Kako je bivši igrač Vest Hema završio u Čuki i zašto je "uzeo" recept za uspeh od Radonjića i Birmančevića

Jesenas je došao nekako tiho na Banovo brdo, možda zato što mu je falilo više seniorskog fudbala u nogama, ali je Kristijan Belić  na prvom pripremnom meču Čukaričkog u Turskoj pokazao da bi u narednom periodu mogao da bude ozbiljno pojačanje za klub!

Čak i u slučaju da Srđan Mijailović realizuje svoj transfer u Partizan ili možda u Rusiju, Brđani neće imati potrenu da traže zamenu ukoliko na proleće budu imali Belića kao što je bio onaj u prvih 45 minuta protiv Kubana.

Za njega izgubljena lopta nije postojala, čak i ako nešto pogreši već u sledećem koraku bi sve to ispravio, a ono što je svakako najviše oduševilo jeste ta njegova ideja da uvek gleda napred, da se lopta pozadi vraća samo ako je to preko potrebno.

- To mi je najviše ostalo iz Vest Hema, uvek je bila inicijativa da se igra napred. Mislim da je tamo dosta dobro što u mlađim kategorijama nema nikakvog pritiska i ne igra se na rezultat. Ne zanima ih da li si pobedio ili izgubio, već je poenta da stvoriš igrača za prvi tim. Naravno, nekad moraš da igraš unazad. Nije to sramota niti problem. Mislim da kod nas taj problem nastaje još u mlađim kategorijama, sećam se u OFK Beogradu sa 13-14 godina, kada igraš protiv Zvezde, Rada, Partizana, traže da mora da se pobedi - počeo je Belić razgovor za Telegraf, pa nastavio:

- Kod nas ima jako dosta dobrih igrača, ali zbog tog nekog pritiska i zbog nekih loših komentara su malo u strahu. To što ja igram napred, to mi je cilj na mojoj poziciji. To bi trebalo da bude normalno, ne gledam na to kao nešto specijalno u igri. Ako hoćeš da igraš na vrhunskom nivou, to se podrazumeva. Ponavljam, to i je najviše ostalo iz Engleske. Uvek su na treningu ponavljali da samo igramo unapred. Makar izgubio pet lopti, uvek gledaj da ti telo bude namešteno za unapred. Biće utakmica i kada će morati da se odigra unazad, ali tebi kao igraču je uvek cilj da igraš napred i da daš gol. A ne možeš ga dati ako budeš igrao unazad.

Osvrnuo se vezista i na tih 45 minuta protiv Kubanja, što je inače bio njegov prvi start posle dužeg vremena.

- Bilo mi je drago što sam prvi put posle dužeg vremena počeo utakmicu. Izašao sam iz povrede kada sam na leto došao u Čukarički. Te prve polusezone je bio cilj da se polako priviknem i uđem u prvi tim, da se dokažem stručnom štabu ako dobijem priliku da igram u Superligi.  Protiv Kubana sam dao sve od sebe i na kraju je ispalo kako je ispalo. Ovo mi je tek treća utakmica, odigrao sam dve zvanične u ligi. Drago mi je što sam dobio šansu da igram otpočetka. Bio sam pun samopouzdanja i motivisan. Dosta mi je značilo što sam ta tri-četiri meseca konstantno radio svaki dan, svaki trening. Na kraju se sve isplatilo, to što sam žrtvovao. Nadam se da sam zadovoljio trenera Sašu Ilića i ostale, ali je meni najbitnije bilo da najpre zadovoljim sebe i saigrače. Da pomognem ekipi što je više moguće. Na toj mojoj poziciji dosta utičem i u napadu i u odbrani.

"Motivisale su me partije Mijailovića"

Priznaje Belić da je u Čukaričkom velika konkurencija, pogotovo na tom njegovom mestui zadnjeg veznog, ali...

- Meni je drago što ima konkurencije. Kada ima takvih igrača onda i ti moraš da igraš na takvom nivou svaku utakmicu i takav budeš na treningu kako bi te šef odabrao za neku od narednih. Pogotovo što je tu Mijailović koji je dosta igrao u inostranstvu i od kog mogu dosta toga da naučim. Ima iza sebe značajnu karijeru. Samim tim što sam u poslednja tri-četiri meseca gledao njegove partije to me je dosta motivisalo da i ja svaki trening i utakmicu budem na tom nekom top nivou.

