Piksijeva Srbija je ono o čemu smo sanjarili nekada: Da li je bolja od Antićeve i Muslinove?

Srpska fudbalska reprezentacija pod komandom Dragana Stojkovića Piksija je moguće nešto najbolje što smo izbacili kao produkt u svet od kada nastupamo kao samostalna država.

Preporučujemo

Toliko lepote i jednostavnosti u igri, toliko efikasnosti dugo nije viđeno kada je neki naš tim u pitanju, bilo da pričamo o klupskom ili reprezentativnom planu. Lepota je gledati kako se lopta gura samo napred, kako se osvaja prostor i grabi ka protivničkom golu. Bez preskakanja igre, bez suvišnih poteza.

Fudbal je jednostavna igra kada je igraju majstori, i to ovaj tim Srbije u praksi pokazuje iz utakmice u utkamicu. Navijačima ostaje samo da se udobno smeste, za njihov užitak pobrinuće se fudbaleri.

Prime gol - nije problem. Daćemo protivniku dva. Primimo dva, daćemo rivalu tri. To je, otprilike, filosofija koja je ukorenjena u glavama Mitrovića, Tadića i ostalih. Napada se bez obzira na sve. Sa planom, ne bezglavo.

Foto: Marko Jovanović

Upravo je to navika i princip kojim su se fudbaleri "uvukli po kožu" poslovično razmaženoj i strogoj publici. Sa Piksijevim timom došli smo do tačke da se pobeda podrazumeva, ma ko protivnik bio. Logično, ako pobediš Ronalda u 90. minutu u Portugaliji za prolaz na Mundijal, prirodno je očekivati da možeš da pobediš svakog ko ti stane na crtu. To se idešava - pobeđujemo u serijama.

Zbog svega što nam daju Orlovi, zbog ponovo probuđene nade i euforije, s pravom se postavlja pitanje s početka teksta - da li je ovaj tim Srbije najbolji od kada smo Orlovi?

Antićeva ekipa nas je najjače prodrmala, podsetila da, ipak, umemo da teramo loptu posle godina lutanja, Muslinova četa je bila najmanje atraktivna, nije tu bilo lepote za oko, ali je bilo rezultata, baš ono što nam je u tom trenutku trebalo.

Radomira je Srbija zavolela, njegove gospodske manire i odmerene reči, njegov lik i delo koje je utkao u tim predvođen Jovanovićem, Krasićem, Žigićem i ostatkom tima kojem je nedostajalo samo malo sreće da na Mundijalu pečatiraju sve što su dotad gradili.

Svakog ko je na bilo koji način bio involviran u to vreme reprezentativnog fudbala, na pomen Antića i njegovih momaka prođu žmarci, seta i jake emocije na dane kada je vraćen dignitet srpskom reprezentativnom fudbalu.

Foto: MN Press

Sjajna stvar sa Antićem je to što je podigao standarde, nije se posle toga niko zadovoljavao samo pukim učešćem u bilo kojim kvalifikacijama, ma ko bio protivnik, ali nije imao ko da usmeri potencijal koji je sve vreme bio prisutan. Smena generacija je bila u punom jeku. Tražio se čovek koji će to sve da integriše na pravi način, da usmeri i vrati sve to na Antićevu stazu uspeha.

Pojavio se Slavoljub Muslin. Došao, video, pobedio, odveo tim na Svetsko prvenstvo u Rusiji, a onda, mimo svake logike i zdravog razuma oteran jer, navodno, nije igrao dovoljno atraktivno.

Sa Muslinom umesto Krstajićem na klupi, Srbija je možda mogla da dobaci dalje od grupne faze u Rusiji, možda...

Sve je sad u domenu "šta bi bilo da je bilo". Jedno je sigurno, ostao je žal i još jedna nedorečenost dobrog tima.

Ako je Antićevom timu zafalila ubojitost u ključnim utakmicama, Muslinovom baš on da ga vodi tamo gde ga je i odveo, Piksijevom, zasad, ne nedostaje ništa i otud toliki optimizam, koji raste kao kvasac iz dana u dan.

Tu su nada, tu su velika očekivanja pred novi mundijalski izazov.

Vreme je da Piksi dovrši započeto.

(Telegraf.rs)