Pričali smo sa navijačem Partizana koji "u nogama" ima 133 derbija, "debitovao" je 1963. na Marakani

Beograđanin, partizanovac "do koske", gospodin Dragan Radoičić (63), je sasvim moguće čovek sa najdužim stažom na večitim derbijima Zvezde i Partizana. Podatak gotovo vredan upisa u Riplijevu knjigu: ovaj današnji, 167. sudar za prvenstvene bodove, Draganu će, verovali ili ne, biti 134. u životu.

I danas će, 134. put obući dres Partizana i krenuti put najvećeg srpskog stadiona, tamo gde je za njega i za ovu priču sve počelo.

Pre ravno 59 godina!

- To je bilo daleke 1963. godine, to je bio moj prvi derbi (33. u istoriji derbija)... Naravno, tu su sećanja, ne mogu da kažem izbledela, jer ih nema. Bio sam mlad, dete, tek četiri godine sam imao. To je prvi derbi koji je odigran na stadionu Crvene zvezde u sezoni 1963/64, posle tri titule koje je Partizan osvojio. Izgubili smo 1:0. Sećanje na taj prvi gotovo da nemam, pa šta sam imao, četiri godine... - kaže nam Dragan, prebira po sećanju, ne nalazi ni najupečatljivije detalje sa svog navijačkog debija na derbijima.

Već sledeći je bio druga priča, umeo je da ga doživi na način da mu slike sa tog meča ostanu urezane do danas, iako je i tad bio dete.

- Prvi derbi gde mi je baš percepcija bila jaka, bila je sezona 1964/1965, odigran je u prolećnom delu, i opet je Partizan izgubio - 2:1. Igralo se na JNA. Sećam se da je barem 2000 ljudi bilo van tribina, jer toliko je bilo interesovanje za tu utakmicu, i što je frapantno za današnje pojmove i situaciju, nijedan eksces se nije dogodio iako su ljudi bili gotovo poređani do staze. Kažem, to je prvi derbi koji mi je ostao u jakom sećanju.

Priseća se i detalja, skoro svega što je obeležilo tu utakmicu.

- Zvezda je povela, izjednačio je Pirmajer. U drugom poluvremenu je Zvezda dala gol iz slobodnog udarca, Bora Kostić... - priča Dragan bez zadrške, kao da je sve to bilo ne tako davno, slike su i dalje žive, samo ih konvertuje u reči.

Pamti još mnogo toga sa svog drugog derbija, ali prvog po pitanju najjače percepcije svega oko sebe tada.

- Ali što je meni bilo tad najzanimljivije kao detetu od pet godina sa te utakmice, sudija se prezivao Vuconja. To mi je bilo tako neobično prezime, i meni je to bilo kao da taj čovek nije sa ove planete. Ali ja sam tada imao samo pet godina, i zbog toga mi je taj derbi ostao u sećanju, zbog tog sudije. To je taj prvi derbi koji mi je ostao baš u sećanju, i znam da sam bio mnogo tužan, pa me je komšija, zvezdaš čika Luka, tešio, jer me je voleo. Meni je to bio smak sveta kad je izgubio Partizan. To je sezona koju je Partizan osvojio posle sezone pauze, a onda u sledećoj je bio čuveni marš kroz Kup šampiona (i finale sa Realom). To su bila neka jako lepa vremena koja se čine mnogo daleka, ali mi je to nekako ostalo urezano. To mi je sve sad nekako kao u filmu "Limeni doboš", u nekom smislu ne želim da odrastem i hoću da mi to vreme ostane u jednom lepom sećanju.

Na prvo slavlje u derbijima morao je da čeka baš dugo.

- Partizan od 1962. do 1967. nije pobedio Zvezdu u derbijima. Pre toga je bilo 5:0 za nas, ja taj meč nisam gledao, a prvu pobedu koju sam video je ona od 1:0, kada je Hasanagić dao gol. Za Zvezdu je branio Racić. To je bilo nešto neverovatno za mene, posle pet godina pobediti Zvezdu...

- Sećam se, pošto sam mnogo voleo Boru Đorđevića, plesao je na toj utakmici, nisu mu mogli ništa. Sećam se i da je pred kraj Zvezda imala šansu, Ćurković je nešto pogrešio, izleteo, i onda je bio šut ka golu, pretrnuo sam bio. Bila stativa, srećom. Tako da se to završilo ushićujuće za mene. Činjenica da je Partizan imao praznih godina u derbijima, recimo nismo 18 godina uspeli da dobijemo na Zvezdinom stadionu, pa period od 5 godine, i sve se to skupi i zato Partizan ima daleko manje pobeda u derbijima.