Belić je u Čuku stigao posle dve godine provedene u Olimpijakosu i za naš portal je otkrio kako je došlo do povratka u srpski fudbal.

- Bio sam u Olimpijakosu dve godine i kada sam se vraća iz povrede na leto viudeo sam da neću imati šansu u prvom timu. Imao sam opciju da igram za Olimpijakos B, to je druga liga. Zatim mi je menadžer rekao da je i Čukarički opcija, bio sam šest godina u inostranstvu i privuklo me je da se vratim kući. Pogotovo u Čuku koji je za mene najstabilniji klub, atmosfera je zdrava i nema toliko pritiska. Dok sam igrao u Olimpijakosu, taj pritisak je bio nezamisliv. Baš moram da pohvalim Čuku, kako je organizovano. Iskreno, nisam tako zamišljao. Vodiš se time da dolaziš u Srbiju iz inostranstva gde sam video kako je sve uređeno, ali mogu da kažem da je Čukarički za mene sređeniji od Olimpijakosa. Malo je čudno, ali je dosta zdravija atmosfera. Za mene barem, možda će neko drugi ko je bio u Olimpijakosu drugačije da kaže.

Nije Olimpijakos bio prvi Belićev inostrani klub, jer je svojevremeno kao klinac OFK Beograda "zapao za oko" skautima Vest Hema koji su ga, na kraju, i preporučili upravi Čekićara.

- Imao sam 14 godina kada sam otišao u Vest Hem. Bilo mi je žao da idem mlad, jer sam sebe video da mogu kroz par godina da uđem u prvi tim. Pogotovo što je OFK Beograd uvek forsirao mlade igrače. Ali, ukazala se prilika za Englesku i bilo mi je malo teško da odbijem. Odigrao sam neku utakmicu na turniru sa reprezentacijom Srbije. U 14 ili U 15, bio je neki skaut iz Engleske koji je mene i mog brata pozvao da dođemo sedam dana tamo. Otišli smo, zadovoljili i oni su hteli da ostanemo u klubu.

"Usadio sam taj mentalitet iz Vest Hema, u Olimpijakosu su mi skretali pažnju da ne dolazim u žutim ili zelenim kombinacijama"

Prisetio se Belić kroz razgovor za naš portal i kakav je bio život u Londonu.

- Ja sam kroz cele svoje četiri godine u Vest Hemu trenirao sa U 23 selekcijom. Kada sam došao, išao sam i u školu. Meni je tamo bilo da odem na jedan čas, onda trening od 10.30 dop 12.00, onda ručak, škola dva časa i teretana. Tebi je bukvalno dan ispunjen do 17-18 časova. I stvarno, ako imaš želju i ako si profesionalan ne možeš da ne uspeš. Po meni, sve imaš za uspeh. Tvoje je samo da radiš i da slušaš. Da ne pričam kakvi su tamo tereni i generalno treneri. Nije mi žao što dam tako mlad otišao, jer sam stvarno dosta toga naučio. i fudbalski i disciplinu, i prema klubu, igračima, navijačima, sebi... Taj njihov mentalitet sam usadio u sebe i to mi je velika škola. Daće Bog da mi to pomogne u daljoj karijeri. Samo povrede da me zaobiđu i da budem konstantan. Imao sam te neke povrede i polako se vraćam na nivo na kom bi voleo da budem.

Interesovalo nas je i kakvi su navijači Ves Hema, pošto je poznato da su kroz istoriju važili za velike huligane.

- Nije sada to baš tako, možda je ranije bilo. Malo su sada mirniji, ali i dalje su zagriženi. Sećam se da smo jednu utakmicu igrali protiv Milvola, baš su nas motivisali da pobedimo. Navijački što sam video, to je bio Olimpijakos. Baš su onako vatreni. Sećam se da su mi uvek skretali pažnju kada dođem u nekoj žutoj majici, žutom kompletu ili zelenom, da to više ne radim.

Priča o Olimpijakosu bila je samo uvod za objašenjenje kao je Belić uopšte završio u Pireju.

