Pritegnuti kaiš da pantalone ne spadaju

Pre nešto više od decenije, Srbija je imala neprobojni bedem u odbrani, ali je efikasnost konstantno izostajala. Nešto više od decenije kasnije, efikasnost i ubojitost je tu, ali defanzivni program uvek ima neku grešku. Litvanija nije ekipa koja može baš da vam izvadi krvnu sliku, ali jeste interni doktor koji može da vam ustanovi probleme i pošalje ih na dalje razmatranje.

Srbija je pobedila na startu kvalifikacija i to je ono što je najbitnije. Na Marakani smo videli blagi eksperiment Piksija. Najviše u poslednjoj liniji iz koje selektor izvadi jedan šraf, pa doda drugi, a onda umetne treći. Sve je to u svrsi pronalaska pravog recepta da se Vanja ne suočava sa šokovima.

Milenkovića, ovog puta, nije bilo u startnoj postavi. Tu su bili Eraković, Gudelj i Pavlović.

Kako bi približili trenutnu situaciju u odbrani, moraćemo da idemo sa aspekta pojedinačnog performansa sve trojice.

Eraković je mlad štoper, perspektivan, ali je kao bas gitara u defanzivnom bendu. Mora još uvek da ima iskusnijeg kolegu pored sebe kako bi nastavio da raste i doprinosi. On je dobar, ali za sad prateći zvuk.

Bio je prilično siguran na pasu, pratio je ritam Gudelja koji je sada bio u ulozi starijeg brata. Ista ona relacija kao sa Aleksandrom Dragovićem u Zvezdi.

Sa druge strane, svako ko je malo u fudbalskoj materiji shvata da igrači koji imaju dug staž zadnjeg veznog imaju i drugačije karakteristike kada se vrate u poslednju liniju.

Slobodnije se kreću, nemaju strah od izgubljene lopte, ne samo zbog samopouzdanja i vere u svoje sposobnosti, već i zbog automatizmu da se iza njih nalazi jedan kolega.

To je nekada mač sa dve oštrice, ali u današnjem fudbalu je to nešto što se traži. Moderan pristup i totalno uključenje u igru. To Gudelj ima.

E, sada, od njih trojice pozadi, svako vuče svakoga i svako zavisi od svakoga. Ako jedan ima baš loš dan, svi ostali imaju baš loš dan.

Suština je da se ta trojka mora najviše oslanjati na sebe, jer igra sa dva ofanzivna beka, koja nisu Kanselo ili Maikon, je prilično rizična.

Prostor i štrafta ka sopstvenim kornerima je nešto što je vidno na udaru, pogotovo ako se radi o kvalitetnijim ekipama i mudrim trenerima.

Litvanija to nije, a ni njihov strateg (uz dužno poštovanje).

Zato, meki deo trbuh koji se ukazao sinoć na Marakani bi mogao da bude mnogo više ranjiviji protiv Crne Gore u Podgorici.

Defanziva je, kada se sve sabere, tetris koji iznova i iznova gradimo, pa će se možda negde i lozinka ukazati.

Ono što je evidentno jeste da je Saša Lukić još jednom bio taj trkač koji je krpio rupe između linija, bio je sveprisutan do svog izlaska 20 minuta pre kraj meča.

Vezna linija je, generalno, radila svoj posao. Grujić uvek dobro pozicioniran, bezmalo puta na odbitku kod prekida, Živković i Kostić konstantan problem po bokovima za protivnika.

Ipak, stiče se utisak da se u tri velike litvanske prilike uvek naglo rušila konstrukcija koja je samo trenutak ranije izgledala dobro.

Da je umesto Paulauskasa bio Levandovski ili neki drugi vrsni napadač, teško da Srbija ne bi bila kažnjena.

Taj vremenski kratak, ali veliki pad koncentracije je špicu Litvanije dozvolio da dva puta izlazi na Milinkovića-Savića i da bude taman toliko ispred našeg štopera da može komotno da šutira.

Sreća pa je Paulauskas sve pokušaje završavao kao da nije doručkovao, a pritom mu je i Vanja dobro skraćivao ugao.

Šta se ne može zameriti ekipi?

Ofanzivna delovanja.

Definitivno, ako Tadić, Vlahović i Mitrović rade, ova firma je prilično likvidna.

Gol i asistencija kapitena, razigravanja ostalih i odlične reakcije obe udarne napadačke igre. Dobro, Aleksandar nije postigao gol, ali je bio blizu.

Šta nas može biti strah?

Kada ta ofanziva izađe iz igre.

Od 63. do 72. minuta, iz igre su izašli Vlahović i Tadić, a izašao je i napadački duh ekipe.

Kao da smo izgubili svaki potencijal da ugrozimo protivnika. Ili želju.

Možemo to gledati na dva načina.

Prvi je da su Tadić i Vlahović dva igrača koji konstantno razmišljaju u pravcu da daju loptu za gol ili da postignu pogodak. Njihova igra se skoro nikada ne zasniva na povratnoj već o pronalasku situacije za napred.

Umesto njih su ušli Sergej i Lazar Samardžić, dakako dva kvalitetna igrača, ali često sposobna za taktičko vraćanje i taktiziranje. Strpljenje im dosta pomaže u igri, ali ofanzivno daje mnogo manje rezultate.

Zamene nisu donele ništa novo osim sigurnog "keca" na Marakani, jer je i Živković onda izašao da bi Milenković stupio na teren.

To se desilo samo nekoliko trenutaka nakon što je Srbija odbila i poslednji pokušaj Litvanaca da se vrate u igru, a nije bio bezopasan.

Sve u svemu, ako je šta bila dobra vežba sa zvaničnim rezultatom, onda je to bio ovaj susret sa timom sa Baltika.

Sada sledi nešto ozbiljnije. Ne neko koga bi trebalo da se plašimo, ali svakako bi valjalo da se damo u oprez.

Piksi je video ko je u kakvoj formi i ko mu može služiti u kojem momentu, pa situacija u Podgorici može da bude pobošljana u odnosu na sadašnji uzorak.

Ne "može", nego "mora".

Bugari su na svom terenu protiv Crne Gore imali mnogo više loptu u nogama, bili su i mnogo bolji u prvih pola sata, a onda je tas krenuo polako da menja stranu.

Crnogorci su sve više bili opasniji, sve više se upućivali udaraca u okvir gola, a onda su preuzeli inicijativu.

Iz pobedonosnog gola se moglo zaključiti ko će biti najveći problem i po Orlove.

Trojna saradnja Jovovića, Krstovića i Jovetića je bila brzopotezna, a bivši igrač Zvezde Krstović je samo krunisao golom dupli pas druge pomenute dvojice.

Uz njih, dobro su se pokazali i Marušić i svi oni su prilično efikasni u tranziciji i korišćenju prostora pred ključni udarac.

Saradnja naša tri štopera (ako će Piksi igrati u toj formaciji, naravno) sa dva zadnja vezna će biti ključna, jer se ta dodavanja protivnika na rubu šesnaesterca moraju zaustaviti.

Bekovi Crne Gore jesu kvalitetni, ali će sigurno biti pritisnuti od naših koji su bezbroj puta već pokazali da su opterećenje od kojeg ne možete nesmetano razmišljati o igri napred.

Svakako, dobili smo mali uzorak i taj uzorak smo pokušali da dovedemo do analize.

Odbrana mora bolje, veznoj liniji je potrebno španovanje, a ofanzivi preporuka samo da nastavi svoj posao.

Videćemo u kojem smeru idemo posle Podgorice.

(Telegraf.rs)