Ko je bio Siniša Mihajlović? Božija levica, veliki tata, muž i Srbin, majstor slobodnjaka i fudbalska legenda

Legendarni fudbaler i trener, Siniša Mihajlović nije uspeo da pobedi u najvažnijoj životnoj bici. Nakon što mu se zdravstveno stanje naglo pogoršalo u poslednjih nekoliko dana, on je danas preminuo okružen porodicom, prenose italijanski mediji.

Mihajlović se dosta dugo od 2019. godine borio sa leukemijom, uspevao je da je pobedi i da se vrati trenerskom poslu, ali se bolest nažalost ponovo vratila i zadala jak, bolan udarac.

Poruke podrške u njegovom ozdravljenju stizale su sa različitih strana, od njegovih bivših klubova, saigrača, članova porodice... Na veliku tugu i žalost, Siniša nije izdržao.

Mihajlović je važio za čoveka koji je posvećen svojoj porodici, prijateljima i igri koja mu je dala mnogo u životu, fudbalu,

Ko je bio Siniša Mihajlović?

Mihajlović je rođen 20. februara 1969. godine u Vukovaru. Karijeru je počeo kao levo krilo, a u Italiji postaje defanzivac. U Italiji, je igrao do kraja karijere. Za reprezentaciju Jugoslavije Mihajlović je odigrao 63 utakmice i postigao 10 golova, a za istu je učestvovao i na Svetskom prvenstvu 1998. i Evropskom prvenstvu 2000. Bio je majstor slobodnih udaraca i u tom segmentu drži mnoge rekorde.

Detinjstvo

U prvom osnovne je napisao da će kad poraste biti fudbaler. Znajući njegov prek karakter, mnogi se kunu da je ono ,,biti” mislio doslovce. Osnovnu školu "Bratstvo i jedinstvo" u Borovu Naselju završio je sa odličnim uspehom. Upisao je Mašinsku školu, ali se zbog stroge profesorke matematike prebacio u Tehničku u Borovo, gde je pohađao obućarski smer – zbog sigurnog zaposlenja.

- Nastavnik književnosti u Borovu, Blago Bilić, rekao mi je da sam jedini fudbaler na svetu koji je pročitao sve Andrićeve knjige - za šta je, naravno, on zaslužan.

Koliki je Srbin opisao je u ispovesti za Gazetu:

- Imam snažan karakter. Srbin sam od glave do pete, sa svim vrlinama i manama mog ponosnog naroda. Znam da priznam i svoje greške, znam da dam i primim izvinjenje i uvek sam spreman na dijalog. Smatraju da sam tvrd čovek. To je istina. I bolje je da me ne provociraju.

- Otkad sam prohodao igrao sam fudbal na livadi u blizini kuće… Jednom sam loptom povredio druga, drugi put mamu. Drug mi je, iako sam mu slomio ruku, oprostio, a mama me istukla čim se osvestila.

Božija levia - Karijera za ponos

Posle nastupa u Borovu, profesionalnu karijeru počinje 1988. u Vojvodini. Zanimljivo, samo dve godine kasnije, u decembru 1990. kupila ga je Crvena zvezda za milion maraka, što je bio apsolutni rekord u jugoslovenskom fudbalu. Upravo je u dresu crveno-belih igrao po sredini, a tek odlaskom u Romu, leta 1992, počinje da igra na poziciji "levog beka". Dve godine kasnije, prelazi  Sampdoriju, potom u Lacio, a igračku karijeru završava u Interu.

Tokom karijere osvojio je 16 trofeja: pet prvenstvenih titula, Kup šampiona, Kup kupova Evrope, četiri kupa Italije, Interkontinentalni kup, Superkup Evrope i tri superkupa Italije. Do danas drži rekord u Seriji A sa 28 postignutih golova iz slobodnih udaraca. U Brazilu su mu jednom merili snagu šuta i utvrdili da je lopta išla brzinom od 165 kilometara na sat.

Jednom prilikom, Miha, poznat pod nadimkom "Božija levica,  je otkrio način na koji šutira slobodnjake.

- Kad sam šutirao penale, nisam gledao ništa, zatvorim oči i šutnem. A kod slobodnog udarca do poslednjeg koraka posmatram golmana. Ako ostane na poziciji, šutnem preko živog zida, ako se pomeri, gađam u njegov ugao. Uvek sam uzimao isti zalet.

Crvena zvezda

Navijači u Srbiji ga posebno pamte po periodu provedenom u Zvezdi. Posle dve i po sezone provedene u Vojvodini, Mihajlović 10. decembra 1990. potpisuje ugovor sa Crvenom zvezdom. On se veoma brzo uklopio u novom timu koji je bio pun vrhunskih fudbalera kao što su Dejan Savićević, Robert Prosinečki, Vladimir Jugović itd., a koji je vodio njegov stari trener iz Vojvodine, Ljupko Petrović.

