Vujačić iskreno za Telegraf: "Stigao sam u Partizan na mala vrata, Stanojević mi je spasao karijeru"

Bilo je to leto 2019. godine, Partizan je posle osvojenog Kupa Srbije, pod palicom tadašnjeg trenera Sava Miloševića, pravio veliki “remont” tima, odrekavši se čak desetorice prvotimaca u jednom danu, da bi onda retroaktivno počela da stižu pojačanja, među njima i tandem iz Crne Gore – desni bek Periša Pešukić, kao izričita želja trenera i – Igor Vujačić koji je jednostavno bio deo “paketa” po principu – hajde da probamo, možda se nešto dobro i izrodi.

Međutim, kako to obično biva, nije onome kome je rečeno, već kome je suđeno, Pešukić je posle samo nekoliko meseci napustio crno-bele, dok je Vujačić ostao, ali bukvalno kao igrač za trening, bez prilike u takmičarskim mečevima. Delovalo je da ga čeka ista sudbina kao i “klasića” Pešukića sve dok se u Humsku nije vratio Aleksandar Stanojević i potpuno drugačije “složio kockice”, otvarajući mogućnost defanzivcu da dobije šansu i pokaže šta zna.

U intervjuu za Telegraf, Igor Vujačić se prisetio tih momenata, napominjući da ni Miloševiću nikada nije zamerio, niti pravio problem što ga nije video kao opciju. Uz to, fudbaler Partizana se otkrio ciljeve u novoj sezoni, na ličnom planu, ali i ispričao neke zanimljive događaje.

- Kada igrate u Partizanu ciljevi se uvek postave pre početka sezone i ako ne bude kako je negde “zapisano”, onda je katastrofa, Posle mukotrpne borbe za titulu tokom cele protekle sezone, nismo dobro počeli prošlog leta, kiksnuli smo u nekim uslovno rečeno slabijim mečevima, ali smo se posle podigli i koliko-toliko popravili utisak, posebno u Evropi, gde ćemo prezentovati naš fudbal i na proleće. Moramo svi mnogo bolje na proleće, sa tom mišlju smo i počeli zimske pripreme, svesni da ne zavisi više sve od nas, no, dok postoji bilo kakva šansa, na terenu ili matematička, borićemo se da osvojimo titulu, ali i da u Ligi konferencija pomerimo neke dosadašnje granice.

- Lično, mogu da budem zadovoljan proteklom godinom, kao i generalno bitisanjem u Humskoj, jer sam u Partizan došao na “mala vrata”, očekivanja isprva nisu možda bila velika, a eto uspeo sam da se izborim, uđem i u taj “Klub 100” (misli se na sto odigranih utakmica, prim.aut), verujem i da se odužim svima koji su mi ukazali poverenje i verovali da mogu da pomognem ekipi – kaže Igor Vujačić za Telegraf.

Defanzivac ističe da je tim posle svih dešavanja i epiloga u protekloj sezoni, potom promene trenera, jedne, zatim i druge, upao u “vrzino kolo” i da je trebalo vremena da se stabilizuje.

- Dogodio nam se prvo taj “restart” tima, mnogo igrača je otišlo odjednom, mnogo došlo, potom je došao novi trener i iz korena promenio sve, pokušao da implementira neki novi sistem igre, sa drugačijim zahtevima, u kojima se nismo najbolje snašli i skupo smo platili ceh svega toga gubitkom bodova u domaćem prvenstvu, odnosno u kvalifikacijama za Ligu Evrope gde nas je eliminisao, objektivno, slabiji tim. Došao je potom trener Gordan Petrić, promenio neke stvari, pojednostavio, odnosno usadio nam razmišljanje da samo mi igrači možemo da preokrenemo celu situaciju, jer smo direktni akteri na terenu.

- Sa takvim pristupom smo se trgli, iako nam forma u početku nije bila na nivou, ali smo na želju i motiv uspevali da pobeđujemo da bismo na kraju u potpunosti izašli iz krize. Kruna svega je bila ta borba u Evropi, pokazali smo da možemo da se nosimo i pobeđujemo kvalitetnije, duplo skuplje timove od našeg, pa se vratila i vera navijača. U drugoj fazi nas čeka dvomeč sa Šerifom, verujem da imamo lepu priliku da napravimo korak više u odnosu na prethodnu godinu, ali moramo svi da se “skupimo” i verujemo u uspeh.

Nisam želeo treneru da okrenem leđa

Vujačićev put u Partizanu nije bio ni lak, niti jednostavan. Došao je u Humsku u danu kada je potpisao i Periša Pešukić, koga je tadašnji trener Savo Milošević želeo, nekako potpuno “ispod radara” postao deo tima i na početku se mučio, jer nije imao ni poverenje ni minute.

Po dolasku Aleksandra Stanojevića, posle samo nekoliko treninga i “snimanja” situacije, u neformalnom razgovoru, trener je izustio rečenicu: “Daću Vujačiću šansu, ima tu potencijala...” Tako je i bilo, fudbaler je dobio priliku, ustalio se, potom počeo da vraća dobrim igrama i nekim bitnim golovima.

