Dan kad je đavo došao i sejao smrt po Srbiji: Fudbaler na PVO zadatku i najhrabriji atletičar na svetu
"Bilo je to u nekoj zemlji seljaka, na brdovitom Balkanu, umrla je mučeničkom smrću četa đaka u jednom danu", potresno je svedočanstvo o masakru kragujevačkih đaka 1941. godine iz pera čuvene srpske pesnikinje Desanke Maksimović. Užasi tog rata nisu izbledeli, Srbija je devedesetih godina prošlog veka ponovo krvarila u sukobima u Hrvatskoj i Bosni, a onda je buknulo i na Kosovu.
Usledilo je gore od najgoreg. Ono čime su nas plašili, a mi nismo verovali jer neće "civilizovani svet na civilizovani svet". Smrt je došla sa neba i donela užas i krike. Tone bombi zbrisalo je više od 2.000 srpskih života, civila, žena, dece. Đavo je došao i doneo smrt.
Na današnji dan - 24. marta.
Sve je krenulo da se ruši. Sve je stalo. Ubicama smo prkosili inatom više nego raketama. Stradali smo, drhtali i čekali grmljavinu da dođe, živeli za dan kada ćemo se probuditi iz zone sumraka. Svet nije mario za naš horor. Naredba je bila - tuci dok se Srbima ne slomi kičma.
Sudbinu celokupnog naroda tada su delili i sportisti, mnogi od njih, legionari, van granica naše zemlje su pronosili glas, urlik o užasu i nepravdi kojima smo izloženi, digli glas protiv NATO agresije - svi kao jedan za svoju zemlju, fudbaleri, košarkaši, odbojkaši, rukometaši.
Jedan fudbaler i jedan atletičar su tada sa reči prešli na dela. Rizikovali su sve. Jedan je položio život za domovinu. Svakog 24. marta sećamo se hrabrosti fudbalera Vladana Lukića i atletičara Gorana Raičevića.
U proleće 1999, kada je počela NATO agresija na Srbiju i Crnu Goru, Vladan Lukić i Nenad Jestrović bili su saigrači u Mecu, stabilnom francuskom klubu koji je dve sezone ranije bio vicešampion. Jednog martovskog jutra, nakon početka bombardavanja, Lukić je pozvao Jestrovića da ode sa njim do predsednika kluba, što nije bila retkost, jer mu je neretko pomagao kao prevodilac na francuski.
- I ja sam bio iznenađen, nije mi ništa rekao šta će da kaže, samo mi je rekao hoće da ide kod predsednika, da pričamo. Znam da je stalno pratio šta se dešava na Kosovu - rekao je Jestrović u razgovoru za Mondo rubriku Neše Petrovića "Mojih Top 11".
Kada su seli u kancelariju, Lukić je bez okolišanja rekao da želi da se vrati u Jugoslaviju, da se pridruži vojsci i da brani zemlju od agresora.
- Rekao je da ne može više, da hoće da se vrati i da pomogne svom narodu, bio je ogorčen zbog NATO bombardovanja. Njegova ćerka je imala par godina, to je trajalo dva dana i on je otišao na ratište. Predsednik je mislio da se on šali, čak je tražio da mu da i terensko vozilo, džip, da se bori protiv NATO zločinaca. Predsednik mu je to dao, izašao mu je u susret. Luka je veliki patriota, davao je 200 odsto sebe, voleo je da zna šta se dešava ovde, bio je neverovatan po tom pitanju, a bio je sjajan fudbaler - podsetio je na taj događaj Jestrović.
Vladan Lukić se mnogo godina kasnije prisetio susreta sa predsednikom Karlom Molinarijem.
- Oko pola godine pre bombardovanja mi je veoma uticajni predsednik Meca Karlo Molinaro, koji je tada bio i potpredsednik Francuske fudbalske federacije, nagovestio šta može da se dogodi Srbiji. On je sa Sicilije, tamo je imao rodbinu i pitao sam ga kako bi on reagovao da je na mom mestu. Rekao mi je da bi bio sa svojima! Tako sam i ja postupio. Nisam išao na trgove i mostove, ali jesam kao vojnik branio zemlju.
Vladan Lukić se po dolasku u Srbiju odmah stavio na raspolaganje svojoj državi i pristupio vojsci kao dobrovoljac. Odigrao je i dve prijateljske fudbalske utakmice na Dorćolu i Lionu, kako bi podigao moral u narodu, sa kojih je bila upućena poruka da se zaustavi agresija NATO na našu zemlju. Bio je raspoređen na dužnosti u jedinici RV i PVO u okolini Beograda, a na ratištu je bio sve do kraja ratnih dejstava i potpisivanja Kumanovskog sporazuma.
