Šta smo videli od Srbije protiv Mađarske i Danske? Ko je prvi golman, bez koga se ne može...

Srpski fudbaleri izabrali su idealan trenutak da odigraju najslabiju utakmicu pod komandom Dragan Stojkovića. Nije to, istina, ni bilo toliko slabo i neubedljivo, već "samo" neefikasno i najmanje produkitvno dosad. Klimavo pozadi.

Nikad nije dobro izgubiti, ali ako je i trebalo to da se desi, i da bude ovako ubedljivo, neka je to bilo sada, daleko od Mundijala, i mnogo posle plasmana u Katar. Kad su glave mirne i nema rezultatskog opterećenja, kad kiksevi nisu fatalni.

Nema brige. Situacija redovna, može to Piksi mirne duše da konstatuje posle izleta u Budimpeštu i Kopenhagen. Pobeda i poraz.

Utakmice sa Mađarskom i Danskom su one iz kategorije "antistres": nije nikakav problem izgubiti, primiti gol, niti se pada u euforiju ako se pobedi, bude ubedljiv i dominantan. Nema tenzije. Prijateljska utakmica tako se i mora shvatiti, ali kad je već tu, kad se igra sa renomiranim rivalima, valja videti i koliko može tim, gde može bolje, gde škripi, otkloniti nedoumice, razigrati nerazigrane igrače - sve to je Piksi i mogao da vidi u 180 dobrih, pravih fudbalskih minuta.

Šta je video Piksi, šta smo svi mi videli. Neke stvari su jasne da jasnije ne mogu biti, a neke teraju na razmišljanje.

1. Golman - Tri dobra, ali ko je prvi izbor?  

Ivica Kralj i Vladimir Stojković. U svoje vreme jedini neprikosnoveni među stativama reprezentacije. Danas se etiketa "nezamenjiv" ne može prilepiti ni na jednog od trojice Piksijevih aduta na golu, Rajkovića, Milinković-Savića i Dmitrovića, jer nijedan od njih to i nije. Dobri jesu, budu i odlični, umeju da zablistaju, od njih nemamo boljih, ali...

Ko je prvi golman reprezentacije i da li je važno da ga imamo?

Rajković je izneo kvalifikacioni ciklus iz prostog razloga što je bio standardan na golu Remsa, i dobar, što Dmitrović nije u Sevilji, otud i Piksijevo kontinuirano poverenje za nekadašnjeg golmana Zvezde. U međuvremenu, stasiti Vanja-Milinković Savić je uzeo solidne minute u Torinu, protiv Mađara potvrdio kvalitet i iskočio kao opcija i za mnogo veće ispite koji dolaze.

Foto: MN Press

Srbija ima trojicu pouzdanih aduta na mreži, Rajković je i dalje "No. 1", ali niko sa sigurnošću, pa ni Piksi, ne može reći ko će na gol kad krene borba za mundijalske bodove. Izbarati pravog znači imati i njuh kako se bliži meč. Ne mora to biti onaj koji je dotad bio "siguran".

Imati trojicu vrlo dobrih golmana je blago, jer selektor mirno spava koga god da stavi, a opet, ima i druga strana medalje: može biti i selektorova glavolomka ako isključivo teži da ima onog jednog, sigurnog, najboljeg, najpouzdanijeg za sve utakmice i sve protivnike. I da on ima dobre alternative.

2. Faktor Vlahović - ne ide bez njega.

Koga nema, bez njega se može i mora - ova floskula može da važi za sve, bukvalno za sve, osim za jednog igrača.

Srbija, izgleda, već sad ne može bez Dušana Vlahovića.

Foto: MN Press

Jasno je kao dan i nakon prijateljskih utakmica u Budimpešti i Kopenhagenu - Dušan nam je "suvo zlato". Kao Fiorentini, kao Juventusu, i Srbiji je on "pola tima". Modus operandi Orlova!

Mađarima nismo dali gol, dali su ga sami, Dance nismo probili, a mogli smo nekoliko puta, a nismo jer nismo imali finišera poput Vlahovića. On ume, on može, on zna kako, i utisak je da bi svoj reprezentativni golgeterski saldo sasvim sigurno uvećao da je bio u akciji na ova dva meča.

Sa njegovom energijom, veštinom, snagom, osećajem za gol, Srbija je za 20-30 posto ubojitiji tim nego što je bez centarfora Juventusa.

Zamislite Poljsku bez Levandovskog, Argentinu bez Mesija, Portugaliju bez Ronalda - to je Srbija bez Dušana.

