Fudbaler Čuke ima moćnu poruku za mlade igrače: "Sa 18 sam otišao iz Partizana..."

Ostati dugo u jednom klubu u Srbiji postalo je prava retkost, a Čukarički može da se pohvali da u svojim redovima ima nekoliko momaka koji su tu četiri ili više sezona.

Jedan od njih je defanzivac belo-crnih Miladin Stevanović koji je na ovim pripremama zaokružio upravo ciklus od četiri godine, jer je na Banovo brdo stigao krajem januara 2018. godine. Iako ima 25 godina, nekadašnji đak Partizana s razlogom može da se "pohvali" da je jedan od iskusnijih u timu.

- Naš nekolicina smo baš nedavno komentarisali da smo svi tu, da je ekipa dugo na okupu. Nije se tim mnogo promenio, što je sa neke strane dobro imkorisno za ekipu đšto se poznajemo dobro i zato odlično funkcionišemo. Ima više razloga zašto smo dugo tu. Svakome je u cilju da ode i napravi neki dobar inostrani aganžman. Treba za to imati i malo sreće, tu je i faktor povrede, teško je otići preko i naći klub koji ti odgovora. A Čuka je generalno u našem fudbalu jedan od najboljih klubova i sve odlično funkcioniše. Tako da neki i ne žele tako lako da odu - rekao je Stevanovićč za Telegraf, a zatim se kratko osvrnuo na sve ono što Brđane čeka na proleće:

- Čini mi se da liga ima dosta ujednačenih timova. Svako svakoga može da pobedi ili da izgubi bodove, kao što smo mi četiri protiv Novog Pazara. Sigurno će biti teška borba do kraja, napravili smo tu malu prednost koja lako može da nestane ako ne budemo pravi. Nadam se da neće. Verujemo da ćemo se zadržati na trećem mestu. Ako nastavimo da igramo kao i do sada, mislim da neće biti problema.

Zanimljivo, svoj jedini gol tokom jeseni Stevanović je dao baš Novom Pazaru. I to iz slobodnog udarca. Za mnoge je možda bilo i iznenađenje zbog čega desni bek preuzima odgovornost pored takvih veznih igrača, ali Stevanović ima objašnjenje.

- Pre toga sam na treninzima vežbao i ostajao da šutiram. Prišli smo Srđan Mijailović i ja, komunicirali smo ko će šutirati i on je rekao "uzmi ako osećaš." I osećao sam, te sam na kraju pogodio.

Ono što Stevanovića karakteriše jeste da, pored pozicije desnog beka, može da igra i centralnog defanzivca.

- U mlađim kategorijama sam igrao više centralnog odbrambenog igrača, dok sam se u prvom timu kod Marka Nikolića opredelio za desnog beka i od tada i više igram tu poziciju. Razlika kod te dve pozicije je u trćanju i potrošnji, prostoru... S jedne strane je lakše igrati desnog beka. Tu ima više trke i fizike, doduše, a manje odgovornosti, Centralni bek je najodgovornije mesto u timu, pogotovo kod mladih igrača.

Otkrio je Stevanović i kako je kao klinac završio u Partizanu.

- U Partizan sam došao na probu sa 10 godina, kod trenera Zvonka Živkovića. Tada sam prošao i četiri godine sam putovao svaki vikend na utakmice, dok sam trenirao sa Radnikom iz Bijeljine. Sa 14 godina sam prešao da stanujem u Beograd, sa 18 sam debitovao za prvi tim i te četiri godine su bile malo i teže. Pogotovo za moje roditelje.

Zvuči pomalo neverovatno, ali debi za prvi tim je upisao na meču Lige Evrope protiv Bešiktaša.