- To je bila moja dužnost. Uradio sam nešto što sam osećao da moram da uradim. Danas živimo u vremenu kada patriotizam nema neku vrednost. Za mene je to normalan gest, jednog čoveka koji ima nacionalnu svest i ljubav prema svojoj otadžbini - rekao je Vladan Lukić.
Ono što je sve frapiralo u tom momentu, Vladan Lukić je tada imao jedan od najjačih ugovora u Francuskoj - a i sve je napustio jer je želeo da se bori za svoju zemlju.
U Mecu je odigrao 53 utakmice i dao 10 golova. Mec je u sezoni 1997/98 postigao najbolji plasman u svojoj istoriji, vicešampion Francuske.
- Sećam se da sam imao još tri ipo godine ugovor sa Mecom. Tačno je sve to što ste rekli za predsednika francuskog kluba. Ali nebitno, to je bila moja odluka na koju sam ponosan. To je lični čin i o tome ne pričam. Patriotizam se nosi, to je vaspitanje - rekao je Lukić.
Kao scedočanstvo tog vremena ostala je sada već čuvena "ratna fotografija" Lukića iz rova na Kosmaju koje su prvi put objavljenje u Grčkoj, i to uoči posete bivšeg predsednika SAD Bila Klintona Atini.
- Tada su tamo izbile velike demonstracije, a ove moje slike su im poslužile da pokažu kako se brani zemlja. Tokom bombardovanja bilo je i potresnih situacija, kada sam iz jedne kuće u Kumodražu izvlačio mrtva tela porodice koja je tu izbegla dan pre nego što će stradati. Moji ratni drugovi su jedva izbegli smrt dok su postavljali antenu RTS-a na Kosmaju… Ne znam da li je sve to moglo da se izbegne, o tome onda nisam ni razmišljao. Izuzetno poštujem veru, verujem u sud svevišnjeg i pravednost - prisetio se najstrašnijih detalja Vladan Lukić.
Nažalost, atletičar Goran Raičević, nije preživeo ratni vihor. Preminuo je šestog maja u 35. godini života. Albanski snajper je ugasio srce srpskog šampiona.
Iako je, kao vrhunski sportista, imao papir koji ga je oslobađao odlaska na ratište, Goran Raičević je umesto na maraton u Grčku, otišao na prvu liniju fronta na Kosovo tokom 1999. godine, gde je ubijen snajperom albanskih separatista.
Kada je 1999. godine u Srbiju stigao rat, Goran nije imao dilemu da li će se odazvati vojničkoj dužnosti. Kao što je trčao na ulicama tokom trka, tako je požurio na Kosovo i Metohiju da brani svoju zemlju.
Umesto na maraton u Grčku, otišao je na prvu liniju fronta na Kosovo.
- Kako da ne odem, šta bi rekli moji iz Strojinaca, da sam kukavica, da sam izneverio svoju decu, svoj narod i sebe... Idem, jer mi je to dužnost - govorio je Goran, a te reči se ne zaboravljaju ni posle troliko vremena. I danas odzvanjaju kao živo svedočanstvo hraborsti jednog čoveka i spremnosti da podnese žertvu za otadžbinu.
Raičević je nepobediv na uličnim trkama od 1980. do 1984. godine. Pet puta je pobeđivao na Belom krosu, šest puta na krosu Politike, od toga pet puta uzastopno, čime je postavio rekord. Bio je i višestruki prvak Balkana.
Sećanje na Gorana je tu, sa nama, svaki dan, svaki tren, je rje sinonim za hrabrost i ljubav prema Srbiji. Prođite Bulevarom Kneza Aleksandra Karađorđevića i tamo, kod stadiona PArtizana. videćete Gorana u svom karakterističnom pokretu...
Video: Buđanovce je proslavila NATO agresija, tu je oboren nevidljivi, a sećanja na rat još su burna
(Telegraf.rs)
Povezane vesti
Američki jutjuber oduševljen Beogradom, ali priznaje: Neshvatljivo je da smo bacali bombe usred velikog grada
Drecun: Vesli Klark ponosi se ubijanjem civila
Umro je u zagrljaju svog tate: Mali Marko je najmlađa žrtva NATO bombardovanja, život izgubio na današnji dan
<% post.title %>
Gašić položio venac na spomenik: Nikada nećemo zaboraviti nevine žrtve čije su živote prekinule NATO bombe
Video: "Ljudi nisu zadovoljni sa 9-8? Izvinite, ali ja to ne razumem": Sferopulos zagrmeo na konferenciji
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Laza
To su bile ljudina, momčine, ono sve najbolje što može biti neko!!! Slava im
Podelite komentar
Gile
A što su morali baš njega da pošalju na prvu liniju. Trebalo je one iskusnije i profesionalce prvo slati.
Podelite komentar
Ssss
Istog tog Lukica su navijaci partizana vredjali i pevali mu pesmice, toliko se to ceni u Srbiji.
Podelite komentar