Urošević o svom fudbalskom putu: "Nije bilo lako u Partizanu, titulom da zaokružim najlepši period u karijeri"

Jednom kada deci bude prepričavao fudbalsku karijeru Slobodan Urošević će dobrano morati da se oznoji kako bi im objasnio kakav rolerkoster je preživeo za tri godine među crno-belima. Kao po nepisanom pravilu kod gotovo svakoga od trenera sa kojima je sarađivao na početku je imao status autsajdera, nekoga ko treba da "popuni poziciju", da bi vremenom uspevao da "eliminiše" konkurenciju i izbori se za status prvotimca. Svake pripreme je počinjao sa neizvesnošću, nije mogao ni da nasluti šta ga čeka, ali je mu je sve to, kako i sam kaže u razgovoru za Telegraf, izgradilo ličnost i karakter, budilo inat i dovelo do toga da uvek situaciju preokrene u svoju korist. Ove zime je levi bek ipak mirniji, jer trener Aleksandar Stanojević ima veliko poverenje u njega, toliko da je od čelnika zatražio da mu produže ugovor koji ističe narednog leta.

Urošević je u Partizan došao u zimu 2018. po želji Miroslava Đukića, koji je u njemu video perspektivnog levog beka, sposobnog da pomogne tadašnjem evropskom Partizanu, ali je posle početne euforije izgubio mesto u timu posle duela sa Viktorojom Plzen u drugoj fazi takmičenja Ligi Evrope, da bi sledećeg leta došao u poziciju da ne bude ni licenciran na početku takmičenja. Usledila je potom "rehabilitacija", povratak u prvi tim, ali je promenom trenera i dolaskom Zorana Mirkovića doživeo istu sudbinu. Počeo kao treći izbor na poziciji levog beka, jer prednost su imali i Zlatan Šehović i Nemanja G. Miletić, pa je priliku dobijao samo u Kup utakmicama, dok u prvih deset mečeva Superlige jedva da je stigao i do klupe za rezervne igrače.

Preporučujemo

Foto: MN Press

Osvojio Kup, pa izbačen sa priprema

Tek u 10. kolu, kada se pomenuti Miletić okliznuo na meču sa Radničkim u Nišu i omogućio domaćinu remi (2:2), trener Mirković je posegao za promenom, te je do kraja jeseni i čuvenog meča sa Mačvom u Humskoj, po snegu, bio nezamenljiv u prvoj postavi. Kada je Mirković napustio crno-bele, a posla se prihvatio Savo Milošević, delio je minutažu sa Šehovićem, ali je po pravilu šansu na važnijim i težim utakmicama, uključujući i polufinale Kupa Srbije sa Radničkim, odnosno finale sa Crvenom zvezdom u kome je tim iz Humske slavio, pa se pretpostavljalo da defanzivcu sledi mirniji period u karijeri i da je Partizan rešio pitanje levog beka na duže staze.

Ali, ne lezi vraže... Novi šok za igrača je usledio po okupljanju za novu sezonu. Savo Milošević je sastavio spisak igrača na koje ne računa, a na njemu se ponovo našao i Slobodan Urošević! Sa pomenutom grupom, koja je sebe u šali nazivala “otpisani”, trenirao je odvojeno od ostatka ekipe, često i bez trenera, bez jasnog plana, satnice, ideje šta dalje. Jer, ne može se preko noći naći novi klub, pogotovo ako imate status “precrtanog igrača”.

Delio je Urošević sudbinu sa još devetoricom momaka, dok je ostatak tima uveliko radio na Zlatiboru, ali mu se sreća osmehnula između dva dela priprema. Angažovanje Rajka Brežančića iz Ueske je kasnilo zbog sertifikata, a i struka je imala informaciju da iskusni igrač dolazi iz duge pauze zbog povrede butnog mišića.

