Zašto Mitrovića neće neki veliki klub?

Jedna od najvećih enigmi koja tiho tinja skrivena od svačijih emocija. Svi sportski raspoloženi ljudi misle o tome, svi se potajno pitaju i trpe jednostavnu dilemu, ali je ne izgovaraju glasno. Zašto Aleksandar Mitrović, sa ovim svim što ima, ne privlači interesovanje nekog, uslovno rečeno, velikog kluba?

Svi mi znamo šta znači kratka rečenica "veliki klub". To što neko u momentima depresije stvara lošije rezultate ne znači da ispada iz kruga velikih klubova. Mada, i to ima cenu kod nekih kao što su Notingem Forest ili Sent Etjen, jer se gubite iz fudbalskog radara predugo i onda se mirite sa trenutnom realnošću. Dani slave su daleko i samo ih se na jubilejima setite.

Ne, ne pričamo o takvim klubovima. Pričamo o eliti, trenutnoj eliti. Da li je ona zaslužena novcem ili pređašnjim renomeom, bitno je da se pliva.

E, pa ti klubovi iz nekog razloga neće Aleksandra Mitrovića u svojim redovima.

Kada se pogledaju njegove igre i rezultati, na klupskom i reprezentativnom planu, stiče se utisak da nema dvojbe oko toga da li zaslužuje da igra za neki veliki klub.

Dobar je Fulam. Tu je, ponovo je prisutan. Ali... Nekako, u dubini duše, svi smatramo da Mitrogol zaslužuje mnogo više od tog Fulama.

Samo prošle godine su se pominjali Viljareal, Fenerbahče, Arsenal, njegov bivši Njukasl... Ali, nema iskrene želje nekog Čelsija, Junajteda, Liverpula, nekog Reala, Barse, Atletika ili Dortumnda i Bajerna, možda nekog Italijana poput Juventusa, Milana, Intera... Šta to najvećima smeta kod Mitra?

Klasa je evidentna. Neko ko sa 43 gola i sedam asistencija dođe iz Čempionšipa u Premijer ligu, a onda tamo već do Nove godine zatrese mrežu 11 puta i jednom namesti pogodak, definitivno zaslužuje pažnju nad pažnjama.

Ne želim da zvučim kao da mi je brat od tetke, ali zaista ima čime da se pohvali.

Ako zanemarimo monstruoznog Halanda koji će sigurno biti najbolji strelac ovosezonskog izdanja Premijer lige, Mitrović je na samo dva gola od drugoplasiranog Harija Kejna i jedan od Ajvana Tonija iz Brentforda. Šta još jedan napadač mora da uradi da bi zavredio pažnju.

Ovo pitanje je najbolje postaviti sada, da ga ne bi postavljali kada bude već kasno. Mitroviću je 28 godina, devet sezona je na klackalici između prvog i drugog ranga engleskog fudbala.

Njegov tim taman uđe u elitu i odmah ispadne. Tako je još od 2015. godine, osim momenta kada je iz Njukasla prešao u Fulam. Onda je samim transferom lično ispao iz Premijer lige.

Možda to zvuči rogobatno, ali je od tog momenta prodisao prvi strelac Srbije. Od 2017. godine, samo je u jednoj sezoni imao jednocifreni broj pogodaka. I to se tako nastavlja i danas.

Šta to fali Mitru?

Hajde prvo da shvatimo da tipovi igrača poput njega jednostavno negde mnogo dobijaju, ali na uštrb tog dobitka, na drugoj strani gube.

Njegova igra glavom je ono što ga čini tako posebnim i efikasnim. Uz glavu, tu je snalaženje u uskom delu šesnaesterca. Iz dodira ili dva, sve je gotovo.

Sa druge strane, čim to nije dodir ili dva, onda je teška komplikacija koja se pretvara u lak gubitak lopte. Aleksandar igra prilično jednostavan fudbal i u svetu jednostavnog fudbala on je vladar.

Centaršut - glava - gol.

Dodavanje u kaznenom - postavljena noga - gol.

Sve što zahteva jednostavnost, Mitrogolu nije strano. Podloga za sve ovo je zasigurno dobro postavljanje.

E, sada, kada smo već sve ovo ustanovili (a, nije bilo teško ustanoviti, bilo je potrebno samo uvezati i sumirati), bitno je shvatiti manjkavosti njegove igre.

Mitrović se jako retko vraća po loptu. Prilično je spor u kontrama i sve što ne liči na gorenavedenu idilu jednog do dva dodira, njega skoro i da ne interesuje.

Nije to ništa što se svodi pod grešku, jednostavno je takav tip igrača. Dobrim pozicioniranjem u napadu pokriva izostanak trčanja. Građenje i okret su sposobnosti koji sve negativne stvari pokrivaju. Ipak, one su pokrivene, ali postoje i možda to velike ekipe uviđaju.

Retko se u velikim timovima može naći sidraš, svi pokušavaju da ubrzaju igru.

Čak je i sam Bajern dao Levandovskog i doveo Manea. Možda iz jednog dodira nema gola, ali je igra brža od same brzine uz Sanea, Gnabrija, Musialu, Komana...

Da li je generalni trend ubrzanja igre? Jeste.

Da li još uvek ima prostora za nekog kao što je Mitar? Ima.

Ne možemo ga porediti sa nekim kao što je Žiru ili Lukaku, jer on priliku svoju čini se još uvek nije dobio.

Fulam je ekipa koja je krenula uzlaznom putanjom, naravno, velikim delom zahvaljujući njemu, ali i saigračima koji ga čine boljim.

Baš bi bilo dobro makar jednu sezonu videti kako bi se Mitrogol hranio energijom Arsenala ili neke ubrzane ekipe gde bi njegov posao bio samo ono za šta je i radio svih ovih godina.

Kote i golovi samo rastu, ova sezona nije ni blizu kraja, ima vremena da se dodatno utvrdi kao jedan od najboljih špiceva Premijer lige.

Ako ni posle ovog svega ne dobijemo neki epilog u smeru kojem svi potajno želimo, ovo pitanje bi moglo da ostane večno prisutno.

(Telegraf.rs)