Partizanov kvartet stranaca koji pravi razliku: Dijabate, kockica koja je nedostajala

Kada je “zategao” odbranu i ojačao manevar “živim zidom” u liku Hamidua Traorea i, na iznenađenje mnogih, ali sa debelim razlogom - Kristijana Belića, trener Partizana Gordan Petrić oformio je napadački kvartet internacionalaca kome je dao prioritet prilikom svakog izbora tima i, ispostaviće se zaključno sa drugom velikom pobedom nad Kelnom – nije pogrešio. Ta “četvorka” sa “mastermajndom” u centralnom delu terena, dva ekstremno brza krilna napadača i centarforom razbijačem koji aktivno učestvuje u igri, donela je crno-belima senzacije u Evropi i rušenje dvodecenijskog tabua o nepobedivosti zapadnjaka u Humskoj.

Trebalo je, naravno, malo vremena i Petriću, trebalo je “smiriti” svlačionicu od nasleđenog haosa, urušenog samopouzdanja i nerada koji se zapatio od odlaska Aleksandra Stanojevića, ali nekome ko je “porastao i odrastao” u Humskoj nikada ne treba dva puta da govorite šta treba da uradi, šta je cilj i koliko navijači očekuju.

Kada je prenebegao taj prvi udar problema, uhvaćen u “mengele” vremenskog tesnaca usred radne sedmice, apostrofirajući samo “suvi rezultat” kao apsolutni prioritet, Petrić je polako počeo da “čisti svoje dvorište” i uz pomoć saradnika (još jedna legenda kluba Albert Nađ, Strahinja Pandurović...) diže posrnulog giganta sa kolena na zdrave noge.

Nijednim gestom nije nagovestio da se zapravo našao “u oknu rudnika”, niti je kukao da mu nešto fali, nedostaje u timu, zatražio je samo dva fudbalera u veznom redu, koja bi donela balans. Stigao je jedan, pomenuti Traore, a kada je angažman Gojka Cimirota prolongiran za zimu – nije želeo alternativu tek da se kaže da je igrač doveden, preuzimajući rizik da jesen izgura sa postojećim kadrom.

Petrić je, kao bivši igrač kluba, ali i čovek koji je na funkcionerskoj poziciji u Partizanu, zajedno sa saradnicima (Ivan Tomić, Zoran Mirković, Slaviša Jokanović, Miroslav Đukić), utemeljio niz od šest uzastopnih titula, vrlo dobro znao šta crno-belima nedostaje, a šta nikako ne sme da učini, šta bi donela brzopletost u izboru pojačanja, a šta pravi plan na duže stazePreuzeo je rizik, počeo da “živi i preživljava” sa timom koji je nasladio, a nije ga selektirao, niti prošao pripreme, već se potrudio da izvuče ono najbolje iz njega.

Za početak maksimalno je uprostio fudbalsku priču smanjujući zahteve, ali zadajući, kako kaže, domaće zadatke, odredio je i startere, jasno napominjući i igračima i medijima javno da naprosto mora da se zna ko su nosioci, prioriteti u timu i ko nosi najveći teret.

Čišćenje sopstvenog dvorišta

Određen je prvi čuvar mreže – Aleksandar Popović, odbrana koja je u rotaciji taman toliko da igrači ostanu sveži, ali da se ne naruši poredak koji je tandemom Marković-Vujačić “patentirao” još bivši trener Stanojević u svojoj prvoj sezoni u Humskoj. Rekosmo već, postavljen je i “zid” ispred odbrane sa jednim iskusnim i jednim mladim igračem (Belić i Traore).

Međutim, ono što je svakako ključ ovog tima Partizana, a što je Petrić odmah prepoznao i shodno tome odredio i bonus igrača u liku zadnjeg veznog (Belić), svakako je napadački kvartet internacionalaca, angažovan u mandatu Ivice Ilieva, koji pravi razliku.

Predrasuda da Bibars Natho ne može da izgura 90 minuta je razbijena činjenicom da je od novog trenera dobio “ključeve igre” i punu minutažu, ali i “municiju” u Kvinsiju Menigu i, pre svih, Fuseniju Dijabateu, igraču koji daleko premašuje okvire srpskog fudbala, kao i Rikardu Gomešu, napadaču čija glad za golovima ne jenjava.

U takvom okruženju Natho – mozak razreda koji na terenu vidi i ono što TV kamera ne može da “uhvati”, kao da se vratio na početak mandata u Humskoj, kada je na raspolaganju imao Zorana Tošića, Sejdubu Sumu, Takumu Asana i Umara Sadika. Prezentujući svu svoju moć u organizaciji igre i pružajući uživanje u fudbalu i navijačima i saigračima u ofanzivnom delu tima sa kojima trenutno “deli hleb”.

Zapitaće se sigurno neko posle “dvostrukog” čišćenja Kelna u samo sedam dana i prvog mesta u grupi u kojoj se pre dva meseca predviđao krah: možda je upravo to “kockica” koja je nedostaja u prošloj sezoni da se “zaokruži” godina u kojoj se Partizan pitao za sve do same završnice, ali na kraju ostao kratkih rukava i bez energije? Možda će upravo ona ove sezone biti presudna da epilog bude drugačiji, srećniji, koliko god to nerealno zvučalo u raljama i sistemskom ropstvu u kome se već nekoliko godina nalazi srpski fudbal. Možda, možda...

(Telegraf.rs)