Geneza propadanja: Partizan sa Stolicom dotakao dno!

Klupskim legendama poput Ivana Tomića, Zorana Mirkovića, Sava Miloševića ili Aleksandra Stanojevića niko nije trebalo da govori, sugeriše kada treba da odu, jer su imali savest, osećali ličnu i moralnu odgovornost i dobro znali šta znači kada Partizanu ne ide, kada rezultati i igra nisu onakvi kakve navijači očekuju te su odlazili smatrajući da crno-belima trebaju nova. sveža rešenja i trenutni "restart".

Čak je i Zoran Milinković dostojanstveno napustio klub iz Humske, iako je pre toga izgurao šampionsku titulu u režiji Marka Nikolića i sasvim dobro "nosio" jesen u Ligi Evrope do nesrećnog Augsburga, uz to se odrekao gotovo 300.000 evra zagarantovanih zarada...

lija Stolica je dočekao da ga, posle šest utakmica i pet neuspeha na klupi, zbog ranijih izjava i apsolutnog "autizma" u proizvedenom haosu i šteti koja je napravljena, a za koju će biti potrebno mnogo vremena da se ispravi, u četvrtak uveče tera ceo stadion.

Odgovornost za nepopravljivu štetu je ogromna, gotovo nepodnošljiva, ali nije samo na plećima nedoraslog Stolice, jer ne pravi se violina od drveta za budak. Još veća je na "grbači" predsednika Milorada Vučelića, koji je poželeo da kadrira i u sportskom sektoru da bi, ispostavilo se, iz nehata okrenuo top na komarce, na ceo klub - sebe i sopstvene saradnike, krijući se potom iza dece koju je kao "živi štit" postavio na zapadnoj tribini, ispred svečane lože, verujući da kritična masa neće udariti na nejač da bi stigla do "glava" čelnika.

Menevar je možda trenutno uspeo, jer sem uvreda, koje su zahvaljujući "službenim fiokama" instrumentalizovane i usmerene najviše ka generalnom direktoru, a mnogo manje kao zaslužnom, lojalnom drugu članu, "stečajnom upravniku" i glavnom režiseru poloma kompletnog kluba, ali su frustracija, jad, čemer i gnev u očima pravih navijača, ne "džuboks huligana" (jedna pesma, jedna želja) samo produbljeni.

Ta mahnita upornost da se, na uštrb kompetnog Upravnog odbora, sačuva trener koji je posle samo šest utakmica sam sebi "prišio" etiketu najneuspešnijeg u poslednjih 30 godina, da mu se omogući revitalizacija karijere preko jednog od dva najveća kluba u zemlji i "produžava život" dok sve ostalo tone, dovela je Partizan u stanje opšteg meteža - bezvlašća, nepoštovanja Statuta i institucija unutar kluba. U stanje da sutra i neko treći, sa strane, može da kadrira preko poluga moći i postavlja ljude koji bi, u normalnim okolnostima, mogli samo da kupe kartu za tribinu, a ne da imaju bilo kakvu ulogu u Humskoj.

Rezultatska tragedija je mogla da se izbegne posle Niša, TSC, Novog Pazara, odmah po završetku prve utakmice na Kipru, jer i laicima bilo jasno da Stolica u ovom trenutku jednostavno nema kapacitet da se nosi sa izazovom kakav je Partizan, niti je njegov stručni štab, uz čast izuzecima, na nivou velikog kluba.

Petogodišnja upornost da se prilikom svake promene trenera "instalira" baš Stolica, iako su mu reference dobacivale do "nekoliko mečeva" u Vojvodini, Olimpiji i mladoj reprezentaciji, dovela je do toga da igrači Partizana imaju snage za 20 minuta ozbiljnog fudbala i da zbog toga, ni krivi ni dužni, u pravoj torturi ispaštaju pred navijačima, trpe uvrede. Da se na terenu ne zna ko pije ko plaća, ne postoji uigrana akcija, automatizam, smislena ideja koja bi bar nagovestila plan u igri, u kojoj prošlogodišnji najbolji fudbaleri u timu sada izgledaju kao amateri.

Posledice? Nesagledive... Stolica je napustio Partizan, pošto ga je vratio na "fabrička podešavanja", žigosan do te mere da će u budućnosti ozbiljno morati da se pomuči i za iole pristojan posao u Superligi, sem ako opet ne pritisne dugme "pomoć prijatelja" (tumačenje neka bude plod vaše mašte).

Partizan je zahvaljujući tvrdoglavosti jednog čoveka na konopcima sedam dana pre odlučujućih mečeva u Evropi koji znače egzistenciju i 15 dana pre večitog derbija o kome pristalice crno-belih u ovom momentu verovatno imaju košmarne snove i to s punim pravom.

Verujete li da će taj koji je režirao tragediju sa Stolicom i sam preuzeti odgovornost i načiniti radikalan potez u korist svoje štete? Nemojte ni da se nadate, jer onaj kome su nečija deca živi štit ne polaže račune kritičnoj i nezadovoljnoj masi, već jačim igračima za stolom...

(Telegraf.rs)