Sunce je drugačije grejalo

Kada god sam ljut na ono što me okružuje, na zajednicu, na stanje, kad se ne osećam komforno sa egzistencijom u svom nacionalnom korpusu, uvek kažem da oni najbolji od nas odavno nisu među nama. Da smo ostali sa vrlo malo onoga što smo bili. Naravno, tu aludiram na Prvi svetski rat i  red herojstva koji nas je desetkovao za vek vekova i oskrnavio sadašnjost i budućnost. Malo se mi od tad veselimo i malo čega imamo da slavimo, pa se pretežno okrećemo sportu i onome šta nam lopta da. A, davala je - sve do ove godine.

Kad se sva ta istorija pogleda, realno, od 1918. godine smo kad-kad u slobodnom padu, kad-kad u nekoj borbi sa vetrenjačama. Sport za nas nije bio igra, sport je za nas predstavljao ponos, ambasadorstvo i jak prodor u svet, pogotovo posle silnih ratova 90-ih i rastrzanih duša i srca. Nema se, a ima se.

Sećam se tog malog televizora u Kotoru, kumovi i moja porodica, neki raspali trosed prašnjavo kafene boje, jedna stolica sa časova hemije ili fizike i tabure kao onaj što čami kod svake babe u dnevnoj.

Svi poređani, gledamo Jugoslaviju u finalu Indijanapolisa. Leto polako odlazi, ali tu je, moglo se osoliti još koji put. A, realno, koga su brige bolele za more toga dana, čini se da ni mačke nisu bile vani.

E, kakva je to radost bila. Večno upamćena. Najveća, ali ne i jedina. Legla nam je taman na svu muku kao kec na 10. Kao da smo nekome nešto vratili, kao da je to bio odgovor za svu nepravdu počinjenu od strane... Od strane "onih".

Vaterpolisti su stali u taj red. Njima je bilo pola pobede što su samo uskočili u bazen. Njihov uspeh se, nekako, nikad nije dovodio u pitanje.

A, odbojkaši? Pa, braća Grbić, pa Gerić i Mešter, pa čuvaj se svete plave čete... Zapečaćena mi je ona Nikolina hladna faca kada dođe na zagrljaj sa ostalima, ona vatrenost Vanje i onaj preskok preko reklame.

Ne smem ostati glavom samo u, sada već, davne godine. Čini mi se da je i vazduh bio drugačiji, da je sunce drugačije sijalo. Mnogi se psiholozi i ostali naučnici sa moždanih polja bave pitanjem nostalgije.

Da li je stvarno bilo bolje "u moje vreme"? Da li je bilo samo manje brige u mlađim danima, da li većinom samo pamtitmo srećne stvari?

Ne znam, ja nisam Skot Pek, nisam ni blizu apsolviranja ni razvezivanja nekih ljudskih softverskih stvari, ali da postoji osećaj bolje prošlosti - postoji.

Nakon svega pomenutog, radili su košarkaši vrhunske stvari, srebra su pucala na svim poljima, vaterpolisti su slušali više himnu u prošloj deceniji nego neki državnici, samo, eto, odbojkaši nisu baš ponavljali ono što je teško i ponavljati.

Čitavoj toj plejadi timskih asova priključio se i Novak Đoković, uveo je tenis u kulturu Srba. Jeste, bilo je tenisera i pre njega, ali svako ko vam kaže da je beli sport bio popularan kod nas, isto laže kao i pekara u vašem kraju na kojoj piše "od 1970. godine", a znate da se juče otvorila.

Sve je počelo od Amersforta, prešlo preko flomastera i patika sa napisanim "Nole", do bezbrojnih Grend slem titula.

Oh, koliko sve zvuči dobro gorenavedeno. To vam je ta hrana za naš narod. Uspeh od svih ovih sportskih serdara i vojvoda. To je ono za šta naš čovek uzima kao evidentan dokaz prisustva naše vidljivosti u svetu.

Da li greši? Ne verujem. Ne bih voleo da verujem, a i sam se uverio u to da mnogi stranci i te kako dobro pamte naše sportiste i naše uspehe. To nam bejaše svetla tačka još iz sivih dana.

Onda, ovu 2022. godinu možemo osloviti crnom tačkom. Crnom da crnja ne može biti.

Košarkaši krenuše ka tituli Evrope, a stadoše na ulazu od dvorane. Osmina finala ostade crveno na semaforu i za odbojkaše, a vaterpolisti na smeni generacija padoše nisko da u istoriji nismo imali momenat da se upoznamo sa tim stepenom takmičenja.

Vaterpolisti i nekakva borba za osmo, deveto mesto? Onom skandiranju "Pomozi Bože", na ovaj vapaj se može dodati "... I svi sveci".

Teniseri dođoše bez Novaka u Španiju, a odoše bez četvrtfinala Dejvis kupa u Srbiju. Bol do bola.

Nismo mi navikli na ovo.

Ostade nam vera u one u koje do sada nikad nismo ni imali vere. Bolje rečeno, oni od kojih se uvek očekuje, a nikad nešto što želimo ne dobije.

Fudbaleri imaju generaciju i momenat da ove crne mesece pretvore makar u neki sunčani zimski dan, pa neka sunce bude i "zubato".

Kažu, nikad bolji nismo bili. A, to se na svakom većem takmičenju uvek govorilo. To je taj bolesni optimizam i retko uzvraćena ljubav. Kad se Lane, kažu, uvalio u onaj kanal posle gola protiv Nemačke, odatle ne izađosmo godinama.

Evo, kažu, sada ćemo.

Ako smo sportska nacija, za šta često volimo da se uzimamo, onda će fudbaleri da učine nešto na Mundijalu ili ćemo da 2022. godinu izbrišemo sa svih pisanih i kucanih stranica.

Nekim novim klincima u ovoj zemlji je potrebna ta radost, potreban im je duh velikih koji su učinili neke pamtljive stvari. Koliko li je samo njih odvojeno od ulice zbog posmatranja Peđe kako ubacuje trojku, Miljkovića kako smečuje ili Vujasinovića kako šalje "žabicu".

To je, sigurno, mnoge uputilo na dakako bolju budućnost i utefterilo lepa sećanja u neka lepa vremena.

Jedan od najvećih među nama reče:

Vreme prolazi, starimo i odlazimo polako. Najpre smo izgubili četvrtog za poker, pa trećeg za preferans, pa drugog za domine i tabliće. Ostali smo sami i sad otvaramo pasijans da vidimo šta će biti sa nama.

Eto, ostadoše još jedni. Oni će, u sportskom smislu, igrati taj pasijans.

Šta će biti, biće.

Ovo nije godina za optimizam, ali nam tu ludu nadu niko ne može uzeti.

(Telegraf.rs)