Novca za novu kupovinu nije bilo, pa je odlučeno da na drugu fazu rada bude poveden i Urošević, da “zakrpi rupu” i momenat je zapravo bila “slamku spasa”. Prošao je fazu uigravanja, počeo je kvalifikacije za Ligu Evrope i sam Milošević je definitivno prelomio ko je prvi izbor na levom beku.

Foto: FK Partizan

Jedino kod Stanojevića bez protekcije

Poslednji i aktuelni trener - Aleksandar Stanojević ipak nije tako potcenio Uroševića. U izboru sa Brežančićem je bio ravnopravan od prvog dana, kasnije kada je stigao Ivan Obradović borio se (i izborio) sa njim za mesto u timu bez protekcije, tim pre što su iskusnog defanzivca često mučile povrede.

Na samo podsećanje šta je sve prošao u Partizanu za protekle tri godine, Urošević se smeje i sleže ramenima uz odbravanje:

- To je istina, ponavljalo se kako su se treneri menjali otkako sam došao u Partizan. Kod Miroslava Đukića sam imao "vatreno krštenje", posle sam izgubio mesto, ali sam bio u rosteru. Posle slično i kod Zorana Mirkovića, Sava Miloševića... Možda samo kod trenera Stanojevića nije bilo tako, jer smo Rajko Brežančić i ja imali istu polaznu poziciju i priliku da se borimo za tim potpuno ravnopravno. Kasnije je bio takav slučaj i kada je Ivan Obradović došao kao treći levi bek, iako je pošteno govoreći, a gledajući karijeru koju je ostvario, on neko ko je zasluživao malu prednost. Uvek kada se osvrnem na sve šta mi se dešavalo, kažem sebi u bradu: "Ono što te ne ubije, samo te ojača". Ko zna možda mi je to donekle i pomagalo, jer mi je pojačavalo volju, inat mi je dostizao maksimum... Nikada nisam pravio problem, kakva god da je odluka, samo mi je jednom ostao gorak ukus - kaže Slobodan Urošević za Telegraf.

Na šta tačno mislite?

- Bilo je to početkom leta 2019. godine, kod trenera Miloševića. Bio sam izbačen sa još devetoricom igrača, precrtan sa priprema, a da pre toga nisam dobio nikakvo obrazloženje. Razumem da svaki trener ima svoju viziju, plan, da nekoga u nekom trenutku vidi u timu, nekada i suprotno, ali kada je tako radikalan potez u pitanju, ljudski je da se bar nešto kaže, da se navede razlog. Mnogo mi je tada teško palo, nisam znao šta je razlog, jer sam igrao standardno, osvojili smo i taj Kup Srbije na stadionu Crvene zvezde, bio sam u timu. Odjednom, na tabli spisak i među deset i moje ime - nema priprema. Zato je ostao gorak ukus, jer sve možeš da razumeš, to je profesionalizam, no, nekada ipak neke stvari moraju da se obrazlože. To je naprosto pošteno, ljudski.

Foto: FK Partizan

Kolo sreće se za Uroševića brzo okrenulo, odluka je, ispostavilo se, bila na snazi tek 15-tak dana, jer je dobio poziv da se ponovo priključi timu u drugoj fazi rada, pošto nije bilo alternative na levom beku.

- Upravo tako, ekipa na Zlatiboru, nas nekoliko treniramo u Teleoptiku na 40 stepeni i grupa se svakodnevno smanjuje kako se ko snalazi u međuvremenu. Razmišljam šta i kako dalje, jer nije lako ni snaći se kada se pročuje da si negde prekobrojan, višak... Polazna tačka ti je loša, pozicija za bilo kakve pregovore takođe očajna. Međutim, tada se sve okreće, dobijam poziv da se priključim ponovo i odlazim u Sloveniju kao alternativa, a vraćam se kao prvi izbor na levom beku. Takva mi je valjda sudbina, taj neki moj inat, nekada sreća, Božija volja... Ko će ga znati. Idem često zaobilaznim putem, ali samo u Partizanu.

Samo u Humskoj na tankoj žici

U drugim klubovima nije bilo tako?

