Petrić za Telegraf o fudbalu i životu: Fale nam dva igrača za LŠ, odnosi Partizana i Zvezde nikad gori

U završnom činu razgovora sa Gordanom Petrićem vratili smo se u svakodnevnicu, stvarnost, aktuelne događaje i njegove prve mesece na klupi Partizana, koju je, kako kaže, priželjkivao još kao polaznik trenerskih licenci, iako je iza sebe imao zavidnu karijeru u Humskoj i kao fudbaler i kao funkcioner, postavljajući temelje za višegodišnje uspehe kluba. Trener crno-belih je ovoga puta otkrio kako je “počistio” probleme u svlačionici i postavio stvari na svoje mesto bez “vike i dreke”, ali i kako je potpuno preokrenuo sliku o sebi u javnosti, među navijačima, koji su njegovo angažovanje u zao čas tumačili sa skepsom i negodovanjem, da bi mu na kraju jeseni, posle nekoliko velikih pobeda – skandirali ime.

Dotakao se Petrić i aktuelnog odnosa dva najveća srpska kluba, koji godinama unazad obiluje tenzijama, neretko uvredema, ponižavanjima i teškim rečima, plasiranim mahom u saopštenjima koja su se ponekad štancovala iz sata u sat. Za kraj se osvrnuo i na mogućnost Partizana da se posle dugo godina plasira u Ligu šampiona, otkrivajući šta je to potrebno jednom timu da bi se našao u odabranom društvu i šta bi Partizan trebalo da učini ako želi da ponovi uspehe iz 2003 i 2010. godine kada se domogao grupne faze “čeda” UEFA.

- Došao sam u avgustu i sve što se desilo do sada, za igrače i mene lično, bio je određeni proces. Cilj nam je bio plasman u evrospko takmičenje, da se kvalifikujemo u grupu, s tim da je malo ko verovao, pa i mi koji se bavimo timom, kao i ljudi u klubu, da ćemo uraditi nešto više od toga, Ipak, fudbaleri su verovali, pokazali kvalitet, pre svega ljudski, da znaju kako treba da reaguju u datom trenutku i oni su zapravo i izneli na leđima polusezonu. Završili smo kalendarsku godinu i pred nama su pripreme koje su jako važne, jer je trenutak specifičan zbog Svetskog prvenstva, pauza nikada nije bila duža. Verujem da su momci dobro iskoristili odmor, da su se osvežili, ali i brinuli o svom telu. Dosta toga korisnog smo već učinili i želja nam je da popravimo neke stvari u igri u odnosu na prethodna tri i po meseca. Iskren da budem, meni dani u Partizanu nisu kao godina, igrači su ti koji su u fokusu, uspesi su njihova deca, a mi iz stručnog štaba smo samo "servis" - kaže Gordan Petrić.

Niko vas neće zvati kada je dobro

Pretpostavljamo da u prvom delu kalendarske 2022. godine i tokom minulog leta niste ni sanjali da ćete postati trener Partizana. Klub svoju decu mahom poziva da spasavaju kuću kada gori.

- Da li se neko seti bivših igrača, trenera da dođu kad je teško? Niko vas sigurno neće zvati kada je sve dobro, nego kada je frka i na vama je da li ćete da uzmete taj “vruć krompir” i radite ili nećete. Možda su me ljudi, pa i vi mediji, shvatali pomalo neobiljno zbog načina na koji pričam, no, svako ko me bolje poznaje vrlo dobro zna da i kada se šalim nađem način da veoma precizno i direktno kažem sve što mislim. Kada sam okončao A licencu, morao sam kao kandidat za PRO licencu da radim i prihvatao sam da radim u drugoj ligi, u Bežaniji, Sinđeliću i Zemunu. Bez toga – nisam mogao da budem konkurentan za profi licencu, dok su neki drugi igrači ispunjavali neke druge uslove i nisu morali da rade. Primera radi, gledalo se da li je neko igrao pet puta Ligu šampiona, da li imaš trofeje, mečeve za reprezentaciju. Otkako sam počeo da razmišljam o trenerskom poslu, imao sam u glavi da želim jednom da budem trener Partizana. Interesantno je da je u isto vreme sa mnom na licenci bilo još trojica ljudi koji su usko vezani za crno-bele i kada su nas pitali koje su nam želje - trojica od četvorice su rekli da žele da budu treneri Partizana. Onda sam napomenuo da neću ni doći na red da sednem na tu klupu od kolega, jer su kvalitetni treneri i ljudi i, zamislite, svi su oni dobili šansu. Potom sam koncipirao cilj na dobijanje PRO licence, pa da onda razmislim - smeje se Petrić i nastavlja: - Mogu samo da se zahvalim klubovima koji su mi pružili priliku da radim, treniram bez pritiska i da – grešim. Naučio sam kroz te greške, a pri dolasku u Partizan sam imao već 150 mečeva koje sam vodio.

