Svi sukobi Grobara s igračima Partizana, nisu štedeli ni Sašu Ilića: Skidanje trake, šamar, transparenti...

Nije Miloš Jojić jedini fudbaler koji se našao na meti navijača Partizana u poslednje tri decenije, bilo je slučajeva koji su bili još ekstremniji i nisu se završavali samo na zvižducima i verbalnim uvredama, već i na pokušajima ili fizičkim sukobima zbog kojih su neki od fudbalera ubrzo posle toga ili silom prilika morali ili sami poželeli da napuste klub iz Humske.

Vezista koji se u sredu popodne našao na udaru dela malobrojne publike, posle greške na meču sa TSC, preventivno je zamenjen, jer je bilo očito da je pod utiskom zbog svega što se dešava, verovatno će posle svega i sam dobro razmisliti o ponudi kluba u vezi sa nastavkom saradnje.

No, nije prvo dete omladinske škole kome su priređene mučne scene, s tim da su se igrači, u različitim razdobljima na različite načine, nosili i odgovarali na provokacije...

Savo Milošević

Nije Miloš Jojić jedini kome su navijači Partizana umesto majke bili maćeha, jer su, uz dužno poštovanje pomenutom vezisti, i mnogo veći igrači, ako gledamo status i karijere, u određenim periodima bili na udaru pristalica sa istoka i zapada, ponekad i juga na stadionu u Humskoj.

Početkom devedesetih u Partizan je stigao Savo Milošević, koji je za crno-bele kao golobradi debitant postigao 14 golova u sezoni 1992/1993, a u naredne dve, koliko je još branio boje kluba iz Humske, bio je najbolji strelac tadašnje jugoslovenske lige (98 utakmica, 65 golova).

Ipak, bez obzira na klupske i lične uspehe u crno-belom dresu, doživeo je “kratak spoj” sa grobarima kao fudbaler, koji ga je kasnije pratio i tokom igračke i tokom trenerske karijere. Do toga je došlo usled golgeterske krize u koju je Milošević u jednom trenutku zapao, no, trener Ljubiša Tumbaković, svestan da se radi o ogromnom igračkom potencijalu, nije želeo da skloni iz tima.

Mečevi su prolazili, došlo se do brojke od preko deset utakmica na kojima se Milošević nije upisao u strelce, pa je i njega u nekom momentu uhvatila nervoza, želeo je pošto-poto da zatrese mrežu, pokušavajući i solo akcijama, što je isprva izazivalo negodovanje i zvižduke u publici, a kasnije i teže uvrede.

Nije im Savo ostao dužan, u jednom trenutku je i sam prešao crvenu liniju pokazavši srednji prst ka tribinama, što je dodatno dolilo ulje na vatru i produbilo jaz između dve strane. Međutim, snažan karakter igrača je došao do izražaja, u jednom momentu je “probio led” i ušao u golgetersku seriju, ali mu navijači iz tog perioda nikada nisu oprostili što im je uzvratio, pa je i kao trener dočekan “na nož” u proleće 2019. godine, da bi nekoliko meseci kasnije doživeo ovacije posle sjajnih igara tima u kvalifikacijama i plasmana u Ligu Evrope.

Zbog jasnih i javno izrečenih statova na konto dešavanja u Superligi i dobro poznatog šutiranja mikrofona Arene sport na meču sa Vojvodinom u Novom Sadu, Milošević je od decenijskog antiheroja postao heroj i simbol prkosa među grobarima.

Saša Ilić

Verovali ili ne - “toplog zeca”, doduše kratkotrajnog je svojevremeno u Humskoj doživeo i Saša Ilić, s tim da nezadovoljstvo prema legendarnom kapitenu nije bilo toliko ekstremno, kao u slučaju, recimo, pomenutog Miloševića i nekolicine igrača koji su kasnije doživeli neprijatnosti.

Bilo je to u Ilićevom drugom mandatu u Partizanu, posle povratka iz inostranstva u zimu 2010. godine, kada je na klupi bio Goran Stevanović. S obzirom na činjenicu da je u pečalbi proveo punih pet godina, slava iz prvog mandata mu je pomalo izbledela, a i situacija na tribinama se promenila, jer su navijači imali neke druge heroje poput Almamija Moreire, Žuke, Lamina Dijare.