- Nisam igrao kada sam došao u Partizan, nisam uopšte dobijao šansu, a znate da je za igrača to najteže. Međutim, nisam bio, niti sam danas ljut ni na koga, nisam tada pravio probleme, smatrao sam da sam u pravom klubu i davao sam sve od sebe na svakom treningu. To je jednostavno profesionalizam, svako od nas vidi fudbal drugačije. Na kraju se ukazala šansa zahvaljujući treneru Aleksandru Stanojeviću i onda je sve nekako krenulo. Došao je potom i poziv reprezentacije Crne Gore, gde sam odigrao 25 mečeva i izuzetno sam ponosan na tu činjenicu, kao i što sam deo crno-belih. Imao sam u tom slučaju srećan splet okolnosti na svojoj strani, neko je ispao zbog povrede, neko, pak, zbog kovida, pa sam pozvan i iskoristio sam šansu igrajući uz izuzetnog fudbalera Stefana Savića, čiji saveti su mi bili i ostali zlata vredni. Liga nacija me je igrački održavala dok nisam dobio priliku u klubu...

Na poverenje Stanojevića fudbaler je uzvratio lojalnošću. Leta 2020. godine Vujačić je imao dve konkretne, milionske ponude, iz Francuske i Rusije, ali je uprkos mogućnosti da se finansijski obezbedi odbio obe posle razgovora sa Stanojevićem.

- Dolaskom Stanojevića sam počeo da igram, dobio sam priliku posle dugo vremena, “milion” treninga bez minuta na mečevima. Pre toga nas je napustio Sveta Marković, koga je Olimpijakos povukao sa pozajmice, pa sad i ja da odem i ostavim tim i čoveka koji mi je udahnuo novi fudbalski život – ne ide. Razgovarao sam i sa agentima, rekao sam im da je sa ljudske strane najpravednije, najpoštenije, bez obzira na ponude, da ostanem i da ispoštujem trenera koji mi je možda i spasao karijeru. I nisam se pokajao, imali smo one sjajne kvalifikacije sa Sočijem, Santa Klarom, potom i dobru jesen u grupnoj fazi Lige konferencije, žao mi je samo što nije sve krunisano titulom, jer smo se borili do samog kraja i bili nadomak cilja. Bili smo, čini mi se bolji, od rivala, ali šta se na kraju desilo, svima je jasno, da se ne vraćamo na te ružne uspomene. Verujem da su nas sve te nepravde ojačale kao tim, a Stanojeviću mogu samo lično da budem zahvalan, iz svih nas je izvukao maksimum.

Od igrača koga nema “na mapi” Vujačić je danas neko ko je, uz Fusenija Dijabatea, jedini koji nije na prodaju iz postojećeg tima Partizana. Takav stav sportskog sektora mogla bi eventualno da promeni samo “nepristojna ponuda” koja se ne odbija, a i to je pitanje.

- Saopštili su mi ljudi iz kluba da je stav trenutno takav, ali znate i sami kakav je fudbal, odnosno prelazni rok. Nekad prosto morate da razmišljate i ekonomski, ne samo sportski, jer prelazni rok je “živa stvar”, dešavaju se neočekivane stvari, većinu ne možete da predvidite. Mene takav stav čelnika ne remeti, naprotiv, uživam, srećan sam u Partizanu, prelepo mi je u Beogradu i nema razloga da se nešto menja. Ako opet dođe nešto što bi promenilo stav kluba, sešćemo prijateljski, videti šta je najbolje za Partizan, pre svega, pa i za mene lično, naći najbolje rešenje.

Ako Vujačića upitate ko je najbolji fudbaler Partizana, ali da oceni bez subjektivnosti, izdvaja dva fudbalera.

- Igrački gledano, Fuseni Dijabate je u velikoj meri podigao kvalitet Partizana, posebno u evropskim utakmicama. Veliko je pojačanje i dosta je doprineo timu u Ligi konferencije. Smatram da mu treba još malo vremena za adaptaciju na domaće takmičenje, jer se igra drugačiji, zatvoreniji fudbal, no, uveren sam da će posle priprema biti i tu na pravom nivou. Takođe, želim da istaknem i mog cimera i kapitena Slobodana Uroševića, koji je konstantan već duži vremenski period, igra odlično u svim takmičenjima, postiže važne golove, iako je defanzivac i pravi je lider tima na terenu. Kada bi mi neko sutra rekao da odabarem nekoga sa kim bi, ne daj Bože, išao u rat to bi bio Čaki. On nikada nikoga ne bi ostavio na cedilu... Da se malo i našalim – nemamo puno u glavi, ali bismo išli srcem – smeje se Vujačić.

Defanzivac ističe da u svlačionici Partizana nema podela na dominantne i igrače koji “nemaju pravo glasa” i da zbog toga tim odlično funkcioniše.