- Nije, uvek sam igrao i znao svoj status, iako nisam mnogo klubova promenio. U Radu sam bio dete kada sam dobio priliku u prvom timu i brzo sam se ustalio, delio sam minutažu. U Kruševcu sam igrao konstantno, a samo u Partizanu nikada nisam znao šta da očekujem kad počne sezona. Na sreću, to se sada promenilo, mirniji sam, jer znam da ću dobiti priliku ako radim na svakom treningu do gornje granice mogućnosti. Meni rad ne predstavlja problem, radujem se svakom izlasku na teren.

Foto: Nikola Tomić

U minulom periodu ste gotovo nezamenljiva karika u timu...

- Ako se osvrnem u prošlost i uporedim, onda je jasno da je to zbog načina rada, jer je trener Stanojević doneo nešto što nam je možda nedostajalo. Svi smo napredovali, postali takmičari i svesni da samo kao složna grupa možemo do cilja. Individualno sam takođe dosta napredovao u prethodnih godinu i po dana, dosta toga naučio. Ide to i sa iskustvom, ali je način rada jako bitan. Nekako se sve poklopilo.

Ovo je prva sezona u Partizanu da ste u poziciji da osvojite šampionsku titulu?

- Nadam se to, priželjkujem tu titulu, jer mi samo ona nedostaje. Četiri godine sam u klubu, pobeđivali smo u Kupu, u derbijima, igrali grupnu fazu evropskih takmičenja, ali titula je stalno izmicala. Zato mi je veliki motiv da konačno ostvarimo i taj uspeh. Izgleda da su nam se kockice poklopile, samo je potrebno da se nadogradimo. Do sada smo uvek počinjeli sezone dobro, pa kiksnemo, rival to iskoristi i onda prirodno toneš. Ovoga puta smo bili egal i mi bili ti koji su sačekali kiks druge strane. Nekada smo igrali bolje, nekada gore, davali više golova, više i primali, no, sada je taj takmičarski momentum izuzetno izražen i to nas drži na površini. Želja i volja svih igrača je ogromna, motiva je na pretek i nadam se da ćemo istrajati do kraja. Imamo jasan cilj iskred sebe i način nije bitan već samo uspeh. Nekada ne čuješ kritike, nekad boli svaka reč.

Upitan da li je, kada se osvrne, zadovoljan karijerom, Urošević pošteno kaže da i jeste i nije. Smatra da je mogao bolje, možda i lakšim putem, a opet srećan je što će jednom moći da se pohvali da je bio deo Partizana. Nedostaje mu potvrda van granica Srbije i to namerava da promeni.

- Reći ću da nisam nezadovoljan, ali uvek može više, bolje. Branio sam boje Rada, Napretka i Partizana, koji je najbolji klub u Srbiji, bio sam omladinski prvak Evrope sa reprezentacijom i upisao i dva meča u A selekciji, koja je bila sastavljena od domaćih igrača, Velika je to čast za mene, bez obzira što se radilo o prijateljskim utakmicama. Možda sam mogao više, no, nikada nije kasno, ko zna šta nosi novi dan...

Foto: Marko Jovanović

Malo je poznata sekvenca iz Belgije, gde ste proveli šest meseci, u Luvenu?

- Otišao sam kao mlad igrač, bez iskustva, znanja jezika... Trebalo mi je vreme za adaptaciju, a njima je bio potreban igrač koji će odmah na teren. Obostrano nismo bili srećni već od početka i doveli su mi daleko iskusniju konkurenciju, igrača koji je imao 500 mečeva u Župiler ligi. Promenio mi se status kada se trener promenio, čak su hteli da me otkupe, iako smo ispali iz lige, ali još pre toga rešio da se vratim, jer sam želeo da igram u kontinuitetu, a ne da gubim vreme čekajući šansu. Ništa mi nije prijalo, nema pritiska, igra se meč za opstanak, izgubi i ceo stadion aplaudira, to nikako nisam mogao da shvatim i prihvatim. U Partizanu pobediš 3:0 i ide kritika da nije bilo dobro... Vratio sam se potom u Napredak, igrao konstantno i posle je stigao poziv Partizana koji se, naravno, ne odbija. Kada me je direktor Miloš Vazura, mislio sam da me neko od drugara zafrkava, no, ubrzo sam shvatio da je realnost i tu ne možeš da kažeš "ne".

