Hoće čuka da mi stane

I meni će Mitre. I meni će. Shvatam tvoje reči, makar pokušavam da ih shvatim. Nisam ja Portugalcima dao gol u 90. minut usred Lisabona, nego ti, a mi smo... Mi smo verovali.

Konačno smo razbili tu barijeru, konačno je orao ponosno raširio krila i uzleteo, dosta je bilo vere i nevere.

Ima li ko šta da kaže protiv?

Protiv Mistera se ne sme, jer je doneo pesnicu pravde i ruku blagostanja u selekciji. Bio je miran, bio je prav i gord, slušao je sebe i poslušao nas.

Imamo taj Mundijal. Nekako, sa sredine je konačno kamen krenuo niz brdo pozitive. Krenuo je i ujedno pao sa srca, rasteretio dušu.

Protiv igrača se nema ništa. Nekom više, nekom manje, ali svima mnogo časti.

Lako je hvalospev skovati, ali je bitno da se povod ima. Pravi i iskreni povod.

A, ko nije srećan? Slave Srbi širom Srbije, regiona i sveta. I one trube iz kola, i one zastave u rukama, i sve čuke koje hoće da nam stanu - deo su ovog uspeha.

Idemo dalje, momci. Tek ide ono glavno, a glavnog ne bi bilo da nije bilo čuke u Portugaliji, makar ne ovim lepšim putem.

Veliku čuku imate, Orlovi. Veliku čuku.

Sada nam kuca u istom ritmu.

I u ritmu Mitrovog gola, i u ritmu Tadićevog centaršuta, i u ritmu Blekijevog klizećeg, i u ritmu Sergeja, Kostića, Vlahovića... Svih njih tamo na kraju Evrope.

Znali su ko smo, sada znaju i od čega smo.

Kao da godine slede, kao da su u Lisabonu vrata otvorena za sve ono najlepše što tek predstoji.

Veliki uzdah da čuka odahne i idemo dalje.

Katar neka se spremi, ekipa gladijatora oslobodila se lanaca.

(Miloš Bećagović)