Ispovest golmana Čuke: Još me bole te pokradene utakmice, prošli smo kroz nepravdu kao Đoković sada

Da su golmani kao vino, što su stariji to su bolji, mogli smo da vidimo u sredu veče na utakmici između Čukaričkog i Mure kada je golman Brđana Nemanja Belić za nepunih 60 sekundi odbranio tri gol-šanse slovenačkog tima.

To verovatno ne bi ni bilo neko iznenađenje da je Belić konstantno u takmičarskom ritmu. Međutim, iskisni čuvar mreže nije imao zvaničnu utakmicu godinu dana, a protiv Kubana i Mure je izgledao kao da je za njega u pitanju klasična rutina. Branio je po jedno poluvreme na oba meča i sačuvao je svoju mrežu.

- Iskreno nije lako kada se nema kontinuitet, već dve godine nemam kontinuitet zvaničnih utakmica. Poslednja na kojoj sam branio bila je ona čuvena protiv Vojvodine po onim vremenskim nepogodama, snegu i ledu kada je bilo3:3. Čolović je izjednačio u 97. minutu… Imali smo 2:0, pa smo dobili crveni karton, a oni penal… Baš lud meč. Ravno godinu dana nema takmičarsku utakmicu. Igrao sam na Bledu neke prijateljske mečeve i sada isto u Antaliji. Ne mogu da kažem da je lako, ali moram da budem spreman i na takve stvari. Meni znači svako poluvreme koje branim, tako i dobijam inspiraciju, nije to dokazivanje, nego prosto zbog samog sebe. Volim da pobedim i kada igramo neke mizerne igrice na treningu, a kamoli ako branim dobro na nekom meču, pa makar on imao i prijateljski karakter - počeo je Belić razgovor za Telegraf.

Stiče se utisak da je Belić možda platio ceh politici kluba da se forsiraju mladi igrači, pogotovo što Čukarički u svojim redovima ima talentovane Đorđa Petrovića i Novaka Mićovića - dok na vrata prvog tima kuca i Lazar Kaličanin.

- Nije to neki ceh, klub je video potencijal u mladim igračima. U dogovoru sa klubom i stručnim štabom, tu sam da bi pomogao da se ta priča nastavi u pravom smeru. Đorđe Petrović, na primer, ima kvalitet za najviše domete, za top pet liga. Bilo je nekih varijanti da ode, ali opet, treba da se poklopi mnogo stvari. U današnje vreme da se napravi transfer nije baš lako, korona je umnogome uticala na transfere. Nadam se da će u narednom periodu doći do transfera, mislim da bi to bilo i za mene velika satisfakcija, jer se trudim da mu pomognem na sve načine. Ne samo njemu, nego i svim mladim igračima. Ako se ne desi sada, sigurno će u letnjem prelaznom roku. Apsolutno to zaslužuje - rekao je Belić i nastavio:

- Što se mene tiče, imao sam ponude od superligaša i u ovom prelaznom roku, ali nekako sebe smatram delom porodice Čukaričkog. Pet godina sam ovde, zavoleo sam i klub i ljude oko kluba. Kada bude trebalo da branim, tu sam, i to je to. Možda sam sada čak i bolji nego pre pet godina. Ne osećam razliku da sam išta propustio posle godinu dana bez zvanične utakmice.

"Branio sam neke utakmice za Partizan, bilo je 50-50 hoću li na Karaburmu ili u Humsku"

Dete je Obrenovca, prve korake je počeo u Radničkom, ali se kao vrlo mlad preselio u OFK Beograd. Zanimljivo, tada je birao između Karaburme i Humske, jer je već branio neke utakmice vikendom za Partizan.

- Došao sam iz Radničkog iz Obrenovca u mlađe kadete OFK, a vremenom i do prvog tima. Lalatović mi je bio saigrač, a sa Vidakom Bratićem bio sam čak i cimer. Posle su mi bili treneri, baš lepo smo sarađivali, imao sam ponudu i da nastavim s njima putem koji su oni krenuli, ali to sada nisam želeo. Od ostalih saigrača tu su bili Duško Tošić, Bane Ivanović, Marko Baša, Ognjen Koroman, Andrija Kaluđerović. Daleke 2000. godine smo na isti dan Andrija i ja stigli u mlađe kadete OFK Beograda. Tadašnja OFK podseća na ovaj Čukarički - rekao je Belić:

- Na Staru Karaburmu sam došao na poziv Slobodana Krčmarevića. Bilo je 50-50 između Partizana i OFK Beograda. Za Partizan sam branio vikednom na turnirima, ali odlučio sam se ipak za OFK. Delovalo mi je da je to klub koji je najbolji za rad sa mladim igračima i da je lakše tu uspeti, nego u Partizanu ili Zvezdi.

