Duljaj iskreno o počecima u Partizanu, duelima sa Zidanom i klupi crno-belih: "Razum govorio ne, a srce da"

Malo toga nije izrečeno ili napisano o Igoru Duljaju otkako je kročio u prvi tim Partizana kao igrač, a “reprizna” podsećanja su ponovo pokrenuta onog momenta kada je prihvatio da bude trener crno-belih u verovatno najkompleksnijem trenutku od osnivanja kluba.

Otkrio je mladi trener niz zanimljivih detalja, ali kako vreme odmiče čini se da i sam polako “vadi iz arhive” neke zanimljive činjenice te se u razgovoru za klupsku emisiju “Partizanov magazin” podsetio nekih zanimljivih detalja sa početaka karijere, sudbinske posete kluba iz Humske njegovoj rodnoj Topoli, meču Partizana i Intera 1990. godine, kao i čuvenih duela sa Zinedinom Zidanom u Ligi šampiona, koje je kasnije iskusio kao prvotimac, prerespektivan mlad igrač.

Preporučujemo

Za početak se prisetio kako se uopšte opredelio za Partizan i ko je tome najviše kumovao.

- Za Partizan navijam otakako znam za sebe, tu ljubam mi je usadio pokojni otac, koji je uvek pričao o fudbalu i crno-belima, najlepše priče. Ono što je meni ostalo u najlepšem sećanju, gde se ta ljubav dodatno produbila je meč Partizana i Intera iz Milana, 1990, godine. Otac me odveo na meč i od tada sam bio ludo zaljubljen u Partizan, u atmosferu, čak se i sećam svih detalja, golova Gorana Plavog Stevanovića i Lotara Mateusa. Tako sam i pre, ali i posle toga jurio samo za loptom, ali u tom vremenu ih nije bilo tako mnogo kao danas, pa smo u školskom dvorištu da je neko donese i da zaigramo – priseća se sa osmehom Igor Duljaj.

Porodično je bio vezan za pekaru svog oca, od toga se Duljaji živeli, ali sudbina je ipak umešala prste...

- Otac i majka su po celu noć radili u pekari do 10 ujutru, a onda je mama ostajala u pekari da prodaje, pa smo se stariji brat Joakim, mlađi brat Nenad sestra Irena i ja smenjivali u pomoći. Meni je taj dan, kada je gostovao Partizan, to je generacija rođena 1977. godine i činili su je Saša Ilić, Veljko Paunović (...), zapala smena u pekari i nisam mogao da odem da gledam meč. Onda je komšija čika Miša, inače zubar po struci, koji nažalost više nije među nama, upitao me je zašto nisam otišao da gledam utakmicu, pa sam mu odgovorio da radim i da otac nije želeo da me pusti. On je otišao kod tate i ubedio ga da mi ipak dopusti da idem i to je sudbina. Otišao sam na stadion da gledam, ali se jedan igrač iz Karađorđa požalio na bol u stomaku, da li od straha ili stvarno – nije bitno i tadašnji trener, ujedno u učitelj u školi Žika Andrić me je video i rekao: Igore, hoćeš li da igraš? Odgovorio sam potvrdno, iako nisam imao opremu, nego sam uzeo prve patike na koje sam naleteo i sećam se da smo izgubili 8:0, ali to nije bilo važno. Pitali su me odmah posle meča gde mi je otac, rekli da ga dovedem i tako je sve krenulo...

Ljubav prema fudbalu i Partizanju nije zaustavila ni zdravstvena anomalija zbog koje je Duljaj u mlađim selekcijama jednom izgubio svet na meču, nekada je i povraćao...

- Bilo je to kod trenera čika Gice Damjanovića, jednom sam čak i gubio svest, pa sam nekada i povraćao. Vodlili su me na lekarske preglede i utvrđeno je da sam predodređen za nekakve migrene u bliskoj budućnosti. Tako da je priča tačna.