Činjenica je da su navijači Partizana vaš dolazak na klupu prihvatili sa skepsom, što se u velikoj meri i komentarisalo na društvenim mrežema. Jedino nije postojala dilema da ste veliki “partizanovac”, privržen klubu, ali se slika vremenom promenila i postali ste omiljeni.

- Da, istina je. To je samo zato što ljudi ne vide odmah širu sliku, ne vide šta se dešava iza kulisa. Ne živim od fudbala odavno, bavim se nekim drugm stvarima uspešno, ali – živim za fudbal. Imam privatni biznis i danas mogu da budem trener Partizana, potpuno posvećen toma, a sutra ako nisam trener – nema problema. Uvek ću biti navijač, imaću pretplatnu kartu koju kupujem godinama, kupio sam je i sada i nema nikakvog opterećenja. Ljudi ne znaju kako funkcionišem i ta njihova skepsa i strah su normalni i opravdani i čitao sam ponekad komentare. Uvek kažem: ko kako radi – videće se... Šta sam u međuvremenu uradio da se slika promeni, to moramo da pitamo navijače, no, potpuno sam isti od trenutka kada sam preuzeo tim do dana današnjeg. Siguran sam samo u jedno: posao koji radim u Partizanu radim pošteno i iskreno, iskreno pre svega prema sebi, prema igračima i svojoj porodici. Postavio sam od prvog dana stvari na pravo mesto, razgovarao sam iskreno sa svima, bez skivalica, da igrači u svakom momentu znaju šta mislim, da im to saopštim u lice i smatram da je to ispravna odluka.

Prilikom preuzimanja Partizana ste napomenuli da ste, pre svega, došli da pomognete, ali je svakako “uši zaparala” rečenica da niste čak sigurni da ćete se posle crno-belih i dalje baviti trenerskim poslom.

- To je zato što sam prešao 50. godinu i sad se vodi polemika da li je to kasno za trenerski posao, da li je stvar iskustva... Ne mogu sigurno da budem neiskusan u 53. godini života. Dosta sam prošao kao igrač, posle kao generalni sekretar, drugi, treći čovek u hijerarhiji i sve što se dešava u klubu mi je poznato. E, sad, recimo, da mi se pre Partizana pojavljivao neki osrednji klub u Škotskoj, koji nije rang crno-belih, prihvatio bih da odem da dokažem da li mogu ili ne mogu da radim. Sada kada bi se pojavio takav klubu ne bih prihvatio sigurno, jer posle Partizana mogu da odem samo tako gde ću da radim i uživam, gde će mi se svideti ili, pak, neki klub koji je još veći i gde bi to bio veliki izazov. Zato sam i bio razmišljanja ako dođe-dođe, ako ne – Bože moj, nema veze. Eto, došao je poziv mog kluba i trenutno radim, uživam i srećan sam tu gde sam, jer suprotno od toga ne bih dozvolio u životu.

Iskreno sve kažem u lice i ne plašim se ničega

Potpuno ste atipična pojava u srpskom, pa i evropskom fudbalu što se tiče načina vođenja utakmice. Mahom gledamo scene u kojima treneri žusto reaguju, gestikuliraju, viču... U vašem slučaju je to “monaški” mirno, a autoritet je nepobitan.

- Možda zato što sam od prvog dana stvari i ono što želim postavio na svoje mesto, nemam onda šta da vičem na nekoga. Stalno se vraćam na to što sam već govorio, a voleo bih da mi igrači nekada kažu da ih “smaram” sa time da igraju fudbal za sebe i porodicu. Ako za sebe i porodicu rade maksimalno, onda će i njihov klub, u ovom slučaju Partizan, imati koristi od toga. Uz to sam vrlo oprezan da to što tražim od njih prvo ja ispunim. Bio sam igrač i vrlo dobro znam kako sve funkcioniše i, da ne psujem baš, nije za medije, svi smo mi da kažem pomalo “pokvareni”. Ne kao pojedinci, nego te grupa napravi takvog da se posle brzo “provali”, recimo, trener koji neke stvari priča u svlačionici, druge u klubu, treće u medijima, četvrto navijačima. Zato sam oprezan da kada nešto kažem igračima, potrudim se da svi čuju i do sada mi se nikada nije desilo da sam na različitim stranama pričao drugačije. Iskren sam do kraja, sve kažem u lice i bez ustezanja. Bio sam internacionalac, mi fudbaleri samo kao sunđeri, dok možeš – možeš, kad ne možeš dolazi drugi igrač koji može. To je sasvim normalan proces i nema opterećenja. Verujte, svaki fudbaler kada se posle utakmice pogleda u ogledalo zna kako je odigrao, Trening kao trening, može da se kalkuliše, ali utakmica je vrlo bitna i profesionalac je plaćen za taj posao.