Ipak, nije sve tako bajkovito izgledalo za Belića koji je morao na pozajmicu u Radnički.

- Prvo sam bio na pozajmici, a onda sam i potpisao ugovor sa njima. Video sam lepu fudbalsku priču u Radničkom iz Obrenovca, na čelu sa Jovicom Radonjićem, svi su želeli da igru tamo na pozajmicu. Tada je tu bio i Filip Đuričić imao je 17 godina… Međutim, kako to obično biva kod nas u Srbiji sve što je lepo, kratko traje. Došlo je do problema kluba sa gradskom opštinom, klub je otišao u drugom smeru, pa sam se i rastao sa njima.

Video je Belić da u OFK Beogradu neće dobiti šansu i da će morati težim putem da se izbori za svoje "parče kore" pod fudbalskim nebom.

- Da sam dobio šansu kao mlad golman u OFK Beogradu, ko zna šta bi bilo… Prvo je tu bio Radiša Ilić, a posle je šansu dobio Bojan Šaranov, sa kojim sam i danas prijatelj. Bilo je i tu na klackalici 50-50, klub se odlučio za njega i on je napravio lepu karijeru. Već sam i znao da će morati da idem težim putem, ali znam mnogo i fudbalera koji kada vide da u 23-24 nisu tamo gde bi želeli, završe karijeru i posvete se drugim zanimanjima. Meni je to što nisam dobio šansu u OFK Beogradu bio i motiv više da težim putem dođem do Superlige.

Mečevi protiv Spartaka i Radničkog ga i dalje bole: "Prošli smo kroz nepravdu kao što Novak Đoković trenutno prolazi."

A taj teži put je bila druga liga, odlazak u Donji Srem u kom je prvi put zapao za oko fudbalskoj javnosti.

- U to vreme bili su drugi u Prvoj ligi Srbije, pozvao me je pokojni Bogić Bogićević i iskreno rekao da ću biti drugi golman ako odlučim da dođem. Tadašnji prvi čuvar mreže Starčević primio je šest golova u prvom delu sezone… Prihvatio sam, kada je došlo do povrede Starčevića, stao sam među stative i branio u poslednjih sedam kola. Na šest utakmica nismo primili gol. Tako je počela lepa priča u Donjem Sremu, tu sam ostao još tri godine u Superligi. Nažalost, treće godine u klubu došlo je do raznih problema, finansijskih i neke druge nefudbalske stvari koje su uticale da tim ispadne iz lige. Mnogo prijatelja sam tamo stekao, družimo se i dalje, a svi se i viđamo jednom godišnje. Na tom mestu sam postao superligaški golman.

Te nefudbalske stvari su najviše došle do izražaja na meču protiv Spartaka iz Subotice, kada je sudija svirao dva penala za Golubove u nadoknadi vremena. Domaći tim je dobio rezultatom 3:2, a Belić je izrevoltiran suđenjem glavnom arbitru pokazao zadnjicu. Podsetimo, tada je dopeo i na nasloven strane britanskih medija.

- Tokom cele sezone bila je teška finansijska situacija, protiv naše uprave, sudija… Mi smo se držali u svlačionici k’o jedan, nikada nije bilo nikakvih sukoba i do kraja sam igrali iz inata da probamo da učinimo nemoguće. Taj sraman meč u Subotici se pamti. Tada je sudija ničim izazvan svirao dva nepostojeća penala, verovatno po nečijem nalogu, bio sam izrevoltiran… Dok sam hodao od svog gola do centra, prolazilo mi je svašta kroz glavu, možda na pet metara od njega sam odlučio da ga ne udarim, nekako mi je ovo bilo najbezbolnije u tom momentu, iako je zaslužio mnogo gore - rekao je Belić koji se i posle toliko godina naježio kada se setio svega:

- Poražavajući osećaj! Ima mnogo neprospavanih noći. Sećam se i meča Čukarički – Radnički Niš 2:3, to su mečevi koji ostanu duboko urezani i u sećanju i to ne bih poželeo nijednom sportisti da mu se to desi. To su nepravde koje bole. Baš kao što sada Novak Đoković prolazi kroz nepravdu. On čak nije ni dobio priliku da se bori, verovatno zašto što je drugačiji sport i ne mogu da ga kradu sudije, ali mu je na drugi način onemogućeno da se bori za neku svoju istoriju koju nikada niko neće stići. Nama je omogućeno da igramo sam meč, ali onemogućeno da ostvarimo bilo kakav rezultat. Isti su bili i rezultati, oba puta 3:2. To su utakmice koje bi voleo da mogu da zaboravim, ali to je prosto nemoguće.