Kada se već dotakosmo kritika, da li čitate komentare navijača posle mečeva?

- Pročitam, naravno, ne verujem da postoji neko ko neće bar baciti pogled. Sve zavisi od trenutka, neki put te ništa ne dotakne, a ponekad te zaboli i čuješ na stadionu svaku reč. Još ako ti ne ide toga dana, pa krene publika da dobacuje, zviždi, dodatno te izbaci iz balansa. Međutim, kada se umiriš, kažeš sebi da svako ko plati ulaznicu ima pravo da priča šta hoće, kao i da napiše šta hoće, jer su mreže danas u ekspanziji. Verujem da mlađa populacija najčešće žestoko kritikuje i sve bih im oprostio, ali da dođu na stadion i to čine sa tribina. Sećam se sebe sa devet, deset godina, nije mi padalo napamet da nekome kažem nešto ružno, opsujem, posaljem uvredljivu poruku, pogotovo ne nekome starijem... Danas je to, nažalost, uzelo maha, mladi ljudi tako izbacuju neki svoj bes, nezadovoljstvo.

Foto: Tanjug/AP/Marko Drobnjaković

Da osvojim titulu i odem srećan i ponosan

U minule tri godine Urošević je odigrao sve najvažnije utakmice za crno-bele i po pravilu nikada nije "izdao" na onima od presudne važnosti. Kaže da je uvek uživao u derbijima, kao i da će pamtiti duele sa Mančester junajtedom i posebno Gentom do kraja života.

- Utakmica sa Mančesterom u gostima je jedna od onih za večno sećanje, iako nismo rezultatski dobro prošli, ali doživeti onaj ambijent, stadion, rivala sa druge strane. Potom Gent, jer je i klubu meni lično doneo sreću, taj gol će uvek biti deo mene. Saigrači me sada zezaju da šutiram samo desnom nogom, koja mi je slabija... Derbi ne smem da zaboravim, uvek je slatko kada dobiješ, to je utakmica koja motiviše, bilo da se igra u Humskoj gde te nosi publika ili u komšiluku kada posle one početne buke sačekaš momenat i postigneš gol, pa nastane tišina. Ta "tišina" me hrani na terenu, osećaj je neopisiv, a adrenalin dostiže vrhunac. Ako opet ne bude dobro, danima ti nije ni do čega.

Šta ste sebi postavili kao cilj u tekućoj sezoni?

- Šampionska titula je primarni cilj, ne samo moj, nego kompletne ekipe Partizana. Iako sam više tip koji postavlja kratkoročne ciljeve, živim od utakmice do utakmice. Ali, eto, neka bude bude moja velika želja za koju bih voleo da se ostvari i donese sreću svima nama.

Postoje li planovi u vezi sa vašim daljim statusom u Partizanu? Nekoliko puta ste obnavljali saradnju sa klubom, čelnici i trener žele da se to dogodi makar još jednom...

- U Partizanu sam pune tri godine i negde postoji želja da se u dogledno vreme ponovo okušam u inostranstvu. Bio sam kratko u Belgiji, ali nije to bilo to, ništa mi se nije poklopilo. Imam 27 godina i voleo bih da pokušam još jednom da se dokažem i van granica Srbije. Ipak, prioritete sam postavio na neki logičan način. Želja mi je da osvojim titulu sa klubom, pa i ako već idem da odem srećan i ponosan na saigrače i sebe lično, kao šampion, da zaokružim najlepši period u karijeri na najbolji mogući način - zaključuje Slobodan Urošević.

(Telegraf.rs)