala je zaštitni znak ove reprezentacije koja je u svakoj generaicji imala neverovatne driblere i akrobate. Mundijal su osvajali naviše puta od svih. I to 1962. i 1970. kada su trofej Žila Rimea dobili u trajno vlasnštov kao prva ekipa koja ima tri titule. Ali, nisu tu stali, nastavili su 1994. i 2002. godine.

A ako vas zanima kako to izgleda Žinga pogledajte u videu ispod.

(Telegraf.rs)