To vam je tako, kolega

Kada pobedite, sve što je bilo neutralno se rastopi u pozitivno, a sve vrline koje su već bile vrline se duplo ističu. E, sada, sa druge strane... Kada izgubite, sve mane se aktuelizuju, sve upitne stvari odjednom postaju mane i svi dobri momenti najednom postaju upitni. Krediti se stiču, krediti se i troše. Samo što, krediti se dosta teže stiču, a mnogo lakše troše. 

Postoji ona već zlostavljana kineska poslovica o svemu prolaznom. Ako ti je loše -  proći će. Ako ti je dobro - i to će proći.

Preporučujemo

Trener Partizana Gordan Petrić je to sumirao, onim mirnim tonom sa minimumom facijalnih ekspresija. On je to, doduše, učinio to na jedan njemu svojstven, sportski, fudbalski način.

Njegova četa se izjunačila u Kelnu, slavila tamo, a Petrić je iskoristio momenat da pozdravi porodicu i da istakne jednostavnu stvar - ako se ne nastavi sa takvim igrama, sve pada odmah u vodu. Ma, džaba tih 90 minuta i velika pobeda usred Nemačke, potrebno je kulu graditi.

Možda je život takav, ali je fudbal pre svega takav. Juče izgubiš od niželigaša iz Sremske Mitrovice, a u narednih 15 dana dva puta dobiješ Bundesligaša. Šta li je? Motiv, da li je? Šta god da je, ali Petrić je u pravu. Mala je granica između velikog uspeha i dobro bolnog pada. Partizan mora sada da se održi u evropskom okruženju.

Kod nas, gorepomenuti krediti se dosta brže troše nego u svetu. Spremni smo da se zaletimo u pokudu iz malo više bibera u supi.

Ova priča je u trenutno mirnom moru. Živa je lopta, kotrlja se po dva puta sedmično, ko zna kada će talas novi zapljusnuti sa ove strane brda.

Sa druge strane brda je udario.

Činilo se, pre samo sedam dana, da je Zvezda sanirala sve evro rupe, pobeda protiv Ferencvaroša od 4:1 na Marakani je aktivirala dopamin i veru da se može čak i do direktnog plasmana u osminu finala Lige Evrope.

Ma, šta 4:1, činilo se da može biti i ubedljivije.

Onda potvrda protiv Spartaka, pa na kratki put ka Budimpešti gde je samo bio potreban potpis na povećanje apetita.

Na svu tu ekipu od pre nedelju dana dodali su se još Bukari i Milunović, pa šta je moglo to gostovanje da bude osim cigara nakon obilnog ručka.

Stigao je poraz. Poraz u anarhiji. U poslednjih 25 minuta je Zvezda igrala jengu, visio joj je gol konstantno dok je sama pokušavala da se domogne izjednačenja. Završnica je bila jedna od onih gde sve može da bude slučajno i zasluženo, gde scenario nije jasan, a može da bude radikalan u svakom pravcu. Možda u nekom ludilu i preokret, a možda i eventualni debakl.

Dragoviću i Erakoviću nije bio dan, izgledalo je kao da se ne poznaju a kamoli da dele zajedno štoperski hleb.

Ivanić i Katai počinju polako da navikavaju navijače da će pre odigrati slabiji meč nego totalno promeniti sudbinu meča kao što su ranije znali. Niko njima ne može osporiti generalni kvalitet, ali se taj kvalitet nekako uvek očekivao kada on izostane.

U svakom meču se nekako može zamisliti Ohi. Za neke, Ohi nikada nije prežaljen. Sa njim je priča završila na uvodnom govoru knjige. Kako se ne bi preduboko ulazilo u sposobnosti Aleksandra Pešića, Norvežanin bi sa njim u najmanju ruku mogao da deli teren ili minutažu.

No...

Svetla tačka u prilično nestabilnoj evropskoj turneji svakako je Stefan Mitrović koji je, uz jedini pogodak, doprineo velikoj prodornosti i razlici u odnosu na protivnika.

Valja pohvaliti, ali valja i shvatiti da je jedan igrač u kolektivnom sportu samo šraf, a da je i dobra zavijenost šrafa u slabo sklopljenoj mašini ipak samo šraf u slabo sklopljenoj mašini.

Eto, desilo se Milošu Milojeviću ono što je pričao njegov kolega na klupi večitog rivala. 

Jedan dan je bio potreban da se ugasi dobra nedelja. Ma, kakva dobra nedelja, sjajnih mesec dana.

Daleko od toga da je sve izgubljeno. Ništa nije izgubljeno, još dva meča će se igrati do kraja grupne faze. Ovo je bio jak udarac u kulu. Jak udarac, ali ne i fatalan.

Pozicija? Nije zavidna. Moraće da se dobiju i Trabzon kući i Monako u gostima.

Digitrona se ne bi trebalo latiti, nema potrebe za drugim računicama.

(Telegraf.rs)