Partizanovo derbi posrnuće: Ko je prvi golman, staklena odbrana, strah koji je nadjačao hrabrost...

Pobeda je bila vredna titule, remi bi omogućio bezbrižnu distancu od pet bodova i nastavak borbe bez previše pritiska, a poraz koji se Partizanu dogodio u 166. večitom derbiju sa Crvenom zvezdom (2:0), doneo je dramu i nezivesnost u završnicu takmičenja, bacajući mrlju na sve dobro što je urađeno u prethodnih nekoliko meseci. Poraz kao poraz i nije tragedija, jer je u sportu, baš kao i pobeda, sastavni deo života. Sporan je momenat u kome se dogodio, način na koji su crno-beli izgubili meč gotovo bez "ispaljenog metka", odstupajući prvi put od postulata koji su ih krasili tokom cele sezone: čvrstine, borbe, odgovornosti, hrabrosti...

Jednostavno, Partizan nije ličio na sebe, odigrao je najslabije poluvreme u minulih osam meseci, nije uspevao da poveže više od tri tačna pasa, niti je izlazio u presing, niti bio postojan u bloku, razmak između linija je bio toliko veliki da je Zvezda sa loptom u posedu bez problema nalazila "rupe" i, sa svežinom koju je imala na svojoj strani, ugrožavala tim iz Humske, koristeći pride i očajne, beskrvne, role nekolicine igrača tima Aleksandra Stanojevića.

Ko je prvi golman Partizana?

Možda će nekome zvučati pregrubo (ali uostalom nije ni bitno, jer se radi o činjenicama), možda će biti i onih koji će reći da je ekonomski momenat ipak važan deo fudbalskog biznisa, jer je proteklog leta na stolu bila ozbiljna ponuda, ali, ukoliko zaista želi da istraje u trci za titulu trener Aleksandar Stanojević i njegov stručni štab će morati da razmisle i definitivno odluče ko je prvi golman tima i može li se sa golobradim momkom, sklonim oscilacijama, izgurati sezona.

Daleko od toga da Aleksandra Popovića treba "žigosati", stavljati na stub srama zbog očajne intervencije, koja je dobrano kumovala vođstvu Crvene zvezde, ali svakako treba uzeti u obzir njegove godine i konstatovati da u borbi za trofej nema mesta slabostima, da su potrebni iskustvo, kontinuitet, psihička stabilnost. Jer, od golmana sve polazi...

Stanojević je u jednom momentu čak i "presekao", posle očajne partije Popovića na kontrolnom meču sa Dinamom iz Moskve na pripremama u Turskoj, rekao je na sastanku pred celim timom da više nije prvi golman i da će za taj status morati da se izbori napornim radom, pa je u generalnoj probi sa Dinamom iz Batumija među stativama stajao Nemanja Stevanović.

Međutim, dan pred utakmicu sa Radničkim iz Niša, otkrio je na konferenciji za medije da je razgovarao sa trenerom golmana Jovšićem i doneo odluku ko će braniti na "Čairu", vrativši potom Popovića. Dugoročno se ispostavilo kao "zbrzana" odluka koja je Zvezdi omogućila priključak, a Partizanu "vodu u uši"...

Odbrana na staklenim nogama

Kada god kritički nastupite prema odbrani Partizana, uvek će biti onih koji će reći "da, ali primili su samo šest golova u sezoni". Stoji, nepobitna je činjenica, baš kao što je fakat da ista ta odbrana ni na jednom važnijem meču, uključujući pre svega večite derbije, nije uspela da ne napravi nekakvu glupost ili kiks. Ovaj poslednji je, nažalost po crno-bele, zakomplikovao borbu za titulu do tačke ključanja i pod noge bacio mesece rada.

U prethodnom, jesenjem derbiju Igor Vujačić i Siniša Saničanin (tada uz "pomoć" Jojića) su dopustili daleko nižem Aleksandru Kataiju da ih nadskoči tri puta, na kraju i spase Zvezdu poraza golom, u nedeljnom ih je isti igrač nadmudrio u skoku i to tako što su nemo i statično posmatrali centaršut Rodića, koji je putovao nekoliko sekundi (narodski rečeno "balon"), bez pokušaja da napadnu loptu (uči se u pionirima), na šta se nadovezala amaterska intervencija golmana, koji je "nabacio" loptu Ohiju na volej.

Svidelo se to nekome ili ne, Partizanovi štoperi nisu kompatibilni i nijedan od njih nije lider, neko ko će stati na loptu, podeliti miran unosni pas, kao što su to ranije činili Mark Valijente, Svetozar Marković, pa i Maki Banjak dok nije izgubio mesto u timu i samopouzdanje.