Tokom funkcionesrkog bitisanja u klubu, u tandemu sa Ivanom Tomićem, angažovali ste tih godina izuzetne igrače. reprezentaivce, poput Mladena Krstajića, Nenada Đorđevića, Gorana Gavrančića, Sašu Ilića, takođe je i škola iznedrila talente kao što su Adem Ljajić, Stevan Jovetić, a angažovani su i stranci – Moreira, Lamin Dijara, Brazulac Žuka... U današnjem vremenu je takav vid poslovanja gotovo nepojmljiv.

- Da odmah razjasnimo: ne dovode pojedinici dobre igrače u Partizan, Zvezdu, Dinamo, Hajduk. Dovodi ih i privlači veličina samog kluba, a oni koji su trenutno u njemu treba samo da sprovedu u delo. U vremenu o kome pričate ti neki igrači su polako privodili karijere kraju, ali su Partizanu i te kako mogli da koriste. Uz to smo doveli dobre strance Moreiru, Žuku i Dijaru, koji je u Partizan zapravo stigao na probu i – ostao. Ali, nije slučajno, jer smo imali već preporuku, verovali smo tim ljudima i nismo razmišljali u smislu: šta će on iz Zrinjskog u Partizan. Naprotiv, verovali smo ljudima sa kojima smo radili. Tako je Dijara stigao maltene u papučama i postao idol navijača. U odnosu na taj period se ipak mnogo toga promenilo, život se promenio, stanje, sve je mnogo brže, drugačije, neki igrači su otišli na drugu stranu. Možda je i sada Partizan mogao da reaguje kod nekih igrača, no, nije se otvorilo. Kada to kažem, mislim na Adema Ljajića, još neke bivše fudbalere kluba. Možda će se u junu otvoriti, jer gde ćemo sa aktuelnim igračima ako samo gomilamo. Ne smemo da uđemo u te “makaze”, može samo da vas boli glava ako “prelije” na pozicijama u timu.

Tenzije između Partizana i Zvezde ogromne

Čini se da su u odnosu na pomenuti period i odnosi između Partizana i Crvene zvezde daleko lošiji, da su tenzije ogromne i nekeda prelaze granicu zdravog razuma.

- Tačno. Uvek je bilo tenzija, to ništa nije sporno, ali ne u meri koju su dosegle u poslednjih nekoliko godina. Kada smo 2007. godini mi bivši igrači došli na pozicije u klubu, insistirali smo na nekim zdravijim odnosima i to ne zato da bismo se nekome dodvorili ili progurali nešto svoje, već zato što smo smatrali da je to ispravan put. U Zvezdi su tada bili Den Tana, Lukić, Adžić, jedno vreme i Vladimir Jugović. Posle samo dve ili tri nedelje na funkcijama Ivan Tomić i ja smo pokrenuli inicijativu da se vidimo sa kolegama iz redova rivala, da sednemo, razgovaramo. Bili smo na dva, tri ručka u “Maderi”, to je bilo druženje i razmena mišljenja. To što smo rivali na terenu, to nema veze, jer smo posle toga prijatelji. Na licencama sam stalno pričao o tome, poželeo sam da se vrati to neko staro vreme, da bude opet neki restoran, da se okupe prijatelji, bivši igrači, da pričaju, da razmene mišljenje. Baš su bili Ljubiša Tumbaković i Ljupko Petrović tada, oni su kućni prijatelji i pričali su nam da su rivali na terenu, ali posle su sarađivali, razmenjivali iskustva. Slali treninge jedan drugome. Voleo bih to da vidim na nivou dva kluba.

- Dosta toga se promenilo na loše sa ekspanzijom društvenih mreža, tamo piše ko šta stigne, govor mržnje je postao svakodnevnica, a niko ne zna ko je iza toga. Mladi ljudi to čitaju i upijaju i mi to moramo da “razbijemo”. Kad kažem mi, mislim i na Partizan i Zvezdu, ali i na druge klubove, koje svi zaboravljaju, a koji se bave ovim poslom i žele da pobede. Ipak, Partizan i Zvezda imaju velike armije navijača, u fokusu su i od nas generalno zavisi kako će se mišljenje kreirati. Voleo bih da to bude na nivou dva kluba kao kada sam igrao u Škotskoj, gde su rivali Rendžers i Seltik. Navijači su i tamo ostrašćeni, to da li ćeš imati problem zavisi samo od tebe i ponašanja na terenu. No, klubovi - to je nivo, poštovanje koje postoji i neguje se bez obzira na sve.