Foto: Nikola Tomić

Molim te ostavi me, lopta je tamo

Ono po čemu navijači Partizana Duljaja najviše pamte su čuveni dueli sa Real Madridom, u grupnoj fazi Lige šampiona 2003. gdoien i jednim od najboljih igrača svih vremena Zinedinom Zidanom. Od tadašnjeg trenera Lotara Mateusa je dobio zadatak da “markira” Francuza, posle čega mu je i sam fudbalski virtuoz odao priznanje trekavši da mi nikada nije bilo teže, ali da korektnijeg čuvara nije upoznao.

- Mediji su preneli tu njegovu izjavu posle meča, a sa same utakmice se sećam da mi je Lotar Mateus dao zadatak i rekao da nikada nije tražio ni od koga da igra personalno protiv nekog igrača, ali da u ovom sčučaju tako mora I da me zanima samo Zidan. Gde je on – tu si i ti, rekao mi je trener. Tako sam na tom meču više pažnju obraćao na Zidana, nego na sam duel. U jednom momentu me je čak potapšao po ramenu usred utakmice i rekao: lopta se nalazi na drugoj strani, molim te pomeri se od mene. Izvinio sam mu se i odgovorio da sam dobio takav zadatak i dao sam sve od sebe da duel bude sportski, da ga ne vučem, ne udaram i pretpostavljam da ga je to inspirisalo za izjavu posle utakmice.

Duljaj otkriva zanimljiv detealj – nikada u životu nije odgledao ponovo neki svoj meč, pa ni onaj u kome je igrao za tim sveta u duelu protiv Juventusa.

- Bilo je davno, ali nažalost nemam ni fotografije, niti snimke, sećam se samo da su u tom timu igrali Taribo Vest, koji je kasnije došao u Partizan, Gabrijel Omar Batistuta, no, nemam arhivu. Možda ću jednoga dana da odgledam sa svojom decom, još uvek nisam. Nisam gledao ni mečeve u Šahtjoru, Sevastopolju, niti sa reperezentacijom, ma – ništa. Ako me pitate zašto, odgovore je – ne znam, Možda bi me privuklo da ponovo igram fudbal, ali znam da je to nemoguća misija.

Foto: Nikola Tomić

Istorija uz Mesija i Ronalda

Interesantno je da je Duljaj, uz Zvonimira Vukića, jedini igrač koji je igrao na debitantskim mečevima u evropskim kupovima, dva velikana fudbala – Lea Mesija I Kristijana Ronalda, čime su verovatno ušli u istoriju fudbala.

Sa Kristijanom se odmerio kao igrač Partizana, sa Mesijem u dresu Šahtjora.

- Sećam se tog duela Šahtjora i Barse kada je Mesi debitovao, pobedili smo ih 2:0 i ta pobeda nam je bila značajna da bismo bili treći u grupi. Što se Kristijana tiče, to zaista nisam znao, ali ako je tačan podatak, onda mi je drago što sam delićem učesnik tih mečeva.

Prvi zvaničan trenerski debi na klupi Partizana Duljaj je zabaležio menajući tada suspendovanog Alekdsandra Stanojevića, u meču grupne faze Lige konferencije protiv Genta u Belgiji. A samostalno je uzeo “vruć krompir” posle eliminacije od Šerifa, odnosno odlaska Gordana Petrića.

- Taj meč u Belgiji jeste prvi, a dolazak na mesgto prvog trenera se dogodio iznenada, nekoliko dana pred derbi za Crvenom zvezdom. Bila je kompleksna situacija, odgledao sam meč sa moldavskim timom, pozvao kuma da sumiramo utiske, to je neka tradicija, a onda me je zvao sportski direktor Ivica Kralj i upitao da li mogu da dođem do kluba. Pretpostavio sam o čemu se radi, odmah sam pozvao Gordana Petrića, da razgovaram sa njim, posavetujem se, jer smatram da je to ljudski i razumno. Radi se o čoveku koga izuzetno poštujem I volim, zato sam želeo prvo da razgovaram sa njim. Prihvaio sam ponudu kluba, iako je, ponavljam se – razum govorio ne, a srce da. Sada sam tu i navijačima Partizana mogu samo da poručim od srca, bez obzira na sva dešavanja – budite uz nas, jer zajedno smo jači – ističe Igor Duljaj.

(Telegraf.rs)