U prvoj sezoni odigrao je 14 ligaških utakmica i Crvena zvezda je na kraju osvojila titulu, ali iz te sezone najviše se pamti njegov gol iz slobodnog udarca u revanšu polufinala Kupa evropskih šampiona protiv Bajern Minhena, kao i njegov šut u nadoknadi vremena kad se lopta odbila od Klausa Augentalera u gol i odvela Crvenu zvezdu u finale. U finalu Kupa evropskih šampiona 1990/91. Crvena zvezda je nakon 0:0 u regularnom delu i produžecima bila bolja u izvođenju penala protiv Olimpik Marselja i postala prvak Evrope, a Mihajlović je bio jedan od petorice igrača Zvezde koji su bili precizni sa 11 metara.

- Pamtim dobro taj meč. Mislim da je to bilo najdosadnije finale u istoriji Kupa šampiona. Otkriću vam nešto: Čak nas sedam iz prvog tima je samo nekoliko sati pred meč dobilo kasete sa utakmicama Olimpika. Sećam se da je tada Ljupko Petrović rekao: "Ukoliko ih napadnemo, ostavićemo im mesta za kontranapade". Odmah sam ga pitao šta da radimo onda, da bi on kazao: "Kada imate loptu, vratite im je". Proveli smo 120 minuta na terenu skoro bez pipanja lopte. Otišlo je kasnije u penale, a Amoros je promašio prvi, dok smo mi pogodili svaki. Da smo se nadigravali sa njima, onda bismo sigurno izgubili. Ne zbog toga što su oni bili jači od nas, već zbog toga što su navikli da igraju takve mečeve. Imali smo u timu decu od 21, 22 i 23 godine i nisu nam davane velike šanse. Bilo je teško čuti trenera koji nam govori da bi trebalo da im prepuštamo loptu. Ipak, prihvatali smo svi trenerovu reč, jer je to moralo da se poštuje. To je stvar kulture. U Istočnoj Evropi, uključujući i Rusiju, nije bilo toliko demokratije koliko je bilo u Italiji i Španiji. Igrači su bili kao vojnici. Ipak, ja sam drugačiji od velikog Petrovića. Ja uvek pripremam ekipu da ide na pobedu, čak i protiv boljih timova od Fjorentine. Očigledno je to veliki rizik, ali to je moja filozofija - rekao je Siniša Mihajlović o pobedi u Bariju.

Decembra iste godine sa Zvezdom je osvojio i Interkontinentalni kup, nakon što su pobedili u Tokiju čileanski Kolo Kolo sa 3:0.[9] Nakon veoma uspešne prve sezone u klubu, Mihajlović je u Zvezdi igrao još u sezoni 1991/92. kada je ponovo osvojena titula šampiona.

Reprezentacija Jugoslavije i Srbije

Za reprezentaciju Jugoslavije debitovao je 1991. godine u meču protiv Farskih Ostrva. Odigrao je 63 utakmice i postigao 10 golova, a za istu je učestvovao i na Svetskom prvenstvu 1998. i Evropskom prvenstvu 2000.

Kada je reč o reprezentaciji Srbije, sredinom maja 2012. postao je selektor. Potpisao je dvogodišnji ugovor i, kako to obično biva, posle neispunjenih očekivanja stručne i svekolike javnosti da kvalifikuje Srbiju za Mundijal u Brazilu, od nacionalnog junaka "pretvorio se" u najvećeg neprijatelja srpskog fudbala. Poslednja utakmica kojom je dirigovao sa kormila državnog tima bila je protiv Rusije. Meč je završen rezultatom 1:1, a Miha je napustio reprezentaciju i postao trener Sampdorije. Bio je trener Katanije, Fjorentine, Milana, Torina i Bolonje.

Najveća ljubav - Supruga Ariana

Proslavljeni fudbaler i trener Siniša Mihajlović godinama je uživao u i porodičnoj idili sa suprugom Arijanom i petoro dece. Upoznali su se kada je on bio na vrhuncu karijere. Ta ljubav je 1996. godine u Rimu krunisana građanskim brakom, a 2005. i crkvenim, u manastiru u Sremskim Karlovcima. Ariana je ostala uz njega i u najtežim momentima.

- Sa Arianom sam se upoznao preko zajedničkih prijatelja u jednom rimskom restoranu. Bila je to ljubav na prvi pogled - izjavio je Siniša Mihajlović 2013. za "Blic puls".

Zbog ljubavi je sve napustila i maksimalno se posvetila porodici.

- Sa Sinišom je to bila ljubav na prvi pogled. Napustila sam televiziju sredinom 1995. godine, jer je on bio u Sampdoriji, ja u Rimu i nismo se često viđali. Odabrala sam porodicu i rekla bih da sam dobro izabrala - ispričala je ona jednom prilikom.

Bolest

U junu 2019. godine je otišao kod lekara, a analiza je pokazala da boluje od leukemije. Lečen je na Institutu ,,Sant Orsola” gde mu je u oktobru iste godine transplantovana koštana srž. Uprkos komplikovanim terapijama, nekoliko puta, što iz bolničke postelje, što na terenu, bio je uz svoju Bolonju.

Datum i mesto sahrane Siniše Mihajlovića biće naknadno saopšteni.

(Telegraf.rs)