Umesto navedenog, na meču sa Zvezdom smo videli panična ispucavanja dugih lopti ka odsečenom Rikardu Gomešu, preskakanje veznog reda, čak i u situacijama kada nije bilo pritiska na poslednju liniju, videli smo nedorečene intervencije koje su omogućavale rivalu da "pokupi" loptu na 20, 25 metara od gola, more grešaka u pasu i, kao posledicu svega, dva kiksa i dva primljena gola. Nije prvi put, rekosmo već da se desilo u jesenjem derbiju, protiv Dunajske Strede, Sočija, Santa Klare, Genta (dva puta), Flore u Talinu, nedavno sa Spartom u revanšu... Sve navedeno izuzima Slobodana Uroševića, koji je najjača karika, neko ko retko ima slab dan i pride igra bez alternative, koja je izgleda doživotno povređena.

Kada u skorijoj budućnosti budu odlučivali kome će iz postojećeg igračkog kadra ponuditi novi ugovor, čelnici Partizana će morati da stave prst na čelo i dobro razmisle ko zaista zaslužuje produžetak saradnje. U obzir se moraju uzeti godine, fizičko stanje, odnosno mogućnost da se isprati intenzitet i brzina modernog fudbala, učinak na mečevima jačeg intenziteta, jer dueli na srpskim tereima i nisu previše realan parametar. Tim pre što je pojedini igrači crno-belih na godišnjem nivou zarađuju više nego li pojedini kompletni timovi Superlige. Vrede li i dalje toliko, to je već pitanje od milion dolara.

O tome treba da razmisle i svi oni koji su se zapitali zašto je Aleksadar Stanojević i u Pragu i protiv Crvene zvezde zamenio Bibrasa Natha posle 45 minuta igre. Ko hoće i želi da vidi, biće mu jasno da Izraelac "na kefalo" možda može da rešava probleme u domaćoj ligi gde su crno-beli dominantni, napadaju, pritiskaju, ali kada se sa suprotne strane nađe organizovanija, kvalitetnija i fizički spremnija ekipa, on je veće breme svom timu od protivničkog.

Poput istrošenog ljubavnika za jednu noć, izgurao je 60 minuta u revanšu sa Spartom, a onda je protiv Crvene zvezde izgledao kao rekreativac, koji niti može da pomogne u defanzivim zadacima, niti je podrška Rikardu u ofanzivnom delu. Zato je i ostao u svlačionici već na poluvremenu, no, nije bio jedini iz veznog reda koji je "zalutao" na derbi, pa je korekcija sa Markom Jevtovićem možda defanizvno donela pomak, međutim, ofazivno je Partizan i posle promena, iako opasniji, bio - potpuno nedorečen.

Istorija pamti pobednike

Niko Aleksandru Stanojeviću ne može da spočitava ljubav prema Partizanu, želju da napravi uspeh sa klubom posle četiri godine posta, kao i energiju, rad i posvećenost koju je uložio za pomenuti cilj. Nekada ne ide sve po planu, jer znate i sami kako kaže naš narod: "Ne pravi se violina od drveta za budak", iako Stanojević sasvim dobro "muzicira" sa onim što ima na raspolaganju.

Priznao je greške u odabiru tima, sportski čestitao boljem rivalu na pobedi i najavio nastavak borbe u kojoj njegov tim i dalje ima prednost i sve u svojim rukama.

Da li je i Stanojević mogao bolje u 166. večitom derbiju? Sigurno da jeste. Ako već, kako sam reče, nije uspeo da oseti ko od igrača nema dovoljno energije, pa i hrabrosti za derbi (ima i takvih i ponavlja im se već nekoliko puta). Trebalo je makar da preispita neke izbore, odluke, izmene pre, pa i u toku samog meča.

Možda je trebalo da krene hrabrije sa pravim, a ne improvizovanim desnim bekom, koji je po vokaciji štoper, možda da još malo sačeka Kvinsija Meniga, jer se već dešavalo da Holađanin počne sporije, pa se "upali" u toku meča i bude čovek odluke, tim pre što je jedan od retkih sa nekakvim učikom na terenu. Možda je trebalo da proba i sa drugim bonusom - Nikolom Terzićem, pošto se sjajno pokazao u jesenjem derbiju, bio sasvim dobar i na pripremama i na početku sezone, za raziliku od Nemanje Jovića čija forma je u velikom padu i trenutno teško da ima mesta i na klupi za rezervne igrače Partizana, a kamoli za svih 90 minuta u derbiju, u kome nije uradio baš ništa.

Možda, možda... Lako je posle bitke biti general i donositi zaključke sa strane, ali je činjenica da za poraz u minulom derbiju, za sve ono što je prikazano, pardon - neprikazano, mora da postoji kolektivna odgovornost u Partizanu.

Poraz od večitog rivala je poslednje upozorenje, jer svaki naredni kiks je zapravo omča oko vrata. Timu, ali i celom klubu koji četiri godine nije ni prišao najvažnijem trofeju u srpskom fudbalu. Istorija neće navoditi objektivne razloge, ovakve i onakve radnje na terenu i van njega... Pisaće samo imena pobednika. Onih drugih se niko neće ni sećati, sem kao luzera...

(Telegraf.rs)