Na pitanje kako fudbaler prevaziđe sve to, Belić je rekao:

- Jako teško se podigne igrač posle tih mečeva. Posle poraza u Subotici odmah smo izgubili od Napretka 3:0, isto je bilo i u Čukaričkom posle Radničkog… Izgubili smo dva naredna meča. Mnogo se čovek istroši, isprazni… Pa, nekad čak i zažali što je počeo da radi stvar koju voli najviše na svetu, ali opet brzo na svetlo isplivaju neke druge, lepše stvari. A, mnogo je više lepih stvari u fudbalu nego ovih ružnih momenata. Mada ne znam zašto se uvek setim pre tih loših, nego dobrih.

Odigrao je partiju karijere protiv Moldea, zaustavio je Ohija, Saša Ilić mu "ukrao" trofej

Jedna od dobrih koji se rado seća jeste i onaj meč između Modlea i Čukarički kada je imao dvocifren broj odbranjenih udaraca u okvir gola.

- To mi je na neki način bila prva utakmica da vidim gde sam… To je na neki način bila kruna karijere. Za mene je to bilo zaista mnogo važno. Eto, ta mi utakmica ima prednost u odnosu na ove dve što smo bili pokradeni.

Tada je zaustavio novog napadača Zvezde Ohija Omoijuanfa, a zanimljivo je da će Čuka baš u prvom prolećnom kolu igrati baš protiv crveno-belih. Na pitanje da li bi ponovo mogao da izađe na crtu Norvežaninu, Belić je kroz osmeh poručio:

- To već ne mogu ja da kažem. Ko god da izađe nadam se da će otežati posao Zvezdi. Mislim da je vreme da skinemo skalp nekom od večitih, nadam se tome na proleće.

Beliću je velika želja da karijeru jednog dana završi sa trofejom u rukama, a najbliži tome je bio u Kupu Srbije kada je 2018. Čukarički dobio Partizan sa 4:2, da bi u Humskoj izgubili sa 2:0. Crno-beli su gol postigli u 90. minutu, i to preko Saše Ilića koji je sada trener Brđana.

- Često ga podsetim na taj meč, da mi je ukrao trofej. Rekao sam mu da ću da branim dok ne osvojim trofej. Tako da će morati da ostane tu dok ne osvojimo kup, ligu je naravno mnogo teže osvojiti, ali kup možemo. Doduše, menjao bih sledeće godine kup za treće mesto u prvenstvu, jer ta pozicija garantuje grupnu fazu evropskog takmičenja. Nek se trener zadrži u i sledeće sezone da nas uvede u grupnu fazu Lige konferencija. Naravno, nadam se da ću tu da budem i ja, pa da kada dođe vreme za to mogu da odem u penziju i kažem da sam ispunio neke dečačke snove, iako to nisu neki veliki snovi, za mene jesu.

Istakao je Belić da je za njega jedan jedini i neprikosnoveni Đanluiđi Bufon, te gde sebe vidi posle završene karijere.

- Vidim sebe kao trenera golmana i već pripremam glavu za to. Međutim, mislim da mogu još 4-5 godina minimum da branim na vrhunskom nivou. Bolje se osećam sada nego pre 5-6 godina. Ako se ovako budem osećao guraću još dugo, prelepo mi je sada! Ne branim godinu dana i stanem na gol i osećam se odlično. Pre nekog vremena kada stanem na gol posle pauze uopšte mi ne bi bilo svejedno. Sada je potpuno drugačije, verovatno je do glave, jer drugačije pristupaš obavezama.

- Harizma, to je ono što krasi nas golmane, Nije džabe onaj citat iz Montevidea „golmani nisu ljudi“ (smeh). Uglavnom su uvek omiljeni, uvek neke pošalice kreću od nas. Treba biti poseban da bi bio golman. To nije fraza to je tako. Kada sam krenuo u školsko dvorište da igram, kada se traži golman, to je ili najdeblji ili najgori. Meni je bilo bitno da ovo što radim volim i nikada se nisam pokajao što sam golman.

Za kraj, interesovalo nas je i po čemu pamti Metalac, klub za koji je branio između Donjeg Srema i Čukaričkog.

- Lep klub za mlade igrače. Najviše ću pamtiti po pozivu selektora Musina za mečeve reprezentacije Srbije. U pitanju je bila turneja u San Dijegu, a na spisku su bili fudbaleri iz Super lige. Našao sam se na širem spisku, ali na put su otišli Čančarević i Manojlović, ali svakako je to nešto što pamtim.

(Mario Marić)