Zato je i Sašin početak bio pomalo spor, vraćao je karijeru u život posle nekonstantnosti, jer je za šest meseci u Salcburgu odigrao samo 174 minuta u svim takmičenjima, a bio je igrač plemenitog kova, neko ko nije “orao” teren i uklizavao, nego lucidnošću rešavao sve situacije.

Ipak, na početku prolećnog dela sezone te godine navijači nisu imali razumevanja i posle prve greške Ilića bi počeli zvižduci, negodovanja, povici, jer je Stevanović pre toga sklonio iz tima i Moreiru i Dijaru, pa su grobari sve to vezivali za povratak kapitena, iako je u pozadini svega stajao predsednik kluba Dragan Đurić, koji je pokušavao da se reši pomenutih igrača.

Neprijatnosti su potrajale sve do ispadanja iz Kupa Srbije od Vojvodine, odnosno remija u prvenstvu sa Jagodinom, kada je smenjen Stevanović, a za trenera imenovan upravo Aleksandar Stanojević, koji je izgledio odnose sa obojicom internacionalaca i našao im mesto u timu zajedno sa Ilićem, a sve ostalo je istorija. Šampionska titula, plasman u Ligu šampiona tog leta...

Stefan Babović

Ekstremniji slučaj sukoba sa navijačima svakako je doživeo Stefan Babović, koji je u Partizanu, uz kompletan staž u omladinskoj školi, izgurao čak tri mandata i nikada nije bio u “primirju” sa navijačima.

Obeležen je još u mlađim selekcijama, ni kriv ni dužan, zbog činjenice da je sin poznatog biznismena Milije Babovića, pa mu se spočitavalo da je “guran preko reda”, iako upućeni u dešavanja u Humskoj vrlo dobro znaju da se radilo o veoma talentovanom i izuzetno vrednom momku.

Možda Babović nikada ne bi ni došao “na zub” grobarima da se leta 2006. godine, zbog previranja u samom klubu i nelogičnih poteza trenera Miodraga Ješića, nije odlučio za hazarderski potez – prelazak u OFK Beograd. To mu navijači nikada nisu oprostili, uz glas “tatinog sina” koji ga je pratio, pa je povratak pred Ligu šampiona 2010. godine samo aktivirao sukob koji će potrajati i doneti niz ružnih scena.

Izdržao je Babović skoro dve godine u prvom povratničkom mandatu, nekako pregurao 2011, kada je označen kao krivac zbog crvenog kartona protiv Genka, u kvalifikacijama za Ligu šampiona, ali mu je prekipelo u leto 2012. kada je posle evropkih kvalifikacionih mečeva sa Tromsom odlučio da prekine agoniju i napusti klub. Saopštio je tadašnjem treneru Vladimiru Vermezoviću da ne želi da igra u prvenstvenom duelu sa Jagodinom i da generalno više ne računa na njega, jer ne želi da trpi uvrede i zvižduke sa tribina. Ubrzo se obreo u španskoj Saragosi i ta epizoda je neslavno okončana.

Treći mandat Babovića u Humskoj je bio i najekstremniji, no, za to za to snose odgovornost i oni koji su odlučili da ga angažuju i sam igrač, koji je bio svestan da ima “repove” sa publikom, a ipak je došao “mečki pred rupu”.

Iako jedan od najboljih igrača Superlige u tom momentu, Babović se jednostavno nije snašao u ekpi koju je predvodio Marko Nikolić. Već na zimskim pripremama se potukao sa miljenikom grobara Petrom Škuletićem (ubrzo prešao u Lokomotivu iz Moskve), a publici je i zasmetalo što je, u odsustvu Saše Ilića, kapitenska traka najčešće stavljana na ruku veziste.

Nikolić je proleća 2015. smenjen, na klupu je seo Zoran Milinković i pokupio “kajmak” sa šampionskom titulom, ali je narednu takmičarsku sezonu počeo klimavo u domaćem prvenstvu, pa je Babović ponovo targetiran sa tribina. Sve je kulminiralo na utakmici sa Čukaričkim, gde je umesto trijumfalne proslave klupskog rođendana, došlo do nemilih scena na relaciji zapadna tribina – Babović.

U jednom trenutku, fudbaler se, posle promašenog penala i pokazivanja srednjeg prsta, čak zaleteo da se obračuna sa nekim od navijača, jedva ga je zadržao saigrač Petar Grbić i jasno je bilo da je to samo početak kraja. Tri meseca kasnije, u zimskom prelaznom roku 2016. Stefan Babović je, posle tačno godinu dana od trećeg povratka, prevremeno raskinuo trogodišnji ugovor sa crno-belima, odrekao se svih primanja i – ostavio fudbal zauvek.

