Gorak ukus iz Humske: Brišući pad Partizana i kakofonija

Kada biste pokušali u jednoj rečenici da opišete trenutno stanje u fudbalskom klubu Partizan, pa i generalno Sportskom društvu, kada se sagledaju svi rezultati, potpuna anarhija, nesloga, podmetačine i nepočinstva u pomenutoj sportskoj porodici, nema potrebe da se razmišlja duže od sekunde - potpuni raspad sistema.

Na "malom uzorku" pomenute sportske zajednice, a zapravo na vrhu piramide - fudbalski klub crno-belih puca po šavovima, bilo da ga analizirate organizaciono, igrački, stručno ili navijački, sa koje god strane krenete, bila ona i naoko banalna - još jedna sezona u nizu bez trofeja, zaključak je opet isti - raspad sistema u kome još vlada i kakofonija, jer oni koji bi trebalo da brinu o Partizanu zapravo ne žele da čuju i slušaju jedni druge.

Eliminacija od nejakog Šerifa, u baražu za osminu finala Lige konferencije, nije i ne treba da bude striktna odrednica tvrdnje, ona je zapravo samo kulminacija sistemskog propadanja jednog velikog kluba, sportske organizacije, koju su, verovali ili ne, počeli da žale i "zvezdaši", makar oni iskreni i nezavisni, bez "građevinskih interesa" sa druge strane Topčiderskog brda.

Smisleno ili ne, targetirano i "posloženo" iz centara moći tako da su se s godinama pametni povukli i zaćutali, budale zasele i progovorile, a fukara obogatila, dovelo je do toga da je svakome ko danas navija za Partizan, simpatizerski ili ostrašćeno, a nije deo pomenute "igranke" - iskreno muka.

Raspaliće neko, posle bruke sa Moldavcima, verovatno po Gordanu Petriću, tražiće kao i uvek žrtvu za giljotinu, krivica u treneru, ne želeći zapravo da vidi šumu od drveta, da sagleda jasnu činjenicu da je Partizan na konopcima, da stvari unutar i oko kluba nikako ne štimaju, da je tim jedan od najslabijih u istoriji, limitiran i "ograničen kao terasa".

Petrićeva uloga i krivica je u tom ambijentu minimalna, jer da se u Humskoj pažljivije slušao trener, još prošle zime, dok je na klupi bio Aleksandar Stanojević, klub bi učinio sve da pojača ekipu, angažuje pojačanja, kako ne bi sebe doveo u situaciju da u junu nema ni šefa stručnog štaba, odnosno ima na silu uguranog "padobranca" Iliju Stolicu, nema igrača, nema sportskog direktora i nema plan.

Popunjeni smo na svim pozicijama

U tim i takvim okolnostima Petrić je, sa svim svojim manama koje i sam često potencira, pokrenuo Partizan i doveo ga do evropskog proleća, iako je, sa ove tačke gledišta, možda bolje da nije, jer su prolaskom grupe sa jačim timovima stvarni problemi gurnuti pod tepih, sa jasnim ignorisanjem trenerovih reči:

- Kakav nam je tim? Moj utisak u ova tri meseca je da nam ekipa niti smrdi, niti miriše. Mogli smo više u ligi, prosuli smo sedam bodova. Pre svega dva protiv Zvezde, dva protiv Javora i tri protiv Spartaka. Kada se sve sagleda, morali smo bolje. Protiv Spartaka se osetio umor. Imali smo energiju, to se vidi po pretrčanim kilometrima. Ali, na treninzima ih ja gledam svakog dana i vidim da se oseti umor u pasu, u šutu, u kretnjama. Potrebno je imati balans u ekipi, želim da imam igrače iz omladinske škole u kombinaciji sa iskusnijim igračima. U Evropi smo ostvarili cilj. Doduše, mogli smo da budemo i prvi u grupi... - rekao je Petrić na kraju jesenje polusezone, ali je reči odneo vetar.

Ko je želeo da sluša i shvati, bilo mu je jasno da su potrebna pojačanja, da Partizan ima praktično 11 startera i da kada neko od njih "iskoči iz koloseka", ne postoji adekvatna zamena. Umesto "jednog ili dva prava pojačanja na koje će se potrošiti velike pare", kako se u prvi mah obećavalo i najvljivalo, a pominjala ozbiljnija imena, sportski sektor je angažovao petog zadnjeg veznog, anonimusa iz Kolumbije i to – povređenog.