Sa tolikim stažom dočekao je da vidi, da dočeka i da isprati silne generacije fudbalera, velika imena. Mnoge pamti, ali samo se nekolicini divi. Izdvaja petoricu kao najveće majstore.

- Galić! - kao iz topa izgovara ime Partizanovog legendarnog fudbalera, kao prvog među najboljima, vraća film na poteze kultnog napadača crno-belih koji je branio boje kluba od 1958. do 1966. godine.

- Galić je verovatno igrač koji bi i u današnje vreme bio u reprezentaciji. Onda ide Bora Đorđević, Moca Vukotić, Dragan Ćirić i Saša Ilić. To su igrači koji su obeležili derbije koje sam gledao.

Nije mu bilo nimalo teško da od svih poraza izdvoji onaj najbolniji: na pomisao o 100. derbiju srce mu se stegne ne zbog samog poraza već zbog činjenice da je Partizan vodio i bio daleko bolji. Priseća se izmene koju je Tumbaković izvršio kao ključi razloga poraza. Saša Ćurčić je bio igrač koji je do odlaska na klupu pravio razliku. Posle njegovog izlaska sve je krenulo nizbrdo...

Bio je svedok nekog potpuno drugačijeg vremena, davno prohujalog, kad je sve bilo nimalo nalik onome što je danas: ponašanje aktera derbija, od uprava do igrača, ponašanje navijača.

- Iskreno, sad iz ovog rakursa, to vreme je bilo, naravno u svemu drugačije. Drugačiji sistem, drugačije smo i mi odgajani. Neću da kažem da nije bilo svega i svačega kad je derbi, ali sve je to bilo u sklopu utakmice, deo kolorita, a pitali ste me jednu stvar koja je meni jako zanimljiva. Mislim da u ovo vreme, ni Zvezda ni Partizan kao institucije u ovoj zemlji ne zaslužuju ljude koji sada sede u klubovima. Pamtim ljude koji su nekad sedeli na čelu Partizana i Zvezde, koji su bili baš pojave. Ovo danas je konglomerat ljudi koji ne razumeju ni Zvezdi ni Partizan, što je žalosno - a tu su. Zbog toga se događa ovo što iskače iz kolorita. Kažem, svega je i tada bilo...

Među prijateljima ima veliki broj zvezdaša, ali Zvezdu, kaže, ne voli - i to je prirodno.

- Normalno je da se Zvezda i Partizan ne vole, to je priroda. Sve što je van toga, nije prirodno. Ali, ja kad bih sada sublimirao osećanja prema Zvezdi, sofisticirano rečeno, ne volim je, ali nikad ne bih želeo da je nema jer bih tako izgubio objekat toga što ne volim. Želim im da uvek postoje, ali ih ne volim.

Ima ona čuvena krilatica koju je skovao Duško Radović da se za sve navija, a da se Partizan voli. Baš tako stoje stvari i kod Dragana koji, kako kaže, zapravo navija za dva kluba i nijedan od njih nije Partizan. Podržava Čukarički, lokalpatriotski, i Juventus kao još jednog "predstavnika" crno-belih.

Za Partizan, kaže, ne navija, Partizan voli. Ma više je to od ljubavi, nešto neopisivo, neobjašnjivo.

- Ne mogu da nađem pravu reč da opišem moju emociju prema Partizanu, evo ne umem, nemam pravu reč...

Po prirodi pričljiv i komunikativan, na dan utakmice je, kako veli, sušta suprotnost tom karakteru. Namrgodi se ozbiljno kada ga pred odlazak na derbi supruga zvezdašica "pecne". Ne ostane joj dužan. Dan derbija je dan derbija, Zvezda se tad najjače ne voli.

Upitasmo ga za kraj, odakle tolika ljubav prema Partizanu, kad se rodila?

- Od oca, taj je bio takav partizanovac. Sećam se da mi je pričao kako je u svesci savršenim rukopisom na tri strane ispisao ime Stjepana Bobeka. Otac je bio zaluđen Bobekom. Eto otkud ljubav prema Partizanu - ponosno će Dragan.

Bonus galerija: Najatraktivnije navijačice Partizana među poznatim ličnostima

(Telegraf.rs)