- Bio samu Londonu četiri godine i nekako sam video da će mi put do prvog tima biti teži. Opet, trebala mi je i neka promena, zvao me je menadžer i predložio Olimpijakos. Svidela mi se ta opcija, Grčka je blizu Srbije, klub je dobar za bilo kog igrača. Najbolji klub i Grčkoj, te smo se brzo dogovorili. Te dve godine mi je bilo super, upisao sam i debi za prvi tim. Trenirao sam dosta sa prvim timom. Bilo mi je jako lepo u Grčkoj, jedino što mi se nije svidela ta neka politika kluba za mlade igrače.

- Ti si tamo mlad i kad imaš 26 godina. Sećam se u prvom timu, kada uđeš u postave, najmlađi igrač ima 26-27 godina. Nekako nisam video sebe tamo. Ne krivim nikoga, bilo je dosta dobrih ljudi u klubu, ali možda i zbog tog nekog pritiska. Sećam se, mi bežimo 20 bodova na 10. kola do kraja, a trener nijednom ne stavi mladog igrača da igra. Malo su za te neke stvari skeptični, ali za život je jako lepo bilo u Grčkoj. I tamo sam imao dobrog trenera u drugom timu, Nikopolidisa.Od njega sam dosta naučio i imali smo super odnos. Doduše, gde god sam bio, imao sam dobre trenere. Bivše igrače od kojih može dosta da se nauči.

I sada u Čukaričkom trener mu je bivši igrač, i to čovek koji je relativno skoro završio svoju profesionalnu karijeru na terenu - Saša Ilić.

- I on je bio jedna od raztloga zbog čega sam došao. Igrao je na mojoj poziciji i mogu dosta da naučim. Svidela mi se stvarno ta priča sa Čukaričkim i nisam ni razmišljao kada su me pozvali. Ilić je odličan trener i drži tu atmosferu u klubu. Igra ševu stalno sa nama, nekada i na dva gola kada fali igrač. Ja volim kod trenera kada je sa nama na terenu, onda te motiviše da radiš više.

Pored sebe ima "lajfkouča", čoveka koji je svojevremeno brinuo za Radonjića i Birmančevića

Kao i u slučaju Nemanje Radonjića i Veljka Birmančevića, koji su svojevremeno pored sebe imali osobu koja brine o njima, tako i Belić ima čoveka od poverenja koji se ne odvaja od njega i pokušava da mu pomogne da fudbalski "namesti glavu."

- Ja iskreno nisam imao nikakav problem "sa glavom", ali su mi menadžeri savetovali da bi to najbolje bilo za mene. Da živi sa mnom, da mi pomaže, da me vozi na treninge s obzirom na to da ja nemam položeno... Da mi bude neka vrsta lajfkouča. Za sada mi je stvarno super s njim. Ovom prilikom ga pozdravljam, u pitanju je Đorđe Đokić. Možda sa strane malo čudno zvuči, ali ja sa njim imam neki drugarski odnos. Kada hoću da idem kući, pošto sam iz Pančeva, on nikakav problem ne pravi. Da budem sa porodicom, devojkom, drugarima... tu nema problema.

Belić je iz fudbalske porodice, otac Dušan je svojevremeno bio golman Dinama iz Pančeva, Hajduka sa Liona i belgijskog Sent Trudena za koji je nastupao preko 200 puta. otuda i ne čudi što vezista Čukaričkog i kod kuće ima nekome da se obrati za fudbalski savet.

- Stalno pričam sa njim i sa starijim bratom. On mi nekako najviše skreće pažnju da imam karakter u igri i da preuzimam odgovornost. Da imam to samopoudaznje tokom utakmica, da budem svoj i siguran u sebe na svakom treningu i utakmicama. I on i moj stariji brat mi daju savete. Uvek me motivišu da igrač svoj fudbal, da pokažem zašto sam bio u Vest Hemu i Olimpijakosu i da se ne uplašim pritiska.

Za kraj, pitali smo ga i šta očekuje na proleće kada su u pitannu lični planovi.

- Iskreno, očekujem prvo da na ovim pripremama zadovoljim stručni štab. Onda, da dobijem što veću minutažu u prvenstvu ukoliko to zaslužim. Očekujem da Čuka uđe u Evropu. Najbitnije mi je da budem u rotaciji, da se ustalim i da imam utakmica u nogama. To mi je najviše falilo. Nadam se da će sve da bude kako treba.

(Mario Marić)