Marko Šćepović

Fudbalsko umeće nikada niko nije sporio Marku Šćepoviću, problem su predstavljali njegov specifični stil igre, govor tela koji odaje ležernost, a to se navijačima, koji su oduvek tražili ratnike nikako nije dopadalo. Iako se radilo o detetu Partizana, napadač je od prvog dana u prvom timu bio predmet kritika, a svemu su doprinele i društvene mreže koje su tih godina doživele ekspanziju i omogućavale igračima da i van terena čitaju raznorazne priče i kritike o sebi.

Šćepovića je u prvi tim Partizana prekomandovao Aleksandar Stanojević u leto 2010. godine i u toj prvoj sezoni njegova uloga nije bila tako velika, ali ni zanemarljiva, jer je dobijao priliku i sasvim dobro je koristio (26 mečeva, 10 golova i pet asistencija).

Dečačke ispade je Stanojević sasvim dobro kanalisao, sankcionisao kada je to bilo potrebno i držao pod kontrolom, uz konstantnu zaštitu. Ipak, u drugoj seniorskoj sezoni mladi fudbaler je već počeo da “upada u oči” publici i to od letnjih kvalifikacija za Evropu, kada je na meču sa Škendijom postigao fenomenalan gol, poslao poljubac, a potom i pokazao srednji prst navijačima zbog ranijih nesuglasica.

Nekako je situacija “ispeglana”, a status napadača se promenio nekoliko meseci kasnije kada je na večitom derbiju postigao gol i asistirao u velikoj pobedi Partizana (0:2) na vrućem gostovanju u Ljutice Bogdana.

Šćepović se potom teže povredio (koleno) i vratio se tek naredne sezone, ali je svoju priču u Partizanu završio već u letnjim kvalifikacijama za Ligu šampiona. Bila je to treća runda, u mandatu trenera Vuka Rašovića, crno-beli su u Humskoj pokušavali da nadoknade minus iz prvog meča sa Ludogorecom (2:1). Međutim, umesto toga su primili gol u 88. minutu, a Šćepović je kao rezervista proveo na terenu 22 minuta i poneo kapitensku traku.

Tim nije uspeo, a onda su nastupile verovatno najsramotnije scene koje je zdanje u Humskoj ikada videlo, jedan od vođa navijača, taze pušten iz zatvora, spustio se sa tribine na ateltsku stazu i nasilno skinuo traku napadaču. Scena je bila mučna, tim pre što je neposredno pored igrača i navijača stajao policajac u civilu (i danas ispred juga) nemo posmatrajući dešavanja bez reakcije.

Sutradan je održana, blago rečeno, komična konferencija za medije gde su akteri pokušavali da ubede javnost da ne veruje svojim očima nego njima, da je to bilo prijateljsko skidanje trake. Ali, bilo je jasno da je tim sramotnim činom saradnja igrača i kluba završena i Šćepović je ubrzo potom prešao u redove Olimpijakosa.

Lazar Marković

Neprijatnost sa navijačima je svojevremeno doživeo i sadašnji kapiten Partizana – Lazar Marković i to u svom prvom mandatu u Humskoj. Bilo je to 2012. godine, s tim da Marković u tom periodu nije imao istoriju sa najvernijim pristalicama, već je jednostavno bio kolateralna šteta usled lošeg rezultata ekipe sa Slobodom (0:0), iako je Partizan u tom trenutku bio prvi na tabeli sa šest bodova više od Zvezde, uz četiri uzastopne titule...

Sve se dogodilo posle meča, grupa navijača je preskočila na atletsku stazu, kada su igrači otišli iza gola da ih pozdrave, počelo je komešanje i neko od njih je udario šamar Markoviću, kome su zamerali da se nije trudio.

Dan kasnije fudbaler je novinarima u “Zemunelu” indirektno priznao da je udaren, ali da to neće uticati na njegov odnos prema obevezama i igre, a epilog - nekoliko meseci kasnije Viši sud u Beogradu je oslobodio dvojicu napadača na fubalera, tvrdeći da ga nisu napali. Dobro došli u Srbiju...

(Telegraf.rs)