Klasa!

Kada je neko majstor, fudbalska klasa, njemu onda nisu potrebne ni pripreme ni kompletni treninzi da bi to pokazao! Ne, njemu je dovoljan samo jedan trenutak, jedan dodir s loptom, koji okreće situaciju za 180 stepeni!

Za Marka Docića, kapitena Čukaričkog, taj trenutak je došao u petak veče - u nadoknadi prvenstvenog duela protiv kragujevačkog Radničkog, kada je u 96. minutu doneo tri boda svom klubu - 3:2, i to u situaciji kada se Brđani grčevito bore za svaki bod kako bi na kraju završili na toj trećoj poziciji.

Ne može to svako, barem ne na onakav način, da iz prve "hvata" loptu sa nekih 18 metara i bukvalno je plasira u mrežu. Docić može! U toj situaciji, verovatno bi devet od 10 fudbalera doživelo eksploziju emocija, skinuli bi dres i tako proslavili pogodak za pobedu, ali ne i kapiten Brđana.

Skromno, kakav je sam i u privatnom životu, donekle i iz poštovanja prema rivalu, Docić je najpre zahvalio Bogu za ono što se dogodilo u petak veče, da bi potom suze koje su usledile pokazale koliko mu taj gol stvarno znači. Na ličnom planu verovatno mnogo, jer je cele pripreme bio povređen u pravo se protiv Radničkog (poslednjih 15 minuta) vratio na teren, a znajući ga kao osobu - verovatno još više u smislu bodova koje je doneo klubu.

Klubu u kom je od 2016. godine i kom je dao praktično sve. Onaj ko ga je doveo na Brdo, bez problema može da ide gradom i da se se k**či da je "napravio" legendu Čukaričkog, igrača sa najvećim brojem odigranih mečeva u novijoj istoriji.

Da ga povrede nisu "kosile", a imao ih je nekoliko teških u ovih šest-sedam godina iza nas, Docić bi uveliko igrao u nekoj jačoj ligi, boljem klubu. Nije tajna da su ga svojevremeno hteli i Crvena zvezda i Partizan. S druge strane, nema Docić potrebu ni da ide nigde.

Obožavan je od strane većine saigrača, obožavan je od strane predsednika kluba i ostalih direktora, produžena je ruka svakog trenera na terenu, dok je nepunih 30 godina istovremeno i legenda Superlige u kojoj igra evo već 10 godina.

Ono što je Dociću potrebno, a kako bi zatvorio jednu lepu fudbalsku priču i ljubav između njega i Čuke, jeste trofej! Trofej koji bi podigao sa kapitenskom trakom na ruci. Onaj šampinski teško, jer je isti nekako rezervisan samo za večite rivale, ali taj trofej Kupa bi svakako "odradio posao."

- Docić živi za Čukarički i njemu je krivo da ne napravimo rezultat sa ovakvim imenima i timom. Ja se opet nadam da će svi igrači razmisliti i shvatiti da je njima ovo najbitnije - rekao je tokom priprema direktor Čuke Vladimi Matijašević i tom prilikom je poslao poruku timu pred nastavak sezone: - Nadam se da će sada pružiti više. Oni moraju da igraju zbog sebe, ne zbog kluba!

U jednom je Matijašević bio u pravu. Njegova nadanja, uprkos ne tako tečnoj igri, su se ispostavila kao tačna - Čuka je iz dva meča uzela šest bodova. S druge strane, to da igraju "za sebe, a ne za klub" moglo bi da dobije drugačiju konotaciju upravo zbog Docića.

Zbog takvog igrača, a pre svega zbog čoveka kao što je on, ostali fudbaleri bi u prolećnom delu trebalo da "poginu" na terenu. Ne moraju da igraju ni za klub ni za sebe, neka igraju za svog kapitena. Čoveka koji je, za sve što je dao klubu, zaslužio taj trofej Kupa. Ili barem grupnu fazu nekog evropskog takmičenja, koju najverovatnije donosi to 3. mesto.

Neka im ta zamišljena scena njegove sreće na licu bude najveći motiv, te će onda možda i njih Bog u životu da nagradi. Kao Docića u petak veče...

(Telegraf.rs)