Petrić i trener Crvene zvezde Miloš Milojević su svetao primer izrečenog. Zajedno su bili na trenerskoj licenci, ostali su i prijatelji u danima kada su rivali na klupama dva srpska velikana.

- Ma, naravno, viđamo se, bili smo zajedno na licenci, sada budemo u kafani, odigramo padel, to je normalno i mora da bude normalno. Ako mi bežimo i loše se ponašamo, onda smo loš primer. Pa, meni su prijatelji Zvezdini bivši igrači – Vidić, Pjanović, Lukić, pokojni Siniša Mihajlović...

Bivši igrači Partizana i Zvezde, među kojima je i Petrić, takođe godinama unazad zajedno igraju mali fudbal tenis, sada i padel...

- Igrali smo mali fudbal dugo, sve do momenta dok golman Peca Brzaković nažalost nije preminuo na terminu pre našeg, tada smo prestali. Igrali smo četiri na četiri, što je jako teško. U timu smo bili Mirković, Đole Tomić, Savo Milošević, Drulović i ja, sa druge strane Lukić, Adžić i ostali i to je bilo kao da se igra pravi derbi. Kad je Drulović igrao, terali smo ga da se vraća, da ulazi u blok, pa je jednom samo rekao da neće da igra – smeje se Petrić: - Kad se sabere, više puta smo mi pobedili. Potom se pojavio tenis i jedan od prvih rivala mi je bio Pjanović, posle su tu došli mnogi bivši igrači, među njima i Nemanja Vidić. Sad je na repertoaru padel i to druženje naše nema cenu, to se ne prodaje ni za šta na svetu. Ispunjava nas sve, to su moji prijatelji za koga god da navijaju.

Pobornik ste teze da bi nekadašnji igrači iz vašeg vremena danas bez problema igrali u fudbalu koji je evoluirao.

- Apsolutno sam uveren u to, kao što mislim da bi i neki igrači iz ovog vremena mogli da igraju u tom periodu. Menja se sistem rada, tehnologija uzima maha, pa smo sada, recimo, imali podatak da se u Kataru, u odnosu na Svetsko prvenstvo u Rusiji, odbrana pomerila 80 centimetara ka centru. Takođe i reakcija na izgubljenu loptu, na kojoj će Partizan raditi tokom zime. Ko ima tu reakciju, mnogo toga dobrog može da dobije u igri. Nije to lako, za neke promene su potrebni meseci rada, ali ćemo težiti tome. Zavisi i od toga kako će i igrači sve prihvatiti, da li ćemo imati kvalitet za tako nešto, no, potrudićemo se da to sporovedemo u delo. A, da se vratim, da mi danas neko kaže da Natho ne može da igra u onom vremenu ili jedan Safet Sušić da ne može da se nosi sa današnjim igračima, ja ću da “lajem” do sledeće Nove godine.

Da se za kraj vratimo u svakodnevnicu, izuzetno ste samouvereni kada pričate da će Partizan na proleće biti mnogo bolji tim nego jesenas. Da li samouverenost postoji i u vezi sa eventualnim plasmanom u Ligu šampiona?

- Imamo šanse, takmičićemo se, to je sigurno, bilo da smo prvi ili drugi. Potrebna nam je stabilnost, grupa igrača koja se poznaje, koja je na okupu, što delimično imamo, ali i neki igrači ekstra kvaliteta koji mogu da urade neke stvari, a da ni navijači, ni ja kao trener to ne očekujem. Dakle, neko ko može da reši meč, udarcem, driblingom, prekidom, nečim što niko nije predvideo, niti očekivao. Teško je dovesti takvog igrača, jer smo u kategoriji klubova koji mogu da angažuju dobrog fudbalera, ali ne taj top nivo. Za uspeh ranga Lige šampiona moramo da dovedemo jednog ili dvojicu koji će biti taj nivo više, što će raditi ono što drugi ne mogu. Svakako ćemo pokušati da se domognemo elite, takmičićemo se najbolje što možemo, a ako ne uspemo, ima Liga Evrope, koja je isto jako kvalitetna – zaključio je Gordan Petrić.

(Telegraf.rs)