Kako je vezista stigao od kritika do heroja Partizana: Belić u koži Žuke, Evertona i Zdjelara!

Tražili su u Partizanu proteklog leta fudbalera koji će nadomestiti odlazak Saše Zdjelara, koji će barem delom asocirati na milejnike grobara - Brazilce Žuku i Evertona Luiza, nekoga ko će borbenošću i energijom biti pokretačka snaga i veznog reda i celog tima.

Videli su rešenja u strancima, verovali da su to možda Patrik Andrade (očito "mačka u džaku") ili, pak, Hamidu Traore, koji je doneo stabilnost i kvalitet, ali, po onoj narodnoj: "Nije kome je rečeno, već kome je suđeno", iskočio je Kristijan Belić i to zahvaljujući Gordanu Petriću, koji je u njemu prepoznao kvalitet i onda kada su drugi sumnjičavo vrteli glavom.

Početak je bio, blago rečeno, žestok. Željan igre posle tavorenja u Čukaričkom Belić je na nekim mečevima iskazao veću agresivnost nego što igra dozvoljava, zato je sankcionisan, trpeo je i Partizan, ali je uz razgovore sa trenerom shvatio šta se od njega očekuje, koliko može da doprinese i koja mu je uloga da bi, kako je vreme odmicalo, polako počeo da "kupuje ljubav i simpatije" navijača Partizana.

U nedelju uveče, upravo protiv Čukaričkog, bio je ta iskra koja nije dozvolila plamenu da se ugasi, držao je svoj tim u momentima krize, grizao kao da mu je poslednji meč u životu, postigao gol, spasao crno-bele od viđenog poraza... Jednostavno, Belić je "preorao" teren u Humskoj i aposlutno zaslužio epitet junaka, legitimnog nasledinka Saše Zdejlara, u "koži" Žuke i Evertona Luiza na koje izuzetno podseća po stilu igre...

- Bio sam specijalno motivisan za utakmicu sa Čukaričkim, to je moj bivši klub. Nisam tamo puno igrao, ali da ne bude zabune, zahvalan sam im što su mi pružili priliku kada sam imao neke loše momente u karijeri, posle teškog perioda u Olimpijakosu i to nisam zaboravio. Dali su mi mogućnost da se igrački vratim u život i hvala im na tome, bez obzira na minutažu. Na kraju sam stigao u Partizan i ispaslo je najbolje moguće za sve verovatno - kaže Kristijan Belić.

Pored prvog gola u dresu Partizana koji je postigao protiv Čukaričkog, pamtiće se i taj trk za Samjuelom Ovusuom posle 80. minuta kada ste spasli svoj tim možda i poraza.

- Verujte, počeli su grčevi da me hvataju, bio sam na granici da li ću da napravim prekršaj za crveni karton ili spasem situaciju, ali sam na sreću uspeo ono drugo i srećan sam zbog toga. Bilo je više do želje i volje da spasem svoj tim, nego do brzine. Nije mi bilo dobro kada sam ga jurio, no, imao sam osećaj da mogu i da će biti sve u redu. Pre toga sam postigao gol, koji me takođe raduje i za koji sam imao predosećaj. Rekao sam saigračima da me služi šut na poslednjih nekoliko mečeva i da ću na nekom sigurno pogoditi mrežu. Eto, desilo se sada i zadovoljan sam veoma.

O samom meču sa Čukaričkim Belić kaže:

- Bila je to sjajna utakmica i za publiku i za nas fudbalere. Svi žele da igraju ovakve mečeve, gde se trči, ulazi u duele, igra otvoreno, gde nije "mrtvo". Oba tima mogu da pobede u svakom momentu, ali na sreću je prevagnulo na našu stranu.

Posle početnih kritika, polako postajete miljenik navijača...

- Takav sam jednostavno tip igrača. Volim da igram fudbal, volim da trčim, da se borim za svoj tim i znači mi kada to neko može da prepozna. Ta moja žustrina na terenu je moj stil, da ne igram tako ne bih bio svoj. I neće se ništa promeniti, nastaviću tako, nekad možda biti malo i reviše agresivan, ali daću sve od sebe i da iskontrolišem te momente kako ne bih ugrozio ceo tim.

Možda je fudbalsko školovanje u Vest Hemu i donelo takvo fudbalsko oblikovanje.

- Istina u potpunosti. Bio sam tamo četiri godine i verovatno "upio" taj njihov mentalitet. Englezi, pogotovo na mojoj poziciji, igraju takav fudbal, jako, što mi kažemo "u meso", jak tempo, ritam i mnogo duela.

Kao klinac i napadač i defanzivac

Onaj ko analitičnije pogleda videće da Belić poseduje i veoma dobru tejniku za poziciju koju pokriva. Dobar pas, smisao za igru, ali je sve upošćeno, jer uloga mu je drugačija.

- Kao klinac sam igrao i napadača i defanzivca, sada sam vezni. Dakle, sve sam prošao na terenu od izazova i snalazim se dobro. Otuda i te tehničke sposobnosti. Imao sam i sjajne trenere sa kojima sam radio dosta na sebi i to je sigurno neka vrlina koja će bi koristiti u karijeri.

Od trenera Petrića je dobio očinske savete posle crvenog kartona sa Slovackim, posle koga se smirio, a potom je imao i još neke "domaće zadatke".

- Trener Petrić mi nekada traži da odigravam malo brže, ali ono što očekuje od mene je zapravo i moja lična karta - duel igra, tempo, ritam koji dajem celom timu i to su moji zahtevi na toj poziciji. Pobeda nad Čukaričkim je svakako motiv više za ceo tim, a treći gol je - genijalnost Bibarsa Natha - kaže Belić i dodaje:

- To je jednostavno plod Nathove lucidnosti i improvizacije. Mada, neću ništa da "oduzmem" Strahinji Panduroviću, koji je zadužen za prekide. Možda su nešto smišljali i radili kada nisam bio prisutan. Ipak, mislim da je ovo samo Nathovo delo, sa jasnim instrukcijama na svakom meču da uvek izvedemo brzo prekid kada god je to moguće.

Na redu je zaostali meč sa Napretkom.

- Imamo vremena da slavimo samo malo posle Čukaričkog, jer ponedeljak je novi dan i sve kreće iznova. Razmišljamo samo o Napretku, tako je to u fudbalu, zaboravlja se sve što je bilo, idemo u nove pobede i nastavljamo da jurimo prvo mesto - zaključuje Kristijan Belić.

(Telegraf.rs)