3. Vezni red - tečno, tačno, lako se osvaja teren

Ako je išta bilo pozitivno iz Mađarske i Danske, onda je to lakoća osvajanja prostora, napad na protivnički šesnaesterac i kreiranje šansi, a to je već "pola gola". Stiče se utisak da srpski fudbaleri u svakom trenutku imaju "know-how" veštinu da stvore višak i napadnu gol protivnika.

Savršenstvo fudbala je u njegovoj jednostavnosti, i deluje da naši fudbaleri imaju upravo tu lakoću kombinatorike, pozicioniranja i pomeranja linija kako bi one perfektno funkcionisale i kako bi sve to što zamisle u takvoj konstalaciji bilo izvedeno kako valja.

Možda je poraz od Danske previsok, ali svako ko je gledao utakmicu morao je da vidi da je Piksijev tim imao periode velikih naleta, stvarao šanse, držao protivnika u golmanovom krilu. Sve je bilo kako mora biti, kako smo i navikli, osim završnice. I bolje da je tako nego da je obrnuto.

4. Zadatak stručnog štaba: Osposobiti Luku Jovića

Odlazeći napadač Reala i bivši najvredniji srpski igrač dobio je, konačno, takmičarske minute koji su mu misaona imenica kod Anćelotija.

Piksi, kao što i sam kaže, nema problem što mu pojedini igrači greju klupu u klubovima, pa tako i prilazi Jovićevom slučaju - daće mu koliko god bude bilo potrebno da ovaj probudi golgetrski nerv.

Da ponovo bude Luka Jović iz Ajntrahta.

Foto: Tanjug/AP

I protiv Danaca i protiv Mađara Luka je dobio šansu u drugom poluvremenu, protiv Danaca je čak i izašao ubrzo iz igre zbog povrede, pa mu je učinak na "Parkenu" ostao bez ocene.

Bolji utisak je ostavio sa Mađarima, kreirao je šanse saigračima, imao i jednu solidnu priliku, tek na momente podsetio da je na "ti" sa loptom i igrom. Za golgetera je najvažnije da ima učinak, to je zapravo jedino važno, a Jović, koliko god da je potonuo, treba Srbiji. Od ovog ne može lošije. Očekujemo ga pravog kad bude bilo važno.

I upravo će jedan od zadataka Piksija i njegovih pomoćnika biti da Luki vrate samopouzdanje, da ga osposobe i mentalno i fizički, da ga ubede da je napadač prve klase, jer nam sa takvim golgeterom rastu šanse za bolji plasman u Kataru.

5. Rezervisti u klubovima - da menjaju klubove

Piksijeva poruka za igrače koji ne igraju u svojim klubovima da "to nije njegov problem, već trenera tih klubova, jer on ima bezgranično poverenje u te igrače, u njihove igračke i ljudske kvalitete", možda mnogo govori o ogromnom poverenju selektora koje ima u te fudblere, ali malo toga govori o njihovoj trenutnoj formi.

Realnost je ipak takva da u trenutnoj reprezentativnoj postavi, među udarnim adutima, Piksi ima igrače koji su rezervisti u svojim klubovima.

Pođimo samo od junaka portugalske večeri Strahinje Pavlovića, koji je ostao i bez minuta u Bazelu gde je sada na pozajmici iz Monaka. To može biti problem zbog same činjenice koliko bivši Partizanov đak ima uticaja na igru u defanzivi i selektorovom viđenju igre.

Dalje, na margini u svojim klubovima su dva velika napadčka potencijala koja vape za minutima: Radonjić i Jović.

Foto: Nikola Tomić

Njihova jedina obaveza u Benfici, odnosno u Realu, je trening, pošto utakmice gledaju samo sa klupe ili na televiziji. Može to da škodi njihovom igračkom egu i samopouzdanjuu, može se i odraziti na nivo igre, jer takmičenje u kontinuitetu od igrača pravi fudbalere visoke klase, a talentovane brusi u najbolje bisere.

Jasno je i njima odavno šta im je činiti ako ne žele da završe u gomili proseka: pod hitno moraju menjati klub. To se odnosi i na Pavlovića. Do Katara ima vremena, novembar nije daleko, a nije ni blizu. Taman da ovaj trio rezervista pronađe klub i pronađu sebe i budu unajbolje verzije na svetskoj smotri.

Dodajmo ovde i Veljkovića, koji će, moguće, biti jedini drugoligaški igrač na Mundijalu, ali utešna je činjenica da je standardan u Verderu, ne fali mu duela i solidnih utakmica, pa je sa njim briga manja nego sa gorepomenutom trojkom.

(Telegraf.rs)