Izgovor "popunjeni smo na svim pozicijama" prožimao se u svakom razgovoru, zvučao kao da se u timu zapravo prebrojavaju, zanemarujući kvalitet ekipe, ali tihi šapat kritika posle svake slabe kontrolne utakmice na pripremama odavao je stvarno stanje stvari i realne probleme, Petrić nije želeo "pojačanja" da bi povećao broj, tražio je igrače koji prave razliku u centralnom i ofanzivnom delu tima i - nije ih dobio.

Ostao je sa strancima sumnjivog kvaliteta (oni pravi se mogu nabrojati na prste jedne ruke i to ne sve), domaćim igračima na nivou proseka i klincima iz škole koji su na debiju Gordana Petrića popunjavali klupu.

Tu zapravo dolazimo do odgovornosti čelnika, onih koji vode klub, ali i sportskog sektora, napunjenog bivšim opozicionarima aktuelne Uprave, koji su pritisnuti ličnim problemima iz nužde i preko noći "promenili dres" i sad na tom kazanu hvale na sva usta ono što su kudili do besvesti, pokušavajući tokom ranih radova da, jelte, spasu Partizan.

Čelnici, dakle, nisu obezbedili novac, nisu verovatno ni previše "zapinjali", jer stiže martovsko licenciranje za Evropu, a red onih kojima se duguje proteže se do Autokomande i finansijski, organizaciono Partizan ne stoji dobro. Pride mu se kostantno preti naplatom poreza, dok se drugima "žmuri na jedno oko" i ne pomažu tu ni "burarazersko-saborački" odnosi, ali ni jednogodišnje kineske fakture iz Bora, jer to je samo mrva na stolu gladnog koja ne staje ni pod zub.

Ko tu koga zapravo spasava?

Na koncu svega, dobismo brukanje sa Mladošću GAT, potom i Šerifom, dovodi se u pitanje i drugo mesto u Superligi u najvažnijoj sezoni u novijoj istoriji, a dobismo i proteste navijača, čija odgovornost, ma koliko se busaju u prsa, nije ništa manja. Prvi je brojao tačno 17 pristalica, koji su se pre nekoliko dana okupili i pričali sa praznom zgradom u Humskoj, jer su došli daleko posle radnog vremena.

Drugi, masovniji, kome je veče pre toga prethodilo upadanje Zvezdinih navijača na stadion i "prelepljivanje" poruka o spasu Partizana, demaskirao je još veću muku - nemoć nekada moćne tribine, koja se do pre mesec isto tako dana busala u Areni, takođe "spasavajući" košarkaški klub, a onda je preko noći prevaspitana.

Umesto da protest lociraju tri kilometra dalje, bliže centru grada, odakle Partizanu zapravo godinama unazad preti najveća opasnost i odakle se diktira sistemsko propadanje, rešili su da onako krnji još jednom popričaju sa praznom zgradom, jer u tom momentu ponovo u prostorijama kluba nikoga od čelnika nije ni bilo.

Iskreno je govornik za megafonom priznao da on zapravo odavno nije vođa, da nema ni mnogo gostovanja, da retko i dolazi na utakmice, da mu je žao što nema nekoliko viđenijih grupa, bivših vođa, ali da vidi da je tu nešto "trulo" i da je rešio da mlađariji prozbori poneku. Da ih uputi u pomenuti spas kluba. E, to je možda i najbolja refleksija trenutnog stanja u Humskoj i poniranja na svim nivoima.

Utakmica je počela, niko od "spasilaca" dobrih 15 minuta nije obraćao pažnju na teren, nije pomagao timu, jer Partizan nisu ni Gordan Petrić, ni igrači, niti Miloš Vazura i Milorad Vučelić, nisu ni mediji koji izveštavaju. Svi navedeni su samo deo, svako na svoj način, predstavnici velikana koga polako svi zaboravljaju.

Partizan je decenijska, sportska institucija, vrednovana i poštovana na svetskom nivou, koja je sinoć ostavljena od svih navadenih na milost i nemilost da bi se danas neko naslađivao mukom, a stvarni krivci tražili razloge za neuspeh u nekom drugom. Možda je potpuni pad i najbolje, spasonosno rešenje, jer će inicirati novi početak. Partizanu je svakako potreban, jasno je samo da ovako više ne može.

(Z. Ivković)