- Generacijski smo blizu i otuda nema podela, što je možda i najveća snaga ekipe. Niko se ne ističe, da bede nekakav, da tako kažem – kolovođa, već gledamo da pomognemo jedni drugima, da se podržavamo i bodrimo. Videli ste i kada su rotacije u timu da oni koji su na terenu uvek imaju veliku podršku momaka koji su na klupi. Jednostavno, držimo se svi zajedno, jer jedino tako možete ostvarite zacrtane ciljeve. Podele nikada nikome nisu donele dobro.

Petrić se postavio kao roditelj, pa onda trener

Na dobru atmosferu svakako utiče i trener Gordan Petrić, koji je u svlačionicu Partizana doneo potpuno drugačije ophođenje prema igračima. Nema vike i dreke, autoritet je nametnut na potpuno drugačiji način, igrači su to prepoznali, a Vujačić je ispričao interesantnu scenu sa meča protiv Slovackog u Češkoj.

- Iskren da budem, nikada nisam radio sa trenerom koji ima takav pristup. Nekako se postavio prema nama prvo kao roditelj, pa tek onda trener. Insistira na tome da budemo porodica, da budemo uvek tu jedni za druge, složni i kada ne ide. Da uz to radimo ono što se od igrača Partizana očekuje, ništa preko toga, već neke normalne stvari u ponašanju na terenu, ali i van njega. Da vam ispičam događaj protiv Slovackog u gostima. Počinje meč, oni povedu sa 2:0, ljut sam na samog sebe, krivo mi je strašno, svi smo u šoku, okrenem se slučajno ka našoj klupi i vidim trenera Petrića koji ne pokazuje nikakvu reakciju ni nalik nama igračima. Nema brige, nema facijalne ekspresije da ljut na nas ili nešto slično. U svlačionici je potpuno “hladno” rekao: “možemo da preokrenemo” čak i sa igračem manje. Prolazi utakmica, vraćamo se iz pepela, postižemo dva, potom i treći gol za vođstvo, opet se okrenem sav euforičan, misleći biće drugačije – šef isto, aman kao da je i dalje dva razlike za njih. Ali smo ubrzo svi shvatili, naprosto je takav, takav mu je stil, flegma je, uvek na zemlji i skroman, no, postoje jasne smernice šta se može, šta ne može, dokle je granica i svi to poštuju.

Rajko, kiflice i Biljanina kamera

Već duže vreme, što na društvenim mrežema, što u timu Vujačića pominju u šaljivom kontekstu kiflica sa džemom, koju su bile na meniju za užinu igrača tokom prvih priprema defanzivca sa crno-belima, odnosno događaju u kome je učestvovao i bivši igrač Rajko Brežančić, a koji je iz nehata snimila i plasirala u javnost Biljana Obradović, PR kluba, radeći sasvim drugi posao, posle čega je snimak postao viralan među najvijačima.

- A, pa to je bilo na prvim pripremama sa Partizanom kada sam tek stigao u klub, dakle leta 2019. godine. U tom periodu je baš stigao i Brežančić. Imali smo užinu pre treninga i ja sam obično jeo te kiflice, ali jednog dana u velikom ovalu, u kom su služene, nije bilo nijedne. Osvrnem se oko sebe, da vidim jede li ih neko, kad ispred Rajka tanjir i na njemu 15 kiflica. Ne znajući da PR Biljana Obradović nešto snima za klupski sajt kažem onako spontano: “Daj bre Rajko neku kiflicu i meni, sve si uzeo”. Taj snimak nešto kasnije izađe i postane viralan na društvenim mrežema. Spontana šala, koja je onako samo izašla iz mene i postala zanimljiva ljudima.

Kaže Vujačić da mu je lepo u Beogradu, da uživa i te benefite koristi da provodi vreme sa suprugom, prijateljima...

- Moj život je veoma jednostavan. Kada nemam obaveze, vreme provodim sa suprugom, prijateljima, drugovima, odemo na kafu, na ručak ili u bioskop. Mada, takav sam tip da se nikada “ne gasim” fudbalski u potpunosti, čak i u slobodan dan ubacim neki individualni trening... Ako želite nekakav uspeh i napredak u profesionalnom sportu, mora da postoji odricanje, volja i želja, jer se svaki rad, pa i onda kada drugi odmaraju, na kraju vrati. To je moje mišljenje i nešto što sam osetio na svojoj koži.

Nova 2023. godine je tek počela, Vujačić ima neke planove, koje je, kaže, “zacrtao” da ih ispuni.

- Pored zdravlja i sreće za moje najmilije, porodicu, mene lično, ali i sve ljude dobre volje, sportski cljevi su mi mahom kratkoročni i koncentrisan sam gotovo uvek na ono prvo što dolazi, U ovom slučaju je to dvomeč sa Šerifom u Ligi konferencije, jer smo prošle godine eliminisani u osmini finala pomenutog takmičenja, pa bih ove voleo da “probijemo” tu granicu i da napravimo korak više. Sve ostalo posle toga je Božija volja – zaključuje Igor Vujačić.

(Z. Ivković)