- Sve se brzo izdešavalo. Ja sam sa nekih 16-17 godina počeo da treniram sa prvim timom. Tu su bili Andrija Živković, Danilo Pantić, Nemanja Radonjić, Saša Lukić, Miroslav Bogosavac... Odličan generacija. Radonjić, Živković i Pantić su tu i igrali, sedeli na klupi, ulazili, dok smo Bogosavac, Lukić i ja igrali za Teleoptik svaki vikend. Sećam se da smo tog jednog vikenda igrali protiv Brodarca, dok mi je u ponedeljak stigao poziv od Marka Nikolića pošto se, čini mi se, Miroslav Vulićević povredio. Trebalo je da se priključim prvom timu i rečeno mi je da ću 99 odsto igrati protiv Bešiktaša - rekao je Stevanović koji je priznao da straha nije bilo:

- Nije to bio strah, više neka pozitivna trema. Pogotovo tada sa 18 godina. Tada je u timu bio naš sadašnji šef u Čuki Saša Ilić koji je stvarno nama mladima bio velika podrška. Od njega smo mnogo naučili na terenu i van njega. Bili su tu i Danko Lazović, Petar Škuletić, Branko Ilić... jedna iskusna ekipa koja je nama mladima davala podršku.

Iako se činilo da je pred njim budućnost u Partizanu, Stevanović je rano napustio Humsku i otišao u turski Kajzeri.

- Sada kada vratim film, možda bih malo i sačekao. To generalno preporučujem mladim igračima, da ne žure oko tog transfera. Da sačekaju, jer ima vremena. Naš fudbal uopšte nije loš. Treba ovde da probaju da naprave svoije ime i da odigraju malo veći broj utakmica u našem prvenstvu pa onda da odu dalje. Evo, ja sada imam 25 godina i uopšte nije kasno da se ode i da se igra u inostranstvu. Kada odeš sa 18, tek sada vidim koja je to razlika. Stvarno bih preporučio svima da malo sačekaju - poručio je desni bek Čuke, pa nastavio:

- U Turskoj je bilo baš onako ludo. Došao sam , krenuo sam da igram, promenio se trener, onda nisam... Onda je stigao i treći trener, a za nepune dve godine promenio sam sedam trenera i tri predsednika. Turci su, što se toga tiče, specifičnii vole da menjaju. Pogotovo kada sam stigao u klub došlo je nas 15-16 novih igrača. Sledeće sezone je odlazilo toliko i dolazili su novi kao na traci. A u tim godinama, iskreno je jako teško.

Usledio je povratak u srpski fudbal, u Čukarički...

- Iskreno, bio sam u komunikaciji sa Miroslavom Bogosavcem, koji je tada igrao za Čuku. Čukarički je klub koji odlično radi sa mladim igračima i povratnicima u fudbal i ,mislio sam da je to pravi trenutak da resetujem karijeru. Da taj, da ga nazovemo korak unazad, može da mi donese četiri koraka unapred. Zato sam i odlučio da se vratim, da ponovo igram i ne žalim.

Verovatno bi Stevanović upisao i više nastupa za Brđane da nije imao ozbiljnih problema sa povredama.

- Imao sam povredu prednjih ukrštenih ligamenata,što je jedna od najtežih u fudbalu. Taman kada sam se oporavio i vratio na teren zaradim i povredu meniskusa. Nije lako,pogotovo psihički. Postojao je i malo strah na početku. Secam se da sam po povratku na teren imao neke situacije koje su bile slične sa onom kada sam povredio ligamente i sve mi ovaj prođe kroz glavu. Međutim , prođe i to nakon par meseci.

Ostaće upisano i to da je Stevanović sa omladinskom reprezentacijom Srbije osvojio titulu prvaka sveta 2015. godine.

- Mi smo verovali da možemo do kraja da dođemo, iako smo izgubili taj prvi meč. Sećam se da smo posle toga Veljković Babić i ja spavali zajedno u sobi noć pred drugu utakmicu, iako je bila dvokrevetna soba, i nakon što smo pobedili nismo hteli da menjamo ništa. To nam je bila talija do kraja. Imali smo i sjajne trenere tada. Paunović je s jedne strane bio ozbiljan, dok je pokojni Kosanovićč bio tu da nas malo opusti i nekom šalom podigne atmosferu.

Za kraj, pitali smo Stevanovića i da li mu je čudno to što mu je nekadašnji saigrač iz Partizana sada trener u Čuki.

- U početku mi je bilo malo čudno jer sam igrao sa njim, ali sam se brzo navikao. Saša je sjajan i uveren sam da će biti odličan trener. Na terenu je jedna ličnost i ozbiljan je, dok van njega voli da se